Ovo selo vekovima je bilo i ostalo sa apsolutnom srpskom većinom. Početkom devedestih Srba je bilo više od 98 odsto. Slično je i danas, samo što je stanovnika neuporedivo manje. O tome svedoči pusta i devastirana školska zgrada te pusti seoski sokaci. Samo još hram Svetog Nikole, sagrađen početkom 17. veka, prkosi vremenu zla, okupljajući pod svojim svodovima preostalo srpsko stanovništvo, a one upokojene zakriljuje u svojoj porti, dajući im večni spokoj. Takav je Vrbnik i Vrbničani u njemu, mučenici i stradalnici, radnici i veseljaci, ljudi navikli na tegoban život, na muku i nevolju.
Osamdesetogodišnji Vlade Vujatović u Vrbnik se vratio čim su to prilike dozvolile. Iako je razdvojen od dece koje je ratni vihor odneo daleko od Dalmacije, Vlade se ne kaje, ali kako sam kaže, samoća ga najviše muči jer nema mnogih dragih ljudi na koje je navikao. Dana kada je bežao da spasi živu glavu se seća, ali nerado.
– Sećam se kad sam izbegao, vrlo dobro se sećam. Kolonu dobro pamtim, težak je to udarac bio za sve nas, jer nije lako napustiti svoj kraj, svoju kuću. Sve što si sticao čitav život ostaviš u trenu. Mislim da ni Kurdi nisu doživeli ono što smo mi doživeli. Ne daj Bože više nikome da se ponovi, čak ni najvećem dušmaninu. Žena mi je ostala u kampu u Kninu, ona i sin, jer nisu hteli da beže. Ona je za jednu noć posedela. Potom smo se svi zajedno našli u izbeglištvu, u Kruševcu, i svi smo sanjali da se opet vratimo u Vrbnik, u svoju kuću, koju smo pravili za sebe i svoju decu. Tako je i bilo – priča Vujatović koji dodaje da se ipak vratio u Vrbnik.
– Čim sam dobio papire, vratio sam se ovde. Ne mogu reći da mi danas nije lepo, samo mi je teško što sam razdvojen od dece. Malo je rodbine, malo je prijatelja što sam ih nekada imao, a nema više ni onih starih doktora. Tako je danas. Samoća ubija – prepričava Vlade, u najkraćim crtama, svoju izbegličku Odiseju, kako bi nam dočarao koliko voli Vrbnik i da mu života van ovog sela, u kojem je rođen i odrastao i u kojem želi da umre, nema.
Nekada su ljudi iz ovog kraja lepo živeli
Nikola Vujatović takođe ima osamdeset godina. Bilo je pre rata u ovom selu, kaže, života za svakog onog ko je hteo da radi.
– Dok nismo izbegli, dok nam se nije dogodilo što nam se dogodilo, mi nismo ni znali koliko smo u Vrbniku dobro živeli. Ko god je želeo da radi, imao je posao. Svaki kvadratni metar, svaka parcela bila je obrađena, a i sami vidite ovo naše polje koliko je veliko i kako je plodno. Uz posao, stizali smo obraditi i svaki kutak pa vi vidite kako se živelo. U sred ovog našeg polja protiče i rečica Kosovčica koju smo koristili za navodnjavanje, a čistili smo i njeno korito da bi nam mogla bolje poslužiti. Radilo se pa se zato i imalo svega u izobilju. Plodan je ovaj kraj, zato su vredni ljudi ovoga sela dobro i živeli – kaže Nikola.
Ipak nezadovoljno dodaje kako je danas, nažalost, drugačije.
– Mnogo toga je zaraslo, više se ne zna šta je i čije je, ne obrađuje se zemlja ni izbliza onako kao nekad, ali mi tu ništa ne možemo. Svakim danom nas je sve manje. Jednom rečju, tuga i jad. Voleo bih da se sve pokrene, da se radi, da se obrađuje, ali ne vidim te mogućnosti, niti da ću ja to doživeti – čežnjivo govori Nikola, dok mu je pogled uprt u Vrbničko polje, na čijim je livadama proveo detinjstvo.
Ludio za rodnim krajem
I Nikola, baš kao i njegov prezimenjak Vlade Vujatović, napustio je Vrbnik u avgustu 1995. godine. Ne znajući kuda ga vodi nepregledna izbeglička kolona, obreo se u Srbiji, a zatim i u Crnoj Gori. Sa suzama u očima priseća se se svojih dana u izbeglištvu i neugasive čežnje za rodnim selom i za svim onim što je u Vrbniku ostavio.
– Ja sam isto izbegao, a kratko vreme bio sam u Srbiji, da bih posle otišao u Igalo, a nakon sedam godina, 2002. godine, vratio sam se ovde. Ja sam u izbeglištvu, verovali ili ne, ludio za ovim krajem, a da se nisam vratio ne znam šta bi bilo sa mnom. Nedostajala mi je kuća, zemlja, ovaj narod, uspomene. Sve mi je nedostajalo. Danas, sa suprugom, živim ovde u Vrbniku, gde mi je srce, imam svoju penziju, socijalno sam osiguran, niko me ne dira – završava svoju kratku ispovest Nikola Vujatović, koji je i u osamdesetoj godini života uzgaja povrće u plasteniku, održava domaćinstvo urednim i živi, kako sam kaže, jedan pristojan život.
