Ovaj zaselak meštani zovu po prezimenu njegovih negdašnjih stanovnika, koji su u ovaj kraj došli pre više od tri stotine godine iz Glamoča, tačnije 1689. godine, kako je to pre stotinu godina zapisao sveštenik Sava Nakićenović, u svojoj nedovršenoj knjizi „Kninska Krajina“, gde stoji – „Popovići, 48 kuća, došli iz Glamoča 1689, slave Nikoljdan. Iz ovog plemena je sveštenik bio, koji je sa Glamočanima i arambašom Prijićem Radovanom ovo selo naselio. Sve do naših dana biskupijski parosi bili su iz ovog bratstva“.
Pleme Popovića verovatno se naselilo na mestu gde je i pre njihovog dolaska postojalo naselje jer je u blizini živeo starosedelački rod Bukarovića. Kako se tu nalazi i izvor pitke vode, a plodna polja u podnožju natapa reka Kosovčica, sasvim je izvesno da tu postoji kontinuitet života od nekoliko vekova.
Kada su došli iz Glamoča, Popovići su naselili Biskupiju, sagradili kamene kuće i obrađavali plodnu zemlju u polju, ali i čuvali stada na Polači, gde su imali svoje takozvane stanove.
Kuće u Biskupiji, u Starim Popovićima, i danas, iako puste, svedoče o negdašnjim ljudima i njihovom životu.
Pre dvanaest godina, tadašnji načelnik opštine Biskupija doveo je stručnjake u Popoviće, s namerom da ih na neki način oživi ili sačuva, a oni ostali zastečeni lepotom i očuvanošću ovog, za mnoge, nepoznatog zaseoka. Susret sa živom prošlošću, nesvakidašnji prizori prošlih vremena, prvi su utisak pri dolasku u Popoviće koji još uvek stoje kao zaleđeni u vremenu.
Kamene kuće, štale, pomoćni objekti, veliki ambari za kukuruz netipični za dalmatinska sela, uske ulice, neobični tuneli, ploče sa uklesanim natpisima koji svedoče o ostavštini za dolazeće generacije, obrasli u bršljan i rastinje, sačuvani su do poslednjeg detalja u svom izvornom obliku. U kućama specifične ruralne arhitekture, koje već više od pola veka samuju bez i jednog meštanina, sve kao da je tek nedavno ostavljeno; stari kućanski predmeti, odeća, a u konobama i podrumima burad za vino, pletene dumijane za rakiju.
Cvrkut ptica i njihovih tek izleglih ptića razbijaju tišinu, i sve se čini kao da Popovići samo trenutno nisu kod kuće, zaokupljeni možda sakupljanjem tek pristigl og sena, ili nekim drugim radovima u polju. A nisu, jer već decenijama niko u selu ne živi.
U današnjoj pustoši nekada je bujao život
O Popovićima, selu, nije ostalo gotovo ništa zapisano, a istoričari su poslednjih godina krenuli sa istraživanjem arhiva.
Pilip Popović, zahvaljujući kojem priča o ovom selu ponovo oživljava, sa setom se priseća vremena kada je baš u tim uskim prolazima između kuća sve vrvilo od života, pokazujući i onu na čijem je pragu i sam rođen.
– Nekada je nas, ovde, bilo preko četrdeset domova, a danas je oko dvanaest kuća Popovića u Biskupiji. U to doba u svakoj kući bilo je po sedmoro ili osmoro dece, retko gde četvoro, što je bio minimum. Danas, tamo gde ih ima, odrasta jedno ili dvoje dece. U čitavim Popovićima sada je jedno malo dete koje je tek prohodalo. Pedesetih godina, kada sam ja krenuo u školu, bilo nas je više u čitavom razredu nego što sada ima ukupno Popovića đaka. Živeli su ovde vredni, radišni i imućni ljudi, a sve se to vidi i po ovim građevinama koje stoje puste – kaže Pilip.
Pilipov kum, Dušan Popović, naslednik jednog od istaknutijih i možda najznačajnijih Popovića, čuvenog Onisima, sa istom setom evocira uspomene na nekadašnja vremena, ljude i život kakav se ovde odvijao.
– Par stotina godina u ovim kućama je bilo života. Neobična arhitektura i čvrste građevine, svedok su koliko je tadašnje stanovništvo bilo vredno, radno i imućno. Međutim, vremenom su se ljudi povlačili odavde iz vrlo praktičnih razloga. Dolazilo je vreme mehanizacije, pa traktor ima i ostalim poljoprivrednim mašinama nisu mogli prilaziti kućama, dovoziti letinu, žito koje su sejali u polju. Iz ovdašnjih Popovića, koji su se doselili iz Glamoča, mi smo se povukli malo niže, ka polju u Biskupiji gde su nam, nekada, bile štale i imanja. Ovo što danas vidite kao pusto selo, nekada je odisalo životom. Ja se dobro sećam vremena kada bi se, naročito leti, u ovom malom krugu okupljalo oko stotinu ljudi, igrale se karte, svirale gusle, u konobama prelilo uz domaće vino. Dečja graja odjekivala je na daleko, i te slike i glasove kao da i danas vidim i čujem – priseća se Dušan.
Onisim – najznačajniji Popović
Popovići su stara sveštenička kuća, a čak i kad su došli iz Glamoča predvodio ih je tadašnji sveštenik Mihailo Popović, čiji je naslednik u zvanju, ali i imenu, polački sveštenik Mihailo Popović, ubijen od strane ustaša početkom Drugog svetskog rata i bačen u jamu na planini Prominu, što je poslužilo kao inspiracija književniku Jovanu Raduloviću da napiše „Golubnjaču“.
