„Gled’o sam, oče proto, ovim očima; njegov je jandžik bio od mlade vučje kože. čiča mu bio lovac, im’o pušku šesnesticu, cev je na njoj bila duža za skoro dva’es santima nego na ovim današnjim puščicama…“ ,priča Radoje Gavran i podsmešljivo odmerava sedam- osam pušaka koje su moja braća i rođaci oslonili o debelo orahovo stablo u crkvenoj porti. Oni će loviti po planini, a ja sam samo iskoristila priliku da sa njima dođem u posetu sestri od strica koju sam s godinama sve ređe i sretala i posećivala. Kako će oni da se provedu zaista neznam; ja ću se malo ispričati sa gospođom protinicom, odigrati koju partiju šaha sa ocom protom, i gledati da se na vreme vratim u svoj život iz tog njihovog vremena.
„I te zime, ubije taj njegov čiča živog kurjaka, celo naše selo išlo da gleda; žene i decu vodile, kad ti kažem!“ , kad Radoje reče da je čiča ubio živog kurjaka ja sam sagela glavu i dobro se ujela za usnu da ne bih prasnula u smeh. Kao da je mogao ubiti nešto što je mrtvo, pa makar to bio i kurjak! ,“ A oni ni tad nisu baš bili neke sirome, al’ su otac i čiča imali neku maćiju Janovku, zemnja joj kosti izbacila, bila neki đavo pa i’ mučila sve po kući. Išli su okrpljeni i pocepani ka’ da su najveća beda i sirotinja. Ona zapovedala kućom, pa su više gladovali za imanja neg’ celo selo za nemanja…Sve to bilo golo i gladno, pa taj njegov čiča natakne onog kurjaka na vrljiku i krene od kuće do kuće da skuplja nalov.“
Nalov? Nikad čula, prebiram po pameti, ali ne vredi!
“ A šta veliš da je skupljao?“- pita otac prota ne bi li naveo Radoja da nam objasni.
“ Znaš, oče proto, kad pre neko ubije kak’u vranu, ili jastreba i orla, onda on krene od kuće do kuće, nosi ono što je ubio i sve stanarice mu daju po nekol’ko jaja, a poneko da i kak’o pile; ili koju paru u novcu, jer i’ je spas’o od štetočine…E, tako je i taj njegov čiča iš’o selom noseći na jednom ramenu vrljiku sa privezanim vukom, a na drugom torbu u koju je trp’o šta mu ko da: sir, komad kak’e slanine, kudeljku vune, vlašu sa rakijom, poneko mu je dav’o čarape ili kak’o šalče; jer kurjak je, brate, bio strašna zverka! A i štete je znao da napravi; po celo stado ovaca pokolju za noć, načisto upropaste čoveka, pa dati za nalov za vuka niko nije žalio…A pošto tako obiš’o selo, on uzme pa odere onu strvinu, očisti mu kožu i uštavi je, al’ kurjak bio omali, pa ga ne tedne prodavati nego načini od njegove kože sinovcu jandžik…“
“ U, kako smo mu zavidili na tom jandžiku! Moraću doći da ti se ispovedim, oče proto, nikad nikom ni na čem’ drugom nisam toliko zavidio! “ seća se Radoje i odmahuje glavom.“ Al’ i to, što je dobio u nalov, i to mu pokupila ona matora kuga Janovka, al’ te se zime, pred sam kraj, razbole te umre, i to, čini mi se, odma’ po Mladencima, čim kretoše trave…što vele, mart nosi, april kosi. A te je godine i uskrs bio nešto mlogo zagazio u april, u po meseca pao; pa mi pošli u školu i svi za už’nu poneli po dva jajeta, komad proje i malo sira; poneko od bogatije dece ponelo, može biti, kakav komadić slanine, a iz njegove torbe miriše gibanica, čini mi se da mi i sad voda ide na usta kad se onog mirisa setim. Otkad im umrla ona baba njegova mati uzela kuću preda se; a mati k’o mati, kome će da pruži ako ne deci? I napravila ona njima za doručak pravu četničku gibanicu, ja svratio kraj njega kad pošli u školu da ga vičem da ne zakasni, a ona oseče pa’če kolko po’ dlana i tutnu mi u ruku da poj’em dok čekam Gavrila…“
