Srbija je prepuna različitih zadužbina, ali neznatan je broj savremenih zadužbinara. Zašto je zadužbinarstvo sada, praktično, samo deo srpske istorije i koji su motivi nekadašnje znamenite Srbe rukovodili da ostave nešto svom narodu „na polzu“?
Zadužbina, ta lepa i čista srpska reč, jasno govori o jednoj velikoj i duboko smislenoj potrebi čoveka da učini dobro delo, da daruje za svoju dušu, da se oduži Bogu i narodu – kaže Slavko Vejinović, autor knjige „Zadužbinarstvo kod Srba“, objašnjavajući da se u srednjem veku, pod pojmom zadužbine podrazumevalo sve što je neko darivao crkvi ili manastiru, za spasenje svoje duše ili svojih bližnjih.
Sama suština zadužbinarstva ogleda se u trajnom darivanju privatne imovine za ostvarivanje društveno korisnih ciljeva.
– U širem smislu reči, zadužbina označava sve ono što je neko darivao crkvi, manastiru, svom narodu, državi, rodnom kraju, zavičaju, a sve za ostvarivanje društveno korisnih ciljeva, onako kako ih je sagledao i vrednovao sam zadužbinar – priča Vejinović.
Počelo od Nemanjića
A dokle sežu počeci zadužbinarstva? Duboko u istoriju, objašnjava naš sagovornik, do stvaranja srpske srednjovekovne države i vremena dinastije Nemanjića.
– Dva veka kontinuiranog razvoja države na čelu sa ovom dinastijom darivala su srpskom narodu neprevaziđene i neprocenjive vrednosti u oblasti kulture, duhovnosti, građevinarstva, arhitekture, freskoslikarstva… Upravo u tom vremenu zadužbinarstvo se ispoljava u punom sjaju i veličini – kaže Vejinović.
I zapravo, 13, 14. i 15. vek iznedrili su nekoliko manastira, izuzetnih zadužbina znamenitih srpskih vladara, poput Studenice, Žiče, Pećke patrijaršije, Mileševa, Sopoćana, Gračanice, Visokih Dečana…
Zadužbine sagrađene u prošlosti pravi su i verni dokaz srpskog umetničkog i graditeljskog stvaralaštva, trajan arhitektonski i slikarski zapis o našim vladarima, duhovnom stanju i sveukupnom društvenom napretku našeg naroda tog doba.
– Upravo kroz zadužbinarstvo se može videti ekonomska snaga, kulturna, obrazovna i sveukupna duhovna moć srpskog naroda, koji je mogao da stvori tako velika i vredna dela – ističe naš sagovornik.
Trgovci, ministri…
U početku su, priča Vejinović, zadužbinari bili vladari, imućna vlastela i sveštena lica. Oni su gradili, popravljali i dorađivali zadužbine. Neki su gradili i po nekoliko desetina zadužbina, kao na primer kraljevi Milutin i Dragutin. Zadužbinarstvo kod Srba naročito počinje da jača stvaranjem građanskog društva u 18. veku, čija se aktivnost sve više usmerava ka prosvetiteljstvu i razvoju školstva.
– Podstrek ostvarivanju tih ideja naročito daje osnivanje Bogoslovije 1749. i Gimnazije u Sremskim Karlovcima 1791. godine. Zadužbinari su dolazili iz redova bogatih industrijalaca i veletrgovaca, uvaženih ministara, uglednih profesora i oficira, crkvenih velikodostojnika i političara. Kako je rasla ekonomska snaga srpskog građanskog društva tako je rastao i broj zadužbina, fondacija, fondova i legata – priča Vejinović.
Građanski sloj
Početkom 19. veka snažnije se oblikuje građanski sloj. Mnogi od njih su shvatili da njihova materijalna dobra, nekretnine i ostalo bogastvo najbolje mogu da posluže narodu ako se zaveštaju za konkretne namene, prevashodno za prosvetne, kulturne i humanitarne ciljeve.
– Zbog toga su postali veliki dobrotvori i darodavci Beogradskog univerziteta, Srpske kraljevske akademije, kao i mnogobrojnih obrazovnih, kulturnih, zdravstvenih i socijalnih ustanova. Tako su formirane znamenite zadužbine Miše Anastasijevića, Nikole Čupića, Ilije Milosavljevića Kolarca… – kaže Vejinović.
Nacionalizacija
Međutim, kako se Drugi svetski rat završio, razvoj zadužbinarstva kao da je zamro. Imovina zadužbina i fondova potpala je pod udar zakona o eksproprijaciji i nacionalizaciji.