Ipak, najznamenitiji od svih Popovića jeste Onisim Popović, o kojem je zapisano: „Po zanimanju zemljoradnik, ali jedan od najsvesnijih i najnaprednijih. Po spoljašnjosti lepo razvijen, simpatičan, zdrav i snažan, odlikovale su ga i najlepše duhovne i moralne osobine. Po prirodi neobično inteligentan, pored srpskog jezika govorio je i pisao, nemački i italijanski. Bio je dobar govornik (1911. godine u Beogradu je na Dositejevoj proslavi predstavljao Kninsku Krajinu održavši vatren patriotski govor. Tada dobija odlikovanje od Kralja Petra Prvog.), nacionalno potpuno svestan, bio je svetlog karaktera, odvažan, iskren, pošten i ulivao je poštovanje kod svakog s kim bi se susreo…“
Onisim Popović rođen je u selu Biskupija, 1. juna 1872. godine. Odrastao u dalmatinskom kršu, od detinjstva je upoznao svu težinu težačkog života, ali i odnos tadašnjih vlasti prema ovdašnjem srpskom stanovništvu. Iako se nije školovao na prestižnim školskim ustanovama, Onisim je bio izuzetno obrazovan za vreme u kojem je živeo. Govorio je, pored maternjeg, još dva strana jezika, nemački i talijanski. Bio je poznat kao izuzetno nadaren govornik. Na proslavi povodom stogodišnjice smrti Dositeja Obradovića u Beogradu, 1911. godine, održao je vrlo zapažen govor, u kojem je istakao neraskidivu vezu ovog srpskog prosvetitelja i Kninske Krajine, nakon čega je i odlikovan od strane kralja Petra Prvog Karađorđevića.
Uoči Prvog svetskog rata označen je kao saradnik srpskih vlasti u Beogradu i kao takav austro-ugarska vlast optužila ga je kao agenta Srbije zbog, navodnog, odavanja, poverljivih podataka i postrekivanja austro-ugarskih vojnika, srpske nacionalnosti, da napuste Austro-Ugarsku i pređu u redove srpske vojske. Optužnica protiv njega ispisana je u sedam tačaka, a vojni sud je odlučio da ga osudi na smrt streljanjem.
Streljan pa posthumno oslobođen
Ostalo je zapamćeno da su ga streljali Česi i Mađari, jer njegovi sunarodnici, iako vojnici austro-ugarske vojske, nisu hteli da pucaju u nevino optuženog Onisima. Streljan je u Sinju, 1914. godine, gde mu se i danas nalazi grob. Nedugo nakon streljanja austro-ugarska vlast se odjednom uverila da je Popović nevino ubijen, pa mu je odala počast odsviravši na njegovom grobu himnu Austrougarske i ponudivši njegovoj ženi Simeuni novčanu nadoknadu, na što je ona uzvratila rečima: „Gubite mi se s očiju, ne primam krvave pare, i znajte da Srpkinja nikad ne prodaje muža svoga!”
Inspirisan hrabrošću i nevinošću Onisima Popovića, pesnik Vojislav Ilić Mlađi napisao je čuvenu pesmu „Kako umire Dalmatinac“. Sudbu sličnu Onisimovoj doživeli su i njegovi sinovi. Mihailo je ubijen kao pravoslavni sveštenik, Pavle-Pajo je ubijen kao komandant četničkog puka „Onisim Popović“, dok je Dušan sve vreme rata proveo u partizanima, a nakon završetka Drugog svetskog rata bio je na mnogim odgovornim dužnostima, a bio je u dva mandata i poslanik u Saveznoj Skupštini SFR Jugoslavije.
Sudbina Onisima i njegovih sinova slična je sudbini Starih Popovića, koji postojeći u senci zaborava svedoče o minulom vremenu, čuvaju priče neispričanima, a svakom putniku namerniku odškrinu vrata prošlosti, da koračajući zaraslim stazama osete duh minulih vekova koja još uvijek stanuju u Starim Popovićima, čuvajući prošlost zaštićenom od duha vremena u kojem živimo, a koji za prošlost uopšte ne brine.
Susret sa živom prošlošću, nesvakidašnji prizori prošlih vremena
Ipak, Stari Popovići ostaju i opstaju. Iako davno napušteni i zaboravljeni, pričaju nemu priču o životu i ljudima, o vremenima kojih više nema, jer je ovaj jedinstveni zaselak, koji je i mnogim Kninjanima potpuno nepoznat, muzej na otvorenom. Da su smešteni negde na zapadu, Stari Popovići bili bi istinska turistička atrakcija, ali pošto se nalaze ovde, na rubu postojanja, brinu se sami o sebi, onako kao što samo oni znaju, čuvajući sebe i svoj kamen od drugih, u izmaglici zaborava.
– Popovići su vrhunski ruralni lokalitet za koji malo ljudi zna. Konzervatorsko odeljenje u Šibeniku, koji je zadužen za naše područje, uradio je konzervatorske elaborate i sada se čeka da Popovići budu svrstani u deo zaštićene kulturne baštine. Na našoj opštini je obaveza da se pozabavimo rešavanjem vlasničkih odnosa, a ni to nije lako, administracija zahteva mnogo vremena i rada. Kada se to sve reši, Šibenik šalje inicijativu sa analizom stanja ka nadležnom Ministarstvu. U međuvremenu, iskoristili smo „privilegiju” kako bi se taj prostor očistio i učinio pristupačnim i prohodnim. Za sada, u planu je da održimo i jedan etno koncert 21. jula baš na toj lokaciji, kako bi je predstavili i onima koji nisu imali priliku da je vide – kaže za naš portal načelnik opštine Biskupija Milan Đurđević.
The post Zaboravljeni Popovića dvori appeared first on srbi hr.