“ A kad je poš’o pruži mu ona poveće pa’če; zamotala žena u krpu da mu ne omasti tablicu, i on strpa u torbu,pa pruži ruku i iz nekog čanka uze tri šarena jajeta, nji’ strpa u džepove, a u jandžik turi onaj peškir sa gibanicom, pa ga zavrže na leđa i pođe da svičemo ostalu decu.“
“ Veseli Jovan je bio malo stariji od nas, bio i krupniji, i jači…Znaš kako je sa decom u selu: čamaju, čamaju, rek’o bi čovek dok i’ gleda da i ne rastu, a onda odjednom iždžikljaju pa ti se učini da su porasli k’o vrba iz vode. Tako je bilo i sa Jovanom; kad uverčio da je jači od nas grdni’ smo batina od njega izvlačili, po duši je bio ‘nako podlac, i pokvaren; uvek se to držalo kod nji’ u familiji: il’ imaju lopova, ili lažova, il’ kak’u kurvu, ili bogalja, il’ nekog pokvarenjaka, ka’ Jovan…“
“ I tako, iš’o je Jovan s’ nama i miris’o gibanicu. Njegovi su bili sirom’e ko crkveni miši, gibanica se pravila kod nji’ samo kome za daću, al’ oče proto, ‘leba mi, nisam vidio kad mu je ukr’o gobanicu iz torbe! Nisam oče proto, nisam vidio Gospoda mi Boga; nisam, ne videlo me sunce da Bog da, ako te lažem!“ ,stade se čovek zaklinjati i to njegovo zaklinjanje kod svih nas izazva neki neprijatan osećaj.
“ Oba su mrtva, i osim Boga, niko me za to ni pitati neće. A sećam se, ja sam sedio u drugom redu u četvrtoj klupi, a on na prema se prozoru, u trećoj, pa strpo jandžik pod klupu, na jednu se ruku nalaktio i kao sluša učitelja, gospodina Cveju, onog što je sa’ranjen na LJubičinoj rudini, pred Živoradovom kućom, a drugom rukom sve mazi onaj jandžik. E, kad danas za už’nu bude iz ovog jandžika izvadio onaj beli veženi peškir u koji mu je mati zavila ‘noliki komad gibanice, pa kad zagrize, ama ima da svima nama udari voda na usta, razmišljam ja, al’, oče proto, kad dođe vreme da mi đaci, izađemo pred školu i u’žnamo, kad ono Jovan izaš’o pre nas, pa seo na basamke učiteljeva čardaka, razmoto beli peškir i metnuo prteni jandžičić na kolena, pa mota li mota neku gibanicu…“ seća se Radoje.
“ Jes’ mi bilo čudo, al’ i što? Pa i njima je bio uskrs! Može biti da im mati napravila, ili da su kud išli pa doneli; ili da im neko don’o, zna puna kuća dece, a sirotinja, ili im ko god dao za kak’a sevapa? Samo mi bilo čudo što se od nas dece odvojio; obično je gled’o da sedne ‘de nas je najviše ne bi li od koga iskamč’o još koji zalogaj…U tom dođe i Gavrilo, sede na prema se meni, i uze razvezivati učkur na jandžiku. Onda polako zavuče ruku pa polako pipnu, pa se trže, pa brže podiže jandžik i zavuče ruku u njega skoro do lakta, pa polako izvuče ruku i dreknu kol’ko ga grlo nosi: „Joooovaneeeeee!“
“ Aman, što onda ispade belaj, Bog te vidio! Dotrča učitelj, pita šta je bilo, a Gavrilo, iako manji skočio na Jovana i mlati li mlati, a ovaj, umesto da se brani, podig’o u vis desnu ruku sa onim peškirom i stego ono gibanice što mu ostalo da ne ispadne dok ga ovaj bije. Učitelj nekako stiže pa u’vati Gavrila za rubinice na leđima i tako i’ nekako razdvoji. Posle sam ja mor’o ići kod učitelja da svedočim da je Gavrilova mati zaista dala Gavrilu komad gibanice kad smo u školu pošli…I k’o i svaki svedok, zamerio sam se obema stranama: Gavrilo mi dugo nije verov’o da nisam vidio kad mu je Jovan ukr’o gibanicu, a Jovan mi je zamer’o što sam svedočio da je Gavrilova mati ovom dala komad gibanice tog jutra…
