Vrli Novi svet Mirjana Bobić-Mojsilović
CIRKUS SRBIJA
Ako predsedniku Srbije jave da nije dobrodošao na sahranu Ibrahima Rugove u Prištini, onda – šta više može da se kaže o Srbiji, Kosovu i, ako hoćete, o savremenoj Evropi?
Kosovo ne da više nije deo Srbije, nego je nezavisna država smeštena na, formalno još uvek, teritoriji druge države, čiji predsednik nije dobrodošao čak i kad želi da oda poslednju počast preminulom predsedniku Kosova.
Ta stvar, nije, naime, nova ni za koga, ali paradoks leži u činjenici da uz sva komplikovana saopštenja srpskih političara i predstavnika međunarodne zajednice, projekte, obećanja, predloge i slično, golu istinu o statusu ne samo Kosova, nego i o statusu Srbije, dobijamo iz Prištine. Ništa, naime, kao ova mala vest koja je objavljena pre nekoliko dana, ne opisuje tačnije Srbiju. Moguća sujeta srpskog predsednika tako se ovde ispostavlja samo kao kolateralna šteta. Stvari, jednostavno, tako stoje i to se ne može ničim promeniti, čak ni kad Vuk Drašković uspe da izdejstvuje, uprkos protivljenju ministra spoljnih poslova Albanije, da se o Kosovu govori sa pominjanjem Rezolucije 1244. Šta to znači za običnog građanina, u trenutku dok sve bruji oko toga da je neko javio srpskom predsedniku da nije poželjan, teško je pretpostaviti.
Tek, ono što mi vidimo, strašno je.
Ne treba nama albanski politički establišment da nam pokaže kako se nalazimo u političkom i moralnom ćorsokaku. Kao i uvek, za naš lični užas, dovoljni smo sami sebi.
Pogledajmo samo ovu situaciju: srpski predsednik i srpski premijer, očima ne mogu da se vide, i taj politički i lični animozitet, predstavljaju danas opis srpskog stanja, kakvo se teško može naći i u jednoj drugoj zemlji na svetu. Kad srpska vlada pokrene aferu oko Bogoljuba Karića, i velike pljačke koja se oko toga pominje, srpski predsednik stigne da izjavi da se nada da će u akciji „velika metla“ biti počišćeni i drugi lopovi, javnost može da stekne utisak kako ga se ovo isterivanje pravde uopšte ne tiče, jer s Karićem ili bez njega, politički poeni ne idu na vodenicu Demokratske stranke.
Sa druge strane, predsednik vlade otima deo ustavnih ingerencija predsednika republike u domenu vojske, i predsednik Srbije s pravom se ljuti.
Šta je posledica svega ovoga – predsednik države traži nove izbore, a predsatvnici njegove stranke trude se da ubede srpsku javnost kako je vlada već pala. Za to vreme, predsednik vlade mudro ćuti, i pojavljuje se sve ređe u javnosti, dok pljušte optužbe da je na Karića udario, ne samo zato što mu je stalo da se ukradeni novac vrati državi, nego pre svega zato jer je motivisan političkom sujetom – Karićev rejting, uprkos svemu, raste, a predviđanje datuma novih izbora, postaje neka vrsta nove društvene igre.
Srbija je danas, dakle, zemlja „da prevrne“, ludi cirkus u kome se stvarno ne zna ko pije, a ko plaća. Srpski predsednik obara srpsku vladu, dok se premijer svojski potrudio da se predsednik države što manje bavi svojim poslom. Da li država Srbija opšte postoji, u smislu u kome se reč država koristi u civilizovanim zemljama savremenog sveta, pitanje je koje ne treba ni postavljati.
I jedini trenutak kada se nekom moglo učiniti da Srbija kao država postoji, jeste trenutak u kome su se srpski predsednik i srpski premijer našli zajedno – u Podgorici, kad su otišli da obiđu povređene i izraze saučešće, povodom tragične železničke nesreće u kojoj je poginulo 44 putnika. Samo u tom trenutku, posle dužeg vremena, izgledalo je kao da je Srbija prava država. NJih dvojica, predsednik i premijer, stajali su zajedno. Iza njih, stajalo je crnogorsko rukovodstvo, koje je delovalo kao kompakrni tim koja zna kuda ide.
I u tom smislu, Svetozar Marović, bio je u pravu kad je rekao da smo složni samo kada su tragedije u pitanju.
Cirkus se nastavlja.
wwwj.mirjanabm.com
