Za većinu građana i zemalja bivše Jugoslavije vrata Evropskog suda za ljudska prava ostaju zatvorena jer pre nego što su se obratili Strazburu nisu išli do vrhovnih sudova u svojim zemljama. NJihovi predmeti uglavnom se zato odbijaju, a potvrda o prijemu pošte ne znači da je predmet primljen u proceduru. Broj onih koji odlučuju da pravdu potraže u Strazburu sve više raste, pa je pre nekoliko godina ustanovljeno da sudu preti „gušenje“ pod navalom predmeta. To je i razumljivo jer je reč o jedinom međunarodnom sudu kome pojedinac može da se žali protiv države.
– Pre svega, podnosioci tužbi često ne znaju da sudu u Strazburu mogu da se obrate samo ako su iscrpli najviše pravosudne instance u svojoj zemlji. čak i kada je to slučaj, treba da bude jasno da Evropski sud za ljudska prava nije apelacioni sud koji obara odluke nacionalnih sudova. Ovaj sud može da ospori samo način na koji se došlo do presude. On dakle eventualno može da proceni da je procedura bila u suprotnosti s Konvencijom o ljudskim pravima koju je zemlja iz koje podnosilac tužbe dolazi potpisala – naglašava Roderik Lidl, portparolka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Proterivanje Jakupovića
Kao ilustracija „prihvatljivih“ predmeta može da posluži slučaj „Jakupović protiv Austrije“. Državljanin bivše Jugoslavije uoči rata kao devetogodišnjak odlazi kod majke u Austriju. U više navrata hapšen je i osuđivan zbog sitnog kriminala. Usred rata austrijske vlasti proterale su ga kao šesnaestogodišnjaka u Bosnu iako tamo nije imao nikoga od rodbine, a otac mu je bio na spisku nestalih. Evropski sud doneo je u ovom slučaju presudu u korist Jakupovića, a na štetu Austrije.
Puno tužbi stiže iz bivših komunističkih zemalja, a najveći broj predmeta odnosi se na pitanje vraćanja vlasništva nad imovinom oduzetom po uspostavljanju komunističkog režima. Iz zemalja bivše Jugoslavije najveći deo tužbi odnosi se na pravo vlasništva nad stanovima i kućama privremeno napuštenim zbog rata i vraćanje oduzetog stanarskog prava. Sagovornica „Vesti“ navela je primer češke čiji zakon precizira da oduzeto privatno vlasništvo u vreme komunizma može da se vrati samo vlasnicima koji žive u zemlji odredeni broj godina. U tom slučaju, potomci čeha koji žive u inostranstvu ne mogu da očekuju da će Evropski sud u Strazburu oboriti odluku nacionalnog suda da im uskrati pravo na vraćanje vlasništva ukoliko je procedura poštovala zakon.
Mnogo odbijenih
Za proporcije podnetih i usvojenih zahteva za pokretanje postupka pred ovim sudom dovoljan je podatak da je u 2003. godini Evropski sud za ljudska prava odbio 17.000 predmeta, a izrekao 703 presude.
– Ne bih hteo nikoga da obeshrabrim, ali čak 80 do 90 odsto predmeta koji stignu na našu adresu budu odbijeni – kaže Roderik Lidl.
Od 1998. do 2004. najviše tužbi koje se odnose na zemlje bivše Jugoslavije podneto je protiv Hrvatske – ukupno 2.787. Od toga je sud odbio da uzme u razmatranje rekordnih 2.199 predmeta. U toku je vođenje 935 predmeta protiv Hrvatske pred Evropskim sudom za ljudska prava od čega 190 zbog sporenja oko prava na vlasništvo. U istom periodu protiv BiH je stiglo 318 tužbi, od čega je 159 odbijeno. Iz SCG stiglo je 548 tužbi, a podaci o broju uzetih u postupak još nisu poznati.
Tipičan je slučaj „Blečić protiv Hrvatske“ gde je podnosilac tužbe, rođena 1926. godine, tražila vraćanje oduzetog stanarskog prava u Zadru. Vrhovni sud Hrvatske odbio je njenu tužbu smatrajući da je ona u vreme rata kao i ostali građani Zadra mogla da se vrati u svoj već zauzet stan i da nije morala da ostane kod ćerke u Rimu gde se našla u vreme početka sukoba. Evropski sud presudio je u ovom slučaju u korist Hrvatske, ocenjujući da je procedura bila korektna.