Eeee, a posle, kad smo se vraćali kući, izvadio Jovan ono gibanice što mu ostalo, pa uz put dojeda ne bi li izazv’o Gavrila da se opet pobiju, a Gavrilo, valjda ljut što je od učutelja na pravdi Boga dobio packe, samo gleda i ćuti. Tek u neko doba samo reče : “ Dabogda se udavio mojom gibanicom!“ i nikad više nije progovorio sa njim. Nikad u životu, oče proto, a čitav su vek proveli k’o prve komšije, i svi su se njini ukućani i posećivali i razgovarali. Samo nji’ dvojica – nikad ni slova!“
„Znaš, njini pokojni očevi su, kad su oni u vojsku pošli, molili u vojnom oseku da i’ pošalju u istu jedinicu, ne bi li se u vojsci pomirili, al’ i to bi , pa prođe; dođoše oni posvađani k’o što su i otišli. Sad, počešće se meni činilo da bi se Jovan i pomirio sa Gavrilom, samo da je Gavro ikad i pomislio na to mirenje, al’ ovaj jok! Ponekad, kad stanemo tako mi ljudi terati šegu su čim, pa se međ’ nama udesi i Gavro, te stanemo spominjati onu gibanicu, i on se s’ nama stane smejati, al’ nikad za to nije ‘teo oprostiti. Nasmeje se i on, al’ nekako kratko, preko volje, pa tekem kaže: „Dabogda se udavio mojom gibanicom!“ I mi tako dignemo ruke od ta posla…“
„Kad jako, u petak, prolomi se jauk od njini’ kuća! Stanem ja slušati, kad jauče Stevanija, zažalila za Gavrom, pa saziva komšije; i s’vati’ ja da se naš veseli Gavro prestavio…Razmekšam malo voska, uzmem prtena konca te načinim malo sveće, i krenem da što pomognem i malo probdijem s’ komšijama oko mrtvaca k’o što je red. U neko doba dođe i Jovanov sin Manojlo, turio kapu pod mišku, nosi dete sveću u ruci, celiva Gavrila i turi mu neku paru na prsi; nisam vidio koliku, pa sede s nama u kraj sobe da malo probdije; veli ne može dugo, sutra mora na pos’o…Kad drugi dan, na sa’ranu, u pratnju doš’o Jovan glavom! Ja bio s’ ukopnicima, mi smo u istoj gredi pa smo na uzovu; a kod nas je, oče proto, običaj da na pratnju idu žene, samo ako je rod ili prvi komšija, onda u pratnju idu i ljudi. Mi, ljudi, obično skujemo sanduk, krst načinimo, budemo aščije ili ukopnici, al samo najbližim idemo na pratnju; tako oduvek bilo, pa tako i ostalo! Ma, zaprepastio sam se ja kad sam u pratnji vidio Jovana! Ono, jesam očekiv’o da dođe neko iz njegove kuće, al’ sam pre omišljo na ženu mu Perku, ili može biti, snaju Marinu, al’ na njega ni pomislio nisam! Celog su života bili u svađi pa sad da ima obraza da mu dođe na sa’ranu!?“ ,čudi se Radoje iskreno, i zanet pripovedanjem zaboravlja da o mrtvacu mora sve najlepše…
“ Al’ opet, prođe meni kroz glavu, kad je to pa Jovan im’o obraza?! čitavog života je gled’o da nekog opanjka, da posvađa, da nekom nešto digne na kak’u prevaru, da nekom podvali, da se kome nasmeje, ama bio kvaran u duši pa to ti je! Njemu nekako i ide da dođe na sa’ranu pravedniku k’o što je bio Gavro, pa da mu se i mrtvom podsmeva… Zgledasmo se mi, ukopnici, pa slegosmo ramenima, ti, oče počeo opelo, nije red razgovarati. Zaslužio je naš Gavro da malo poćutimo za njim…“
“ Kad se vratismo kući, u prvu postavu seo i Jovan. Vidio si ga i ti, oče proto, seo odma’ do nas, račun’o valjda da pred ukopnike na tak’om redu uvek iznose najlepše pečenje i najbolju rakiju, pa da se sito najede i napije kad je džabe; ti oče, ne ‘tede večerati, žurio si da stigneš na službu, nego si samo očit’o molitvu i napio prvu za spokoja; i ti ode a mi obredismo oko astala…“, opisuje Radoje do sitnica šta se dešavalo posle protinog odlaska, ko je ostao, ko otišao, a otac prota klima glavom i ćuti.