Nakon izbeglištva, počeo ispočetka
Vladu Vujatovića, s početka priče, zatekli smo u vinogradu. Iako ima osamdeset godina radio od jutra do mraka, jer posla na selu uvek ima. Kaže da ga je rad i održao, ali i vera da se sve, uz jaku volju, može postići. Zato ga nije ni obeshrabrilo to što je, u vremenu kada se vratio iz izbeglištva u Vrbnik, život morao da počne ispočetka, iako je i tada bio čovek u ozbiljnim godinama.Teško je bilo život početi od nule, kaže Vlade, ali ga je uvek snažilo sećanje na detinjstvo kada je život u ovom selu bio teži, ali je i radosti bilo neuporedivo više.
– Zatekli nismo ništa. Počinjali smo ispočetka. Bilo je nezgodno kad smo se vratili žena i ja, ali kasnije, kada su se i komšije počele vraćati, bilo je lakše, bilo je lepše. Meni je i sada lepo, dobro se osećam, pa svuda stignem. Žena mi je bolesna, pa se ona malo kreće. Njoj je teže, ali opet živimo, onako kao znamo i umemo, jer drugačije ne može. Tako je danas, a pre je bilo sasvim suprotno – izjavljuje Vlade.
Za Vladu je nekada bilo bolje jer je bilo i više ljudi u selu.
-Rođen sam u Vrbniku, gore na brdu. Tada je tamo bilo dvesta čeljadi Vujatovića. Kuće su bile pune. Ljudi su jedni drugima pomagali, u polju su se zajedno njive orale, niko nikome ništa nije plaćao. Ja sam pomagao drugima, drugi su pomagali meni. Sve u pesmi i radosti, a imali smo mnogo manje. Tada nije bilo ni traktora, ni kosačica. Skupi se nas deset pa kosimo, danas kod jednog, sutra kod drugog. Danas ne možeš nikog naći da ti drvo iscepa. Sve mora da se plati – priseća se Vlade nekadašnjih vremena, upoređujući ih sa ovim danas, tužan zbog toga što su ljudi sve manje ljudi, što je iščezla i radost i solidarnost u ljudima.
Staru kuću čuva kao muzej
Na drugom kraju sela, gore na brdu, još uvek ima mnogo kuća. Neke su prazne, u njima nema nikoga, a u onim ostalim živi po jedno ili dvoje, dok su retke one kuće u kojima ima dece. Takav je Vrbnik danas. Nikad nije bilo manje života u njemu. Ljudi su i ranije odlazili iz ovih krajeva, ali su se i vraćali, bar pod stare dane.
Đuro Čolaković je jedan od tvoraca Vrbničkog kola. Vodio je dugo godina kulturno-umetničko društvo. Da mu je tradicija i te kako bitna pokazuje i to da u svom porodičnom dvorištu, pored nove kuće koju je sagradio, još uvek vodi brigu o kući koju je nasledio od svojih predaka, a koja je stara više od tri stotine godina.
– Dosta je ovde starine, dosta toga je iščezlo. Moju staru kuću, koju sam nasledio, čuvam kao muzej. Kako se menjalo vreme, tako se menjala i gradnja kuća, zato ja ovu svoju ljubomorno čuvam, da ne propadne, da svedoči o onima koji su je gradili. Ipak, najviše mi je žao što nam je iščezla autentična nošnja. Bavio sam se godinama folklorom i to mi je bilo u srcu. Original vrbničke nošnje više se nigde ne može naći – kaže Đuro, koji još uvek rado ožiljava sećanje na vreme kada je Vrbnikom odjekivala pesma i igra.
Vrbnik je danas slabo naseljen, a da je tako svedoči i školska zgrada, sagrađena sada već davne 1913. godine, uoči Prvog svetskog rata. U selu nema ni jedne trgovine, a lokalna kafana radi samo nedeljom, kada se Dalmatinci okupe ispred seoskog doma i balotaju. Tokom letnjih meseci Vrbnik koliko toliko oživi, dok je prava slika ovoga, ali i drugih dalmatinskih sela vidljiva zimi, kada u njemu ostanu samo njegovi istinski stanovnici.
Prema zapisima nekadašnjeg kninskog sveštenika Save Nakićenovića u Vrbniku su živele ili još i danas žive porodice sa sledećim prezimenima: Vujatovići, Amanovići, Kuprešani, Vujanići, Čolakovići, Formentonovići, Damjanići, Vukmirovići, Škarići, Šurdonje, Turići, Daničići, Vukadini, Jaramazi, Petojevići, Đakovići, Miloši, Dujakovići, Šepe, Palente, Marjanovići i Likići.
Vrbnik će ostati i posle njih, da živi u svojoj tišini, da osluškuje korake onih davnih ljudi kojih više nema, a koji u ovom selu još uvek žive kroz svoje potomke.
The post Vrbnik danas živi od sećanja appeared first on srbi hr.