– Zadužbine je, ipak, najteže pogodila nacionalizacija zgrada, jer su mnoge od njih kao finansijsku okosnicu imale, upravo, prostor koji su izdavale pod zakup. Tradicija zadužbinarstva ovim zakonskim aktima biva prekinuta. Njihova imovina je nacionalizovana i eksproprisana, neke nepokretnosti su prodate ili su ih pak preuzela druga lica. Za oduzeto nije isplaćivana nikakva nadoknada – objašnjava Vejinović.
Ono što je od te imovine ostalo, kaže on, vremenom je potrošeno, razvučeno ili se utopilo u neke fondove. Novčana sredstva zadužbina i fondova pojela je inflacija, česte denominacije dinara i promene monete.
Novo doba
U periodu s kraja 20. i početkom 21. veka jedan broj građana se obogatio i bilo je za očekivati da će oni, sa svoje strane, doprineti razvoju zadužbinarstvu. Međutim, to se nije desilo.
– Teško je i bilo za očekivati da filantrop bude onaj pojedinac koji se obogatio na sumnjiv način, kriminalnim radnjama ili političkim vezama – priča naš sagovornik.
Suštinski zadatak u zadužbinarstvu danas, prema Vejinovićevom mišljenju, jeste obezbediti da se uvek i do kraja ispoštuje volja darodavca, odnosno volja zadužbinara i ktitora.
– Jer, svako suprotno ponašanje poništava plemenite namere i želje dobrih ljudi. Zato svaku inicijativu koja je usmerena na to da se zadužbinarstvo kod nas ponovo uzdigne i rehabilituje treba podržati i prihvatiti svim snagama – zaključuje Vejinović.
Ko su moderni ktitori
Današnji zadužbinari, tačnije ktitori, uglavnom su političari. Tako je bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa suprugom Dragicom izgradio crkvu u rodnom selu Bajčetina. Izgradnja crkve koštala je oko milion evra, ali do danas nije najjasnije odakle Nikolićima novac za ovo dobročinstvo. Lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma izgradio je crkvu u selu Končarevo kod Jagodine, a sadašnji direktor BIA i nekadašnji ministar (i uspešan biznismen) Bratislav Gašić ktitor je Crkve Svetog Jovana, na brdu Bagdala iznad Kruševca. Biznismen Miroslav Mišković izgradio je na Bežanijskoj kosi Centar za smeštaj i dnevni boravak za decu i omladinu sa invaliditetom.
Kako je rasla ekonomska snaga srpskog građanskog društva tako je rastao i broj zadužbina
Zadužbine pisaca
Kraj 20. veka nas je, prema rečima Vejinovića, obogatio posebnim vidom zadužbina – zadužbinama velikih srpskih pisaca, čiji rad umnogome utiče na kretanja u oblasti kulture, književnosti i publicistike. Takve su zadužbine i fondacije Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Desanke Maksimović, Vukova zadužbina, Dositeja Obradovića itd.
Za fondaciju ne treba novac
Skupština Srbije usvojila je 23. novembra 2010. godine Zakon o zadužbinama i fondacijama, u kojem se zadužbine i fondacije definišu kao neprofitne nevladine organizacije.
– Za osnivanje zadužbine, neophodno je da osnivač obezbedi najmanje 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, dok ta obaveza ne stoji za osnivanje fondacije – priča Vejinović.
Zadužbinari iz dijaspore
Naša dijaspora u oblasti zadužbinarstva ostavila je vidne i trajne tragove.
– Mile Stojaković, naš iseljenik u JAR, 1987. godine u Johanezburgu podigao je pravoslavni crkveni hram Svetog Tome. Branko Tupanjac, iseljenik i uspešan poslovni čovek iz Čikaga, u rodnoj Hercegovini, na brdu iznad Trebinja podigao je manastir Gračanicu. Profesor dr Radmila Milentijević iz Njujorka, takođe, ulazi u red velikih srpskih zadužbinarki i dobrotvora. Do sada je pomogla oko 80 organizacija i pojedinaca – kaže Vejinović.
Naš sunarodnik, Milomir Glavčić iz Kanade veliki je humanista i dobrotvor. U Kraljevu je podigao most, pomaže Jošaničku Banju i njene žitelje…
Andriana Janković | 04. 02. 2018 – 19:39h
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/zaduzbinarstvo-kod-srba-ko-su-najveci-ktitori-u-srbiji/c0m3bg2
