Na sasvim dobronamernu novinarsku primedbu da je gotovo neverovatno koliko je škola završila za „samo“ deset godina odsustvovanja iz Jugoslavije i da je sve to teško pohvatati i zapisati, Ana se samo osmehuje: – Ja sam strpljiva. Uostalom, moj buduci posao diplomate, a verujem da cu se time baviti, traži upravo to, mnogo strpljenja i duge razgovore. Prema tome, i ja sada sa vama, domacim novinarima, vežbam diplomatiju..!
Stalno prikraceni za još koji minut viška, tražimo da prica odmah krene. Ana ljubazno izlazi u susret, ponovo nas navodeci na sumnju: zar je moguce da tako mladoliko izgleda, a ima „vec“ dvadeset cetiri godine, i zar je stvarno moguce, a malo je trebalo pa da nam mladi ljudi zauvek ostanu van granica.
„Znali smo da cemo doci“
Diskretna samouverenost vidljiva je ne toliko u odgovorima koliko u ponašanju ove mlade i pametne žene i pored nekoliko poziva upucenih u toku razgovora da ne preterujemo u hvali. Hvala se, ipak, i pored svih pokušaja, nije mogla sakriti.
– Moja porodica, i ja sa njom, a opet zbog mene, zbog nekih mojih zdravstvenih tegoba, iz Beograda se na Kipar preselila devedesete godine. Otac, majka, ja i moja dva mlada brata bili smo na Kipru posveceni mojoj bolesti. Ali, istovremeno smo braca i ja išli u školu. Tada sam imala cetrnćst godina. Moj dve godine mladi brat Bojan i ja na Kipru smo završili americku gimnaziju, jednu vrstu srednje škole po britanskom školskom sistemu, a moj tada sedmogodišnji brat Milovan išao je u osnovnu školu.
– Lepo mi je bilo na Kipru, ali sam patila za Beogradom, za svojom ulicom, drugaricama, svojim zelenilom… Ja sam tada bila jedno vrlo, vrlo nostalgicno dete. Istovremeno, veoma sam volela školu, knjigu i ucenje… Iako klinka, govorila sam da cu završiti fakultet, i to u Americi, da cu postati doktor i koješta još – osmehuje se Ana prisecajuci se kiparskog detinjstva. – Bojan i ja smo bili izuzetno dobri ucenici, medu najboljima u americkom koledžu, što je moje roditelje, naravno, cinilo vrlo srecnim.
Na Kipru je porodica Trbovic ostala do 1994. godine, dok i stariji sin Bojan nije završio americki koledž. Ana je srednju školu, kiparski koledž, završila godinu dana ranije, kako sada, dok razgovaramo u jednom beogradskom kaficu, kaže, „jedva cekajuci da ode u Ameriku da studira…“, što i cini 1993. godine.
– Nisam vam rekla nešto veoma važno – priseca se Ana. – Na Kipru, u koledžu, odlicno sam usavršila engleski, naucila grcki, a zahvaljujuci nastojanjima roditelja, uz placene casove, pocela da govorim i pišem i francuski. Zapravo, zaljubila sam se u francusku književnost, a kako je moja profesorka znala mami da kaže, „pocela sam i da mislim na francuskom“. Ana se 1993. godine, u septembru, upisuje na Tafts univerzitet u Bostonu gde studira tri godine. Za te tri godine, dakle pre roka, završava tri fakulteta – ekonomiju, medunarodne odnose i francusku književnost.
Magistratura na Harvardu
– To moram da objasnim – ljubazno ce Ana. – Sistem školovanja u Americi je takav da se podsticu rad i želja za ucenjem bez obzira na godine. Ja sam, primera radi, student bostonskog univerziteta postala sa sedamnćst godina, prakticno pre punoletstva, a da me niko od profesora nije ni pitao o tome. Imala sam sve potrebne diplome i ocene iz kiparske americke gimnazije, i to je bilo dovoljno. A što se tice tri fakulteta, rec je o sledecem. Postoji baza opštih, za sve smerove, odnosno fakultete, istih predmeta. A onda, ukoliko hocete da završite ekonomiju, polažete dopunske predmete iz ekonomije, ako hocete medunarodne odnose, onda iz medunarodnih odnosa, a ako hocete francusku književnost, onda dajete „diferencijalne“ ispite za francusku književnost. Ja sam položila dopunske predmete za sva tri pomenuta fakulteta i dobila tri fakultetske diplome.
