Kada je jesenas u Švedskoj stupio na snagu privremeni Zakon o azilantima, javila se nova nada i za bračni par Tejić, Zorana i Tatjanu, koji su u Švedsku zajedno sa sinom Aleksom i kćerkom Majom došli pre tri godine.
– Ispunjavali smo sve uslove. Bili smo ovde duže vreme, naš identitet je utvrđen, deca su nam integrisana u švedsko društvo i nismo napravili nikakvo krivično delo – kaže Zoran.
Međutim, švedske vlasti su ipak odlučile da ih proteraju. Razlog za to je osam sati provedenih u Norveškoj. Porodice sa decom koje su se krile 24 meseca u Švedskoj mogu da ostanu, međutim, Tejići koji su praktično u Švedskoj posle februara 2003, (više od 36 meseci) ne rečunaju se u tu grupu.
Pravne „granice“
Po tumačenju predstavnika Milje partije odsustvo porodice Tejić iz Švedske od nekoliko sati ne sme biti odlučujući razlog u njihovom odbijanju stalne boravišne dozvole. Ali ministarka za migracije Barbo Holmberg se ne slaže sa njima.
– Kada se radi o neprekidnom i ukupnom vremenu onda to nije samo birokratska igra reči. Pravnici moraju da vide šta stoji u zakonu i ako stoji neprekidno onda je tako – zaključuje Barbo. Šef pravne službe Migracionog zavoda Henrik Vinman kaže da je sam učestvovao u negativnoj odluci za porodicu Tejić:
– Negde moraju da se postave granice u pravnom sistemu, smatra Vinman i dodaje da je osmosatni boravak u Norveškoj bio dovoljan da se porodici Tejić odbije boravišna dozvola u švedskoj.
– Dobili smo savet od advokata da otputujemo u Norvešku, posetimo tamošnju švedsku ambasadu i zatražimo radnu dozvolu. Tako smo i uradili. Sada bismo bili najsrećniji da nikada nismo poslušali taj savet – kaže Tatjana.
Onog momenta kada su prešli granicu, švedske vlasti su prestale da računaju do tada provedeno vreme u ovoj zemlji. Kada su se nakon osam sati ponovo vratili, vreme provedeno u švedskoj počelo je da se računa od nule.
– Ovo je totalno bolesno. Mi nikada nismo imali nameru da ostanemo u Norveškoj. čak nismo ni spavali tamo. Naša deca su spavala u autu tokom putovanja i nisu ni spustila nogu na norveško tlo, dodaje ogorčeno Zoran.
Posebna pažnja prilikom dobijanja dozvole treba da se vodi o socijalnom statusu dece i njihovoj povezanosti sa Švedskom.
Iz pisma Majinog učitelja vidi se da se ova 11-godišnja devojčica smatra uzornom učenicom i da je sekretar u đačkom veću. Sin Aleks je rođen 1998. i pored velikog broja prijatelja iz razreda veoma je vezan i za drugare sa fudbala.
– Kada sam nedavno pričao sa Aleksom rekao mi je nešto na švedskom što nisam razumeo. Pitao sam ga da to ponovi na srpski. Međutim, dobio sam odgovor da to ne može da mi objasni na našem jeziku. To pokazuje u kakvoj smo situaciji – kažu zabrinuti roditelji.
Pre dolaska u Švedsku, Tejići su proveli četiri godine u izbegličkom logoru u Mađarskoj. Zoran je napustio bivšu Jugoslaviju pošto je prvo dezertirao iz vojske, a onda pobegao iz zatvora.
– Kada smo napustili zemlju 1999. ona se još zvala Jugoslavija. Ja sam iz Srbije, a Tatjana je poreklom iz Slovenije, priča Zoran švedskim novinarima koji su ih posetili u njihovom skrovištu u predgrađu Stokholma.
Pošto su ovdašnje vlasti odbile njihov zahtev za dobijanje azila bili su prinuđeni da počnu da se kriju. Uz pomoć organizacije „Novi život“ iz Stokholma porodica je uspela, uz puno napora, da ostane. Sada su, međutim, njihova sudbina i budućnost potpuno neizvesni.
Grubo tumačenje zakona
Kada je jedan od vodećih parlamentarnih političara Milje partije Gustav Fridolin, na čiju je inicijativu izglasan privremeni Zakon o azilantima, saznao za slučaj porodice Tejić nije krio ogorčenje:
– Ovo shvatam kao grubo i pogrešno tumačenje zakona, kaže Fridolin i dodaje:
– Nije bila namera da ovako „ispadne“ kada je zakon donošen.
Fridolin smatra da Migracioni zavod nije na zadovoljavajući način napravio procenu situacije.