“ I, pošto obredismo rakiju, izneše aščije i redare na sto pogače, kod nas prvo to iznose na astal; ne znam, može biti da je ‘de god drugačije, što ‘no vele, sto sela sto adeta; pa onda izneše pune tanjire gibanice. E, oče proto, nigde nisam jeo bolje gibanice nego što naprave žene u nji’ovoj kući! Žuti se od jaja, a one se korice lepo razaberu pa čisto drkću u rukama, a iz nje miriše zreli kajmak i mast se cedi niz bradu; ama, što vele, prava četnička gibanica, nije ni čudo što je siroma Jovan pre po veka ukr’o komad da se malo omrsi! Uze Ivan komad gibanice, i još ni u tanjir preda se nije spustio, kad ti graknu Jovan, on uzeo svoj tanjir pa na njega metu dva pa’četa s’ onog tanjira na sred astala, pa onda uze sebi onaj tanjir sa sred astala, a na njegovo mesto spusti svoj sa dva pa’četa gibanice, i još veli:
– E, vala, Gavrilo, da ti Bog dušu prosti, al’ da nije tebe nikad u životu ja ne bi ni pojeo komad gibanice!- pa preseče jedan onaj komad na pola i strpa usta, a neki se od nas nasmejaše sećajući se valjda oko čeg’ su se oni zamerili.
“ A mene, oče proto, samo podiđe neka zima, i malko se streso’ sećajući se kol’ko sam puta od Gavrila čuo ono : „Dabogda se udavio mojom gibanicom!“, kad vidi kako on trpa usta ‘noliki zalogaj, a Jovan se i sam nasmeja i još ‘tede valjda, nešto i reći; im’o je tu ružnu nauku govoriti preko zalogaja, znali smo to svi, uverčili smo bili po mobama i svadbama, a i ‘vakim adetima; i daklem, ‘tede nešto reći, al’ mu onaj zalogaj nekako zapade krivo, pa se zagrcnu i zakašlja; mi se, vala, još više zasmejasmo, počeše neki i dodavati po koju sa strane, oni bliži ga počeše lupati po leđima, al’ ne pomože! Samo se čovek izbeči i pomodri, pa klonu na astal, glavom u onaj tanjir sa gibanicom… Potraja podugo dok svi s pratnje s’vatiše da se zaista udavio Gavrilovom gibanicom…“
Prota se prekrsti, mi se zgledasmo, a Radoje nastavi:
„Sad, može biti oče proto, da se on ne bi ni udavio da je kod nas bilo kak’og doktora. Al’ o’zgo, s naše planine, i po danu je teško doći do lekara, a većma noću, i da ne spominjem!“ odmahnu rukom čovek, pa nastavi: “ Vidimo, mrtav čovek, i šta tu ima da se kaže? Prenesemo ga kući, i Manojlo me lepo zamoli da jutros podranim na sabajle ne bi li tebe zatek’o kod crkve, da mi ne izmakneš negde u parokiju, pa da te obavestim; i još da svratim kod lekara da i oni dođu, da nešto ko… ko…, aman, to nikako n’umem da ponovim, Boga mi!, al’ treba da i oni dođu da nešto napišu da je ovaj umro… Pa od jutros idem o’zgo i nikako mi ne izbija iz glave kako se sve to nekako poklopilo ko što je govorio Gavrilo, da Jovanu njegova gibanica bude zadnji zalogaj…“
Biljana Janković
Valjevo
