NJih četvorica još pre Nove godine znali su da im je ispunjena najveća želja za 2006 – da su nakon silnih peripetija ipak ostali redovni studenti Kvinsi koledža, za koji igraju i fudbal i od koga imaju punu studentsku stipendiju.
Vuk Kojić, Nenad Savić, Ivan Jelenović i Branislav Isailović sa velikim poštovanjem upućuju neizmernu zahvalnost Desku Nikitoviću, generalnom konzulu SCG u čikagu, koji se angažovao i rešio na prvi pogled nerešiv administrativni problem.
Sve je počelo pre nekoliko meseci, kada su ovi mladići dobili informaciju iz koledža da će biti diskvalifikovani i vraćeni u Beograd, što znači istovremeno i gubljenje studentske vize, stipendije i prekid američkog sna. Objašnjenje je bilo šturo – Savezna komisija za amaterski sport utvrdila je da su se oni fudbalom bavili profesionalno i da su imali
veliku pauzu između srednje škole i dolaska na koledž. Tada je počela trka sa vremenom, u kojoj ovi uporni momci ipak nisu gubili nadu.
Briga o sunarodnicima
Konzul Desko Nikitović ozbiljno je shvatio brigu Gordane Kojić iz Beograda i rešio da mladićima pomogne.
– Odmah mi je bilo jasno kako bi velika šteta bila da naša četiri studenta izgube pune stipendije i pravo na školovanje u Americi, umesto da steknu dragoceno iskustvo koje bi mogli preneti i na druge. Najpre sam se raspitao šta u školi misle o njima, a dekan njihovog koledža se veoma pozitivno izrazila o njima, pa je to meni bio dodatni motiv da se angažujem. Kontaktirao sam NCAA (Nacionalna sportska federacija ), razgovarao sa predsednikom i nekoliko ljudi koji su uticali na donošenje odluke. I svi su mi rekli da je odluka konačna. Ukazao sam im na to da su veoma usko interpretirali pravila i da se ona mogu tumačiti i šire, da postoje slični slučajevi sa drugačijim rešenjem. Naglasio sam da je to veoma neprijatna scena između NCAA i naše zemlje, tražio sam informacije i za postupanje prema drugim etničkim grupama. Oni su to shvatili krajnje ozbiljno i već istog dana sam imao uveravanje da će na vanrednoj sednici preinačiti odluku. I studenti i roditelji su veoma zahvalni, ali ja ponavljam da smo mi samo radili naš posao, jer je naša obaveza da našim ljudima pomognemo, bez obzira da li su oni u prijatnoj ili neprijatnoj situaciji. Ovo je odličan primer koji pokazuje kako se mogu iskoristiti konzularna prava i
brinuti o našim sunarodnicima.
– Očigledno se radilo o pogrešnoj interpretaciji pravila, a oni su insistirali na tom dugom periodu između srednje škole i fakulteta, jer prema pravilima, u tom slučaju ne bismo smeli da igramo u prvoj godini studija, a mi smo već igrali za tim našeg koledža. Oni su nam, dakle, zapretili suspenzijom. Ovo je moj prvi semestar, imao sam pauzu od tri godine nakon srednje škole – kaže Branislav Isailović.
Već drugu godinu na Kvinsi koledžu studira Nenad Savić. On je i povukao ostalu trojicu da dođu u Ameriku, pokažu svoje fudbalsko umeće i nastave školovanje.
– Svi smo bili šokirani, ni danas mi nije jasno šta se sve zapravo izdešavalo i u čemu leži krivica. Vest su nam krajem oktobra saopštili atletski direktor i trener našeg tima. Nismo mogli da verujemo ni u objašnjenje o tome da smo prekršili pravila amaterizma. A ja sam godinu dana igrao za moj koledž i niko mi ta pitanja nije postavljao – kaže Nenad za „Vesti“
Majka Vuka Kojića, jednog od studenata, obratila se sa molbom za pomoćGeneralnom konzulatu u čikagu i silno verovala da će uspeti.
Prijatelji
Peti u njihovom timu, kako oni vole u šali da kažu je Marko Belić, čiji je deda poreklom Srbin i koji takođe studira na Kvinsi koledžu.
– Već sam na završnoj godini studija, a sam u ovim momcima stekao prave prijatelje i druženje s njima mi je veoma važno. Nažalost, nisam mnogo znao o Srbiji, ne govorim srpski jezik, ali mi slavimo slavu, evo slavićemo i Božić sada zajedno sa mojim dragim prijateljima.
– Ona je veoma teško podnela tu vest, jer zna da smo se svi mnogo namučili da dođemo u Ameriku, ne samo finansijski. Poznajući moju majku, verovao sam da će uraditi pravu stvar i uspeti da nam pomogne. Nisam očekivao niti jedan problem na ovom koledžu, jer mi je sve u prolazu delovalo veoma korektno. Imao sam i operaciju koju je u celini platilo osiguranje koje na koledžu imam jer sam igrao za školu, a naše školarine godišnje iznose oko 120.000 dolara. To mi ne bismo nikako mogli sebi da priuštimo. Oni znaju da smo odlični fudbaleri, naš tim je ušao u finale ove sezone, što se u proteklih sedam godina nije desilo. Ne znam da li smo nekome zasmetali, jer dolazimo sa iskustvom iz naših fudbalskih škola, a to ne može da se poredi sa ovdašnjim školskim iskustvima. A posle ove loše vesti ušao sam u svoju sobu i pogledom tražio kofere, mada mi nikako nije išlo u glavu da ću morati da se pakujem i da krenem nazad.
Ivan Jelenović takođe se nerado seća tog dana.
– Uporno smo pitali ima li bilo kakvih mogućnosti da se stvari promene, postoji li nešto što bismo mogli da uradimo. Oni su nam oštro odgovorili da ne postoji ništa i da je sa našim školovanjem gotovo. Na sreću, nisu bili u pravu.
Ovi mladići, koji studiraju biznis, nisu u celini najzadovoljniji iskustvom na Kvinsi koledžu, a naročito ne iskustvom iz malog grada u kome su smešteni. Voljni su da se iduće školske godine pomere u neki veći grad, na neki veći koledž, sa boljim fudbalskim ekipama, ali i sa boljim obrazovnim programom.
