Decenijama unazad mnogobrojna australijska priznanja dodeljivana su članovima srpske zajednice. Naši ljudi se diče visokim državnim odlikovanjima, zvanjima građanina godine, nagradama iz domena nauke, sporta, humanosti…
Od prošle nedelje, prvi put imamo i dobitnicu književnog priznanja. Pesnikinja iz Adelajda Jelena Dinić dobila je prestižnu Vejkfild Pres nagradu, koju za literarno stvaralaštvo dodeljuju Vlada Južne Australije i Državna biblioteka.
Jeleni je pripala nagrada u kategoriji neobjavljenih rukopisa, za njenu zbirku poezije pod naslovom „U sobi s vučicom“ (In the room with the She-wolf).
– Velika mi je čast što sam dobila ovu izuzetno priznatu literarnu nagradu u Australiji, pogotovo što je prvi put da je priznanje pripalo autoru poezije. Prethodnih godina nagrada je dodeljivana za prozna dela i zbog toga je ovo takođe značajan momenat za poeziju u Australiji – kaže Jelena Dinić u razgovoru za „Vesti“.
Lična nota
Put od ideje do realizacije nije bio nimalo lak. Pre nego što je pobrala lovorike, Jelena je prošla dugu stvaralačku stazu posutu trnjem.
– „U sobi sa vučicom“ je zbirka pesama na kojoj sam radila poslednjih deset godina. Trebalo je mnogo vremena i truda da se sve uklopi kako sam želela, tim pre što engleski govorim kao drugi jezik. Zato je i u pisanju pesama potrebno daleko više koncentracije i prevazilaženja raznih prepreka.
O čemu govori naslovna pesma zbirke?
– Pesma govori o momentu preokreta u meni, kad sam se setila sebe od pre 20 godina i pomislila šta bi bilo da sam neke stvari uradila drugačije. Vučica je simbol snage i hrabrosti, jaka životinja, koja vrlo lepo prenosi i ljudske osobine. Ona istovremeno pokazuje svoju divlju stranu i borbu za opstanak, a takođe može da bude i nežna i brižna.
Postoji li autobigrafska nota u nagrađenoj zbirci?
– Naravno. Svako ko piše unosi autobiografsku notu u svoj rad, jer bez toga ne bismo mogli da pišemo onako kako to radimo. Moja poezija pripada svetu koji me okružuje, mojoj porodici, prijateljima, prirodi, svim dešavanjima oko nas i u nama.
Pesnikinja u prozi
Odakle Jelena crpi inspiraciju i kako se rodila ljubav prema poeziji?
– Moja vizija poezije je duboko ukorenjena u ljubavi prema poeziji pesnika uz koje sam odrasla. Moja baka je stalno govorila da ako čitaš svoje pesnike, upoznaćeš i svoj narod. Tako da sam kao dete čitala sve što mi je palo pod ruku, a pogotovo poeziju Desanke Maksimović, Branka Radičevića, a kasnije i Vaska Pope, koji je jedan od naših najprevođenijih pesnika. Koliko je Vasko Popa cenjen u svetu najbolje govori podatak da je njegova zbirka pesama „Kos“ bila inspiracija jednom od najvećih pesnika 20. veka Tedu Hjuzu za njegovu zbirku „Gavran“ (Crow).
S obzirom na to da pišete i na engleskom i na srpskom, na kom jeziku „dolaze“ stihovi?
– Nekad na srpskom, nekad na engleskom. Najvažnija je ideja, a da li će ona izaći na srpskom ili engleskom manje je bitno, to usledi kasnije. Nositi se s dva jezika je velika stvar, pogotovo kad živimo van svoje matice i govorimo na engleskom, a u glavi nosimo srpski kao maternji. Ali, s godinama se teškoće prevazilaze i postaje lakše. U suštini, osnove mog stvaralaštva leže u srpskoj literarnoj tradiciji i stilu i kulturi istočne Evrope. Ali, te temelje sam obogatila čitanjem literature na engleskom, pre svega australijskih pesnika kao što su Majk Lad, Kejt Luelin i moja prijateljica Alison Flet koja me je i ohrabrila da se prijavim na konkurs za ovu nagradu.
Možemo li uskoro da očekujemo nešto novo iz pera Jelene Dinić?
– Počela sam da eksperimentišem s prozom i videćemo dokle će me držati. Znam da je uvek tu poezija kojoj se vraćam kad se umorim od proze. Ipak, ono što je najvažnije, inspiracija je svuda oko nas i sigurno će uskoro biti nešto novo – zaključila je Jelena Dinić.
Dušanov zakonik
Govoreći o balansiranju između dva jezika, Jelena ističe značaj negovanja sopstvenog jezika u dijaspori.
– Veoma je teško pronaći ravnotežu između dva jezika, ali što bolje vladamo maternjim jezikom, lakši će nam biti i drugi. Recimo, kad god mi je potrebno da osetim čvrstinu srpskog jezika ovako daleko od Srbije, tada rado čitam Dušanov zakonik, koji iako datira iz 14. veka i predstavlja pravni akt srpskog carstva, istovremeno je i dragoceno književno nasleđe našeg naroda.
Govorimo srpski!
Jelena radi i kao nastavnica srpskog jezika u Adelajdu. Zamolili smo je za savet roditeljima koji žele da pomognu da njihova deca sačuvaju srpski, koji u Australiji polako gubi trku s engleskim.
– To je kompleksno pitanje. I sama sam roditelj, imam dva tinejdžera, sina i ćerku, i iz ličnog iskustva znam koliko je teško izboriti se sa svetom oko nas i svakodnevicom koja nas okružuje. Zato je važno samo govoriti i govoriti, vežbati i vežbati. To je jedini način da sačuvamo srpski jezik daleko od naše zemlje – kaže Jelena.
U štampi do kraja godine
Jelena je priznanje dobila u kategoriji neobjavljenih rukopisa, pa smo je pitali kada će „Vučica“ ugledati svetlost dana.
– Nadam se u toku ove godine, jer sam u sklopu nagrade dobila i ugovor sa izdavačkom kućom „Vejkfild“ u Adelajdu, koja treba da objavi moju zbirku.
Dopisnik „Vesti“
Jelena Dinić se doselila u Australiju kao tinejdžerka, 1993. godine. Živi u Adelajdu, a pored literarnog stvaralaštva bavi se obrazovanjem dece u etničkim jezičkim školama. Svaki slobodan trenutak koristi da ljubav prema pisanju prenese i na novinske stupce. Naime, od 2018. godine Jelena je dopisnik „Vesti“ iz Južne Australije, pa ovu priliku koristimo da joj čestitamo na velikom priznanju u ime redakcije i našeg izdavača za Australiju, kompanije „Beo Group“.
Чланак Vučicino zlatno pero се појављује прво на Vesti online.