Jednostavno, da jednostavnije ne može biti. Jednostavno toliko da u toku razgovora pocnemo da smatramo potpuno normalnim i to što je Ana u istom mesecu kada je završila ta tri fakulteta, dakle u januaru 1996. godine, podnela zahtev za magistraturu iz oblasti prava i diplomatije na najstarijem i možda najpoznatijem americkom univerzitetu Harvard u Bostonu.
– Želela sam tu magistraturu. Ništa mi nije bilo teško. Ni desetocasovno ucenje ili išcitavanje dokumentacije, prepiske i literature u prebogatoj harvardskoj biblioteci, ni konsultacije od po nekoliko sati sa profesorima i dobrim poznavaocima moje teme. Ništa, stvarno ništa mi nije bilo teško. Usavršila sam se u tri oblasti; medunarodnom javnom pravu, evropskoj i americkoj diplomatiji, kao i novoj oblasti koja postaje veoma cenjena, a to je rešavanje medunarodnih konflikata. Magistarski rad mi se direktno odnosio na proširenje Evropske unije.
Banjalucki vreli dani
Posle treceg od cetiri semestra magisterijuma na Harvardu, tacnije u maju 1997. godine, Ana odlazi u Banjaluku u kabinet Biljane Plavšic, tadašnje predsednice Republike Srpske, kao savetnik za sprovodenje Dejtonskog sporazuma. Otkud tamo?
– Najpre, moj otac i majka su iz Bosne. Drugo, gospoda Plavšic je tada imala želju da kod nje radi neko mlad i visoko obrazovan u inostranstvu, neko ko govori važne svetske jezike, ima stila, kako je znala da kaže, i misli evropski i svetski. Nekako baš u to vreme, kao magistrant, ja sam je pozvala da održi predavanje na Harvardu. Ona mi je ljubazno odgovorila da zbog svih dogadanja u Republici Srpskoj ne može da dode na Harvard. Naravno, izrazila je i žaljenje zbog toga, ali je mene pozvala da dodem u Banjaluku, ako mogu, ako mi obaveze to dozvoljavaju, i da pocnem da radim u njenom kabinetu.
U najgore vreme, kažemo Ani, u vreme kada se u Bosni nije gotovo ništa znalo, kada su odnosi sa Srbijom i Jugoslavijom dovedeni do tacke usijanja, kada je gospoda Plavšic Miloševicu direktno porucila: „Ne, ja nikada više necu sesti na kanabe u vašem kabinetu i razgovarati sa vama. Ako vec hocete da razgovaramo, onda cete vi morati u Banjaluku..!“.
– Da, da… Ta izjava je ustalasala Republiku Srpsku, Jugoslaviju i svet – osmehuje se Ana. – Ja sam u Banjaluci radila u dva navrata. Te, 1997. godine, od maja do septembra, i onda u jesen i zimu 1998. Biljana Plavšic me je izuzetno poštovala, konsultovale smo se, imala sam šta da joj kažem. Dejton je, kao i sada, bio okosnica medunarodnog i diplomatskog delovanja Republike Srpske.
Ti „banjalucki vreli dani“ ostace joj zauvek u secanju a bez sumnje ce biti i biser njene dosadašnje i buduce diplomatske karijere.
– U to vreme, to i nije bila baš neka klasicna diplomatska karijera, jer se gospoda Plavšic više bavila unutrašnjom nego spoljnopolitickom scenom. Uhvatila se u koštac sa mafijom, privrednim kriminalom i novokomponovanim bogatašima, tako da je u zemlji imala previše teškoca.
– Preživeli ste i hapšenje Biljane Plavšic i njenu izolaciju u zgradi Vlade Republike Srpske u Banjaluci.
– Tih sati – ozbiljno ce Ana – bila sam izuzetno medijski aktivna. Ja sam, cim mi se Biljana Plavšic javila iz pritvora, sazvala konferenciju za novinare i domacu i svetsku javnost obavestila o svemu šta se dešava sa predsednicom Republike Srpske. Secam se da su mi ogromnu pomoc pružili momci i devojke iz Studentskog protesta 1996. godine. Sve se dobro završilo, a ja se tih meseci secam sa radošcu, jer mislim da sam diplomatski dobro reagovala.
