Iako se lik Slobodana Jovanoviča, predsednika izbegličke vlade u Drugom svetskom ratu, nalazi na srpskoj novčanici največe vrednosti, on se još vodi kao državni neprijatelj. Ovo je donedavno za vladajuču Demokratsku stranku Srbije bio glavni argument za neophodnost zakona kojim bi se obeštetile žrtve političkog pogroma od Drugog svetskog rata naovamo. Na tu obavezu sada ih podseča udruženje Ravnogorski pokret, koje je Skupštini Srbije podnelo prvi zvanični zahtev za donošenje zakona o rehabilitaciji.
Stradala elita
Među žrtvama progona u SCG našla se i elita iz svih grupacija. Zbog članstva u „Zboru“ posle rata morao je da emigrira Milosav Vasiljevič, osnivač Beogradskog sajma, a etiketu progonjenih podelili su i Milan Vapa, vlasnik prve fabrike papira na Balkanu, Svetislav Stefanovič, lekar i pesnik koga su komunisti ubili po oslobađanju Beograda, kao i Ratko Parežanin, diplomata i osnivač Balkanskog instituta.
Hrvatska i Slovenija su se pre tri godine odužile domobranima, ustašama, saradnicima nemačke vojske i Golootočanima sa po 20.000 nemačkih maraka. Pored bivših boraca generala Dragoljuba Mihailoviča, ispravljanje decenijske nepravde u Srbiji i Crnoj Gori očekuju i zatočenici komunističkog kazamata na Golom otoku, pripadnici Jugoslovenskog pokreta „Zbor“ Dimitrija LJotiča, vojnici generala i ratnog premijera Milana Nediča… I pored brojnih rasprava, zakonopisce još muče pitanja koga, zašto i kako obeštetiti. Nije ni čudo, jer bi u red za rehabilitaciju moglo da stane dva miliona političkih osuđenika i članova njihovih porodica.
Bez obzira na „boju“, sve žrtve su bile osuđene bez pravog suda, na smrt ili na dugogodišnju robiju, uz psihičke i fizičke torture, a preživelima je oduzimana imovina, pravo da se zaposle, napreduju u poslu, steknu penziju… Svima je na prvom mestu moralna rehabilitacija, koju vide u otkrivanju istorijske istine.
Velika pljačka
Tako preživeli zborovci, tj. ljotičevci, iako nekada pod nemačkom komandom, smatraju da je u Drugom svetskom ratu najviše smisla imala borba protiv komunista, jer su Nemci posle svake partizanske akcije streljali po stotinu i više Srba. NJihov predstavnik je danas izdavačka kuča „Nova iskra“, čiji vlasnik LJilja Ponjavič kaže da je od 18.000 registrovanih zboraša preživelo oko 8.000. Skoro svi su emigrirali, a u Minhenu im je bilo sedište. Posle pokolja nad 3.200 zarobljenika na Hočevskom rogu u Sloveniji 1945. godine, strah od komunističke osvete je bio toliki da nekoliko stotina ljotičevaca, koji su ostali u zemlji, ni porodicama nisu otkrivali svoju prošlost. Zato Ponjavič smatra da i ljotičevci moraju da stanu u red za rehabilitaciju i navodi paralelu:
– Britanska uprava na Kanalskim ostrvima u Lamanšu je prihvatila nemačku okupaciju, i za to posle Drugog svetskog rata dobila odlikovanje vlade i krune, jer je sačuvala stanovništvo. Kod nas su takvi ljudi proglašeni izdajnicima.
– Zboraši u emigraciji očekuju da im se vrati ogromna imovina. Porodica LJotič je, na primer, imala pozamašan posed u Smederevu, koji se danas nalazi u vlasništvu preduzeča „Godomin“. Samo se zboraš Stanislav Krakov, direktor predratnog Radio Beograda, može smatrati rehabilitovanim, jer mu je priznat publicistički i snimateljski rad u novoj Jugoslaviji. Ipak, i njegovoj porodici je oduzet stan u centru Beograda, zajedno sa kolekcijom umetničkih dela muzejske vrednosti. U redovima „Zbora“ bili su i predratni bogataši sa imanjima širom Srbije. Ukoliko se ima u vidu da ih je više od 7.000 emigriralo, dobija se prava slika te velike pljačke – zaključuje LJilja Ponjavič.
