Svojim širokim osmehom i neuobičajenom prirodnošću pleni dok nam pažljivo i na odličnom srpskom jeziku čita naslove sa prve stranice našeg lista. Objašnjava da ni njoj nije jasno kako je naučila srpski jezik, ali se rado seća mnogobrojnih anegdota iz savladavanja jezičkih zavrzlama. Posvećeno govori o svom novinarskom pozivu koji je, kako to obično biva, u njenim venama i biće sve dok ima radoznalosti i pasioniranog traganja za dobrom, kvalitetnom pričom.
Suzan Leminjot je novinar na TV mreži Si-Bi-Es u čikagu, u njenoj biografiji stoji da je reporter i voditelj dnevnika. Počela je karijeru kao radio reporter, a već 10 godina je verna TV stanici koja joj je druga kuća. Pored njenog imena se navodi da govori španski, francuski, patios (dijalekt koji se koristi na Jamajci) i srpski jezik, što je prava retkost među američkim kolegama.
– Znanje srpskog jezika mnogo mi pomaže da na pravi način doprem do ovdašnje srpske zajednice, da otkrijem ili prezentiram važnu i zanimljivu priču, da predstavim događaj, dođem do informacija. Intervjuisala sam predsednika Borisa Tadića, bila mi je čast da ga upoznam, a taj razgovor je bio pravo profesionalno zadovoljstvo. On je osveženje na vašoj političkoj sceni, govori odličan engleski jezik, zna šta je neophodno učiniti za dobro zemlje i naroda. Srela sam i gradonačelnika Beograda, gospodina Bogdanovića, to su za mene važni susreti.
Suzan je Beograd upoznala zahvaljujući svom suprugu, ovdašnjem biznismenu, Beograđaninu Goranu Raiševiću, ali je devedesetih imala priliku da i profesionalno zakorači u taj grad i podari mu nešto od svog novinarskog znanja.
– Prvi put sam u Beogradu bila 1989. godine, kada je sve još izgledalo perfektno i savršeno mirno, i ja sam se u taj grad i u vaše ljude potpuno zaljubila. LJudi su bili srdačni i otvoreni, odlično su me prihvatili, uvek su mi govorili da sam egzotična, što mi je veoma prijalo. Uspela sam da ih upoznam, ali i da budem prihvaćena. To je bio moj odmor u Beogradu, a onda sam rešila da odem ponovo, pa sam 1991. godine radila u redakciji na engleskom jeziku, na RTS, u Studiju B. To je za mene bilo fantastično iskustvo. Bila sam na početku svoje karijere i imala prilike da upoznam veoma važne profesionalce u našem poslu. Posebno mi je u sećanju ostao Slobodan Konjević iz Studija B i mnoge druge kolege. Tada sam bila i na snimanju TV serije „Bolji život“ i pamtim sve te drage minute. To iskustvo mi je mnogo pomoglo da dođem do ove pozicije u karijeri. Naravno, po vestima se već moglo nazreti da ozbiljni problemi dolaze, ali se stvarno u tom trenutku to nije mnogo osećalo.
Po povratku u Ameriku diplomirala je novinarstvo na Univerzitetu Floride i dobila prvi posao na Si-Bi-Es radiju u čikagu, potom je radila na radiju u Milvokiju i konačno od 1996. godine i na radiju i televiziji puno radno vreme.
– Bukvalno sam prve tri godine radila 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. Nisam imala dana odmora, ali to je veoma važno iskustvo, novinarstvo je u mojoj krvi. Ne mogu da verujem da ću ove godine proslaviti deceniju rada na Si-Bi-Es, veoma sam ponosna što sam deo tog kvalitetnog tima, što je, svakako, velika privilegija. Obožavam ovaj posao, jer nikada nijedan dan nije isti, nikada ne znam kakve ću zanimljive ljude upoznati, na kakvim ću ozbiljnim događajima biti, šta će biti tema moje sledeće reportaže. Trudim se da budem fokusirana i da odvojim privatni od poslovnog života. Volim da budem reporter na ulici, među ljudima, tamo gde je vest. Volim, naravno, i studio, ali mislim da uspevam da napravim dobru ravnotežu između voditeljskog i reporterskog posla. Ovo što sada radim je zaista ono što sam želela u svojoj karijeri.
Uskoro ćemo je gledati i kao voditelja Dnevnika nedeljom u pet sati popodne i u 10 uveče, spremnu da nam i tako podari svoje znanje, novinarsko iskustvo, poseban šarm i onaj isti prepoznatljivi osmeh sa početka priče.
Jezičke zamke
– Verujem da mi je Bog dao talenat za učenje jezika, jer je i meni nejasno kako u tome uspevam, a srpski jezik nije nimalo lak. Ja se trudim da ne budem stidljiva, da razgovaram sa ljudima, jer tako se najbolje uči. Naravno, bilo je mnogo smešnih situacija zbog mojih jezičkih grešaka, ali sada je lepo i o njima govoriti. Jednom sam u beogradskom autobusu, ne znajući da je ekspresni i da ne staje na svim stanicama, uplašena posle duge vožnje smogla snage da pitam vozača: „Gde vi stanujete?“, našta su se svi putnici glasno smejali, sa ko zna kakvim aluzijama, a ja sam samo htela da on stane na mojoj stanici. Još je smešnije bilo kada sam Goranovoj mami, dok je kuvala divan ručak, ponosno misleći da znam značenje reči smrdi, rekla: „Smrdi odlično“. Oni su se smejali do suza. Sada su mi sve te finese mnogo jasnije.
Lepota hramova
– Verovatno ćemo u Beograd do kraja ove godine, ili možda početkom sledeće, jer ja volim taj grad. Interesantno će biti da vidim sve promene posle ovih dešavanja. Volim da posećujem muzeje, upoznala sam i kraljevsku porodicu, stvarno imam najlepša iskustva iz vaše zemlje. Poznajem i vašeg konzula u čikagu Deska Nikitovića, koji odlično radi svoj posao, uspeva da uspostavi važne kontakte, organizuje događaje, a nedavno bratimljenje Beograda i čikaga je velika i važna stvar. Volim i vaše crkve, videla sam mnoge u čikaškoj eriji, fascinirana sam njihovom lepotom.