Mnogo mladih lavova
Prodorna, uspešna, šarmantna i obrazovana, Ana posle banjaluckih iskustava svu energiju usmerava na srpsku politicku scenu i naše momke i devojke raseljene po svetu. Pocetkom 1998. uspešno brani magistarski rad na Harvardu, ali i postaje koordinator, zapravo predsednik Organizacije srpskih studenata u inostranstvu – OSSI.
– Zbog troškova putovanja, prakticno radi uštede novca kojega nismo ni imali – šali se Ana – organizujemo se preko Interneta. Našu Internet listu uspešnih mladih, školovanih Srba širom planete iz meseca u mesec proširujemo, a ja mislim da smo stigli do gotovo hiljadu imena. U toku rada u Banjaluci sam upoznala i mnoge od sadašnjih lidera DOS-a, a nekako tih dana sam shvatila da samo njihovo zajedništvo i udruživanje oko zajednickog politickog programa vode ka silasku Slobodana Miloševica sa politicke scene, odlasku s vlasti i u zaborav jednog politickog sistema koji je usporio napredak srpskog naroda.
Zahvaljujuci poznanstvu sa nekim važnim ljudima iz Kokalis fondacije koja se bavi demokratskim promenama u jugoisticnoj Evropi, Ana je bila u prilici da na Harvardu organizuje gostovanje nekih lidera DOS-a. Govorili su o demokratskim promenama i buducim izborima u Srbiji.
– Skup je održan na Harvardu, aprila prošle godine, a na njemu su svoje programe, ideje i puteve za demokratski preobražaj Srbije predstavili dr Zoran đindic, Vesna Pešic, dr Miroljub Labus i dr Milan St. Protic. Tada sam, pored ostalog, lidere DOS-a upoznala sa našom organizacijom OSSI, ponudila projekat letnje prakse za naše studente iz inostranstva u organizacijama kao što je G-17, što su oni toplo prihvatili. Taj susret bio je važan i za njih i za nas mlade rasejane širom sveta, a jedan uspešan i koristan susret završen je ruckom u srpskoj Crkvi svetog Save u Bostonu na kome je bio i prestolonaslednik princ Aleksandar Karadordevic.
Kada za koji mesec završi sve svoje obaveze na Harvardu, prakticno kada u maju bude magistrirala (drugi put), Ana se zauvek vraca u Jugoslaviju. Ostaje joj još doktorat prijavljen januara 1999. godine o pravnim aspektima dezintergracije Jugoslavije koji ce braniti 2002. godine na Harvardu. Knjigu ne misli da stavi u stranu, jer namerava da se bavi i univerzitetskim radom.
Bojan je bolji!
Napišite, molim vas, mnogo bi mi znacilo, da je moj mladi brat Bojan u svemu bolji od mene. Pogotovo u školi – sa neskrivenim sestrinskim ponosom ce Ana. – On je sa dvadeset godina, pre dve godine, magistrirao finansije na poznatom univerzitetu Kembridž u Engleskoj, a to se, ipak, ne dogada svakom i ne baš svakog dana. A što me najviše raduje, posle dve godine uspešne karijere u Engleskoj definitivno je odlucio da se vrati i stavi na raspolaganje svojoj državi i vodecim ljudima iz sveta finansija u Srbiji i Jugoslaviji. Njegovo znanje je veliko, a energija još veca. Presrecna sam i zbog odluke našeg najmladeg brata Milovana koji ne ide nikud iz Srbije i koji ce ove godine poceti studije na Beogradskom univerzitetu.
Božidar đelic – dak Harvarda
Odmerena i uzdržana, Ana kaže da poznaje licno gospodina Božidara đelica, novog ministra finansija Srbije, coveka koji je u Parizu ostavio briljantnu karijeru medunarodnog, svetski priznatog finansijskog strucnjaka da bi se posvetio svojoj zemlji.
– Da, uzgred smo i kolege sa Harvarda, mada je on tamo magistrirao pre mene, jer je i stariji od mene.
Gospodin đelic je skoro na Internetu objavio oglas u kome poziva školovane, pametne mlade ljude širom sveta da mu se jave kako bi se sa njima dogovorio o tome šta mogu da rade u Srbiji.
– Za samo nekoliko dana dobio je stotinak sjajnih ponuda. Bio je van sebe od srece. OSSI podržava njegovu inicijativu i ja cu mu, takode, pomoci da pronade što bolje srpske umove koji žele da se vrate – kategoricna je Ana. – A svi drugi koji isto misle mogu da nas potraže na Internet adresi OSSS-ja.
