Istocno od Prizrena, kraj same leve obale reke Bistrice, oko tri kilometra od varoši, ispod Višegrada, sazidao je svoju zadužbinu, Manastir sv. arhandela, car Dušan izmedu 1348. i 1352. godine. Car je obdario manastir brojnim imanjima, uvrstio ga u red stavropigijalnih (u nadležnosti patrijarha), a manastirsku crkvu odredio sebi za grobnicu gde je i sahranjen. Manastir je poceo zidati pre nego što se proglasio za cara. Na istom mestu postojao je i ranije vizantijski manastir istoga imena.
Posle pada Prizrena 1455. godine Turci su manastir opljackali i razorili, tako da je vec tada opusteo. Od najvecih naših lavri (glavnih manastira) Dušanova zadužbina prva je pocela da propada. „Može biti da bi taj manastir i dalje postojao da se nije našao jedan siledžija i poturica, ali veoma zaslužna licnost za tursku carevinu. To je bio Sofi Sinan-paša, roden u selu Viljni u Ljumskom srezu, ranije prizrenskog okruga“.
„Sinan-paša je bio veoma ucen covek, te je zato nazvan Sofi. Bio je dva puta pomocnik velikog vezira, ucestvovao je u ratovima i bio gubernator Ofena (Pešte), te je i Prizren, u administrativnom pogledu, spadao pod njegovu upravu. Tako mu se i dala prilika da poruši tu carsku zadužbinu. Ukoliko ima istine u predanju, koje se održalo u Sredackoj župi, on je tu svoju zlu nameru izvršio na jedan podli nacin, tobože po molbi samih hrišcana Sredacke župe.
Prokletstvo baceno na Vujice
Sinan-paša je napisao tužbu Sultanu, kako se u tome manastiru kriju razbojnici i na putu pored njega za Sredacku župu, Tetovo i Kacanik, pljackaju i ubijaju putnike, pa se moli za dozvolu da taj manastir poruši. A da bi za taj smer utvrdio istinitost svojih navoda potpisima starešina Sredacke župe, on pozove jednu najvideniju licnost iz porodice Vujica u selu Lokvici, da mu te potpise pokupi.
Za tu uslugu on obeca Vujicu da ce mu dati (kao) nagradu punu karlicu dukata. (Karlica je bila mera u Prizrenu za merenje žita; iznosila je 25-35 oka žita prema težini pojedinih vrsta žita; oka – 1280 grama.) Vujic se polakomi na tu nagradu, pa pokupi tražene mu potpise i preda ih Sinan-paši, a ovaj pošalje Sultanu u Carigrad.
Kad je Sultan iz pomenute tužbe video kakvo ,zlo potice iz manastira’, on dozvoli Sinan-paši da ga poruši. Tada Sinan-paša, mesto da nagradi Vujica karlicom dukata, on je karlicu napunio prosom, pa ga je pokrio dukatima. Zbog te prevare ucinjene Vujicu, ostali Srbi stanu koriti Lokvicane što su ,prodali sv. Arhangela za karlicu prosa’. Zbog prokletstva koje je baceno na Vujicevu porodicu, kažu da nikad nije imala više od petorice svojih clanova, pa ni sada (krajem tridesetih godina 20. veka – pr. pr.).
Nije se obesio vec umro
Kad je Sinan-paša poceo rušiti manastir, onda je cela Sredacka župa ustala, napisala tužbu Sultanu protivu Sinan-pašinog zuluma. I kad je Sultan video kako ga je Sinan-paša ljuto prevario, on mu pošalje svilen gajtan sa naredbom: ,ili da poruši džamiju i obnovi manastir, ili da se obesi o svilen gajtan, koji je za to dobio’. Sinan-paša je radije pristao da se obesi, nego da poruši svoju zadužbinu i obnovi manastir.
Od materijala Dušanove zadužbine Sinan-paša je sazidao u Prizrenu džamiju koja se po njegovom imenu zove Sinan-pašina džamija. Kako se po predanju govori, džamija je sazidana u obliku kakvoga je bio manastir sa jednostavnim kubetom.
Kao što se u našim crkvenim knjigama oznacavaju i brojevi izvesnim slovima, tako su Turci svojim ciframa oznacavali izvesne glasove i sastavljali reci. To zovu ,ebdžetesabi’. Tako napis glasi da je džamija podignuta po hedžiri 1024. godine, naše 1614. A od tih cifara cita se Misal-i-dženet, tj. džamija slicna raju.
Sinan-paša je pri povratku iz Prizrena, po turskoj istoriji, ,umro’ u Galipolju iste 1615. godine, pošto je svoju zadužbinu sazidao. Prema, dakle, turskoj istoriji, Sinan-paša se nije obesio kao što to naše predanje tvrdi“ (Petar Kostic, „Crkveni život pravoslavnih Srba u Prizrenu i njegovoj okolini u XIX veku“, Beograd, 1928).
Ovaj Sinan-paša iz XVII veka nije Sinan-paša iz XVI veka, koji je bio turski veliki vezir i komandovao turskom vojskom protiv Austrije. Po predanju, on je naredio da se mošti sv. Save prenesu iz manastira Mileševe i spale na Vracaru, u Beogradu, 27. aprila 1594. ili 1595. godine.
Zemni ostaci cara Dušana pocivaju u središnjem delu Crkve sv. Marka u Beogradu.
