Vojska Srbije treba da do 2012. godine bude potpuno profesionalizovana, a o tome još nije bilo ni jedne ozbiljnije javne rasprave, ili tematskog skupa. Dok su u nekim zemljama Evrope na profesionalizaciji oružanih snaga insistirale, pre svega, neke političke stranke, a armijske strukture bile protiv, u Srbiji imamo skoro obrnut proces: vojno rukovodstvo je prvo iniciralo potpunu profesionalizaciju oružanih snaga. Šta se dobija, a šta gubi potpunom profesionalizacijom vojske, to u Srbiji još niko nije precizno opisao.
Istina je da je vojna obaveza zakonito čedo demokratskog društva.. No, vreme profesionalizma odavno je zakucalo na vrata industrijski razvijenih država u svim oblastima života i rada, pa i u oružanim snagama. Savremene armije, čija borbena moć mnogo zavisi od visoke tehnologije i profesionalnih znanja, našle su se pred dilemom: da li zadržati redovnu vojnu obavezu kao tekovinu demokratskog razvoja po kojem svaki građanin ima pravo i dužnost da učestvuje u odbrani zemlje, ili se usmeriti ka vojsci „čistih” profesionalaca? Neke države sa dugom demokratskom tradicijom, kao što su SAD i Velika Britanija, vojnoj obavezi pribegavaju samo u slučaju nužde. Francuska i Italija tek su posle velikih debata u javnosti i oštrog protivljenja vojnih krugova prešle na potpuno profesionalni sistem vojske, dok u Rumuniji, Grčkoj, Bugarskoj, Poljskoj i Turskoj mladići još uvek redovno služe vojsku.
Moderno naoružanje i tehnički vrlo složeni vojni sistemi jačaju tendencije ka potpunoj profesionalizaciji vojnog poziva. Vojno lice koje je dobrovoljno odabralo taj poziv i koje ostaje u službi mnogo duže nego vojnik regrut može mnogo lakše da se postavlja na radna mesta koja odgovaraju njegovom profesionalnom obrazovanju. Pošto je kod profesionalne vojske mnogo manja fluktuacija vojnih lica, racionalnije se može koristiti skupa vojna oprema, a takođe i školovanje za vojne zadatke. Trupa je praktično uvek mobilna, nisu joj potrebne duže pripreme kao kod obveznika. Motivacija profesionalaca je po pravilu vrlo visoka, trupa je pošteđena mladića koji osećaju odbojnost prema vojnom pozivu i, zapravo, otpadaju svi problemi odbijanja služenja vojske. Takođe je mnogo lakše držati na odstojanju političke uticaje koji ugrožavaju efikasnost oružanih snaga. Sprovođenje discipline ne predstavlja nikakav problem, profesionalna trupa poseduje i visoku borbenu gotovost.
Sve su to prednosti jedne potpuno profesionalne armije. Koji su nedostaci? Pre svega, profi armija je vrlo skupa, jer vojnici profesionalci moraju da budu i nagrađeni u skladu sa svojim profesionalnim sposobnostima. Za isti iznos para može se držati manji broj profesionalnih vojnika nego vojnih obveznika. To jeste problem, jer često se zaboravlja na činjenicu da se samo profesionalizacijom oružanih snaga ne može računati na bitno smanjenje brojnog stanja iz prostog razloga što određeni vojni sistemi po svojoj tehnologiji zahtevaju i odgovarajući broj posada i tome slično. Moguće je da će neki zadaci biti kvalitetnije izvršeni, ali bi broj vojnika morao da ostane isti bez obzira na to da li su oni vojni obveznici, ili profesionalci. U suprotnom, to je neozbiljno narušavanje vojne moći jedne države.
S druge strane, popunjavanje potrebnog brojnog stanja oružanih snaga kod profesionalne vojske zavisi od spremnosti odgovarajućeg broja mladića da se više godina posvete vojnom pozivu. Pri tome stalno treba uzimati u obzir da određena „godišta” imaju manji broj potencijalnih vojnika, a takođe i da prihvatanje vojnog poziva zavisi od uslova u kojima se nalazi celokupna privreda zemlje i posebno tržište radne snage. U vreme dobre privredne konjunkture, kvalitet dobrovoljno prijavljenih vojnika za profesionalce teško će odgovarati opštem obrazovnom proseku stanovništva. A ako se ne prijavi dovoljan broj mladića, u pitanje dolazi bezbednost zemlje.
Rezervisti su poseban problem. Profesionalna armija može da računa na vrlo malu rezervu, a u slučaju gubitaka male su i mogućnosti zamene u ljudstvu. I unutrašnjopolitički razlozi za i protiv profesionalne vojske vrlo su značajni. Zahvaljujući regrutnom sistemu, svake godine dolazi do jake fluktuacije unutar vojnog sastava, trupa je tesno povezana sa razmišljanjima društva, u prvom redu sa generacijom dvadesetogodišnjaka. Time se izbegava politička i duhovna izolacija, čemu profi armija može lako da podlegne. Trupa ostaje deo naroda, a ne izdvojena institucija kojoj preti elitizam, ili čak razvijanje vlastitih političkih ambicija.
Vojna obaveza sprečava distanciranje stanovništva od odgovornosti za odbranu zemlje, jer ako postoji profesionalna armija „dobro plaćeni profesionalci mogu i sami da obave sve poslove odbrane”. Jasno je da vojna obaveza traži od obveznika i lična odricanja, u vremenu, u novcu, ili naprosto u komoditetu. Ista su odricanja i rezervista u vreme vežbi. Trebalo bi da javnost to adekvatno i ceni.
Dakle, da li je Srbiji danas dovoljna manja, čisto profesionalna armija? Postojanje oružanih snaga kao sredstva i izraza želje za samopotvrđivanjem je nezaobilazna konstanta svake države. Država koja nema oružane snage nije sposobna ni da vodi politiku, ona ne može nacionalne interese u međunarodnim odnosima braniti sa odlučnošću i u stalnoj je opasnosti da postane subjekt politike i interesa drugih…