– Istina o stradanju informbiroovaca je izašla na videlo, pa smo dobili neku vrstu moralne rehabilitacije, a sada tražimo i političku – ističe Mojsije Milačič, predsednik Jugoslovenskog udruženja „Goli otok“, koji podseča da su Golootočani u Crnoj Gori delimično rehabilitovani otvaranjem policijskih dosijea, zahvaljujuči predsedniku republičke Skupštine Ristu Vukčeviču, koji je takođe robijao na Golom otoku. Zbog verbalni delikt o raskidu sa SSSR-om osuđeno je ukupno 65.000 članova Komunističke partije, brojni ministri, intelektualci, umetnici, pa i srednjoškolci, na teške muke. Na Goli otok su stizali i oficiri Udbe, a među njima je bilo i onih koji su ranije i sami bili progonitelji neistomišljenika.
– Tako je i major koji me je branio na sudu takođe osuđen na Goli otok. A među največim živim zločincima je Jovan Kapičič Kapa, sveštenički sin i jedan od najviših Titovih funkcionera, koji je hapsio svoje ratne drugove i govorio im da če, ako ne revidiraju stavove, jesti jedan drugoga. Oni koji su moju ženu i dvomesečnu čerku izbacivali na ulicu danas mirno žive u ogromnim stanovima i od velikih penzija – ističe Milačič.
Neče u isti koš
– Manji broj Golootočana ne veruje u rehabilitaciju. Neki smatraju da se time ne bi nadoknadile muke koje su preživeli, dok drugi ne žele u isti koš sa, na primer, ljotičevcima. Mi smo stradali nevini, zbog politike posle rata. A sa ravnogorcima ne možemo, jer su oni postreljani zbog saradnje sa okupatorom. Ja sam, kao oficir Generalštaba, na Golom otoku proveo osam godina, nešto manje su dobijali civili – kaže Milačič. – Tražimo da nam se te godine priznaju kao radni staž i uvrste u penziju. Naš najmlađi član ima 75 godina, pa izgleda kao da država čeka da svi nestanemo. Ipak, Golootočani i pored toga za svoje dželate „ne traže osvetu, nego javni prezir“. U tome nisu spremni da se udruže sa drugim grupama u zajedničkom pritisku na vlasti.
Kazna za progonitelje
Zboraši smatraju da bi deo rehabilitacije trebalo da bude i odgovornost ljudi koji su ih proganjali, među kojima ističu pokojnu Milku Planinc, još živog pukovnika Milana Bastu, i današnjeg zastupnika Srba u Hrvatskoj Simu Dubajiča.
Ravnogorci, pak, u zahtevu koji su uputili Skupštini Srbije, od države zahtevaju priznanje da je Jugoslovenska vojska u otadžbini komandanta Mihailoviča prva u Evropi pružila otpor okupatoru i da je to činila do kraja rata.
– Time bi se odbacile optužbe za saradnju, izdaju i zločine, a pripadnici zahtevaju da im se priznaju status i prava učesnika oslobodilačkog rata – objašnjava Vučko Ignjatovič, predsednik Ravnogorskog pokreta, i dodaje: – Ni nas se Golootočani ne tiču, to je bio obračun srpske i hrvatsko-slovenačke opcije među komunistima.
Ipak, sam Ignjatovič kaže da ni Ravnogorski pokret u borbi za rehabilitaciju ne može da se udruži sa ljotičevcima, bez obzira na njihovu posvečenost antikomunizmu.
– Zbor je bio pod komandom Nemaca, a Milan Nedič je, kao nekada Miloš Obrenovič, savio kičmu da bi spasao Srbiju. Nemci su dali izbor: ili če on smiriti Srbiju, ili če Srbija biti rasparčana. Ukoliko je među ravnogorcima bilo zločinaca, oni su postreljani posle rata. Mi tražimo da se rehabilituje na desetine hiljada nevino stradalih – zaključuje Vučko Ignjatovič.
Robijaški staž
Među robijašima sa najdužim stažom na Golom otoku bili su, između ostalih, prvi urednik Tanjuga Milivoje Stefanovič, nosilac Karađorđeve zvezde general đoko Miraševič, akademik Obren Blagojevič, crnogorski ministri Novica Rakočevič i Radivoje Vukičevič. Golootočanin je i pisac i akademik Dragoslav Mihajlovič.
Podrška iz Slovenije
U Sloveniji su penziju od današnjih 1.500 evra stekli i malobrojni članovi Ravnogorskog pokreta. Među njima je bio i čuveni sportista Leon Štukelj. U LJubljani srpski ravnogorci imaju i savetnika, svog ratnog druga Uroša Šusteriča, koji je ovo pitanje pokrenuo preko Saveta Evrope.
