Braćo i sestre, dame i gospodo, drugovi i drugarice, građani i građanke, narode! Kucnuo je odsudni čas da i mi u Srbiji damo svoj doprinos globalnoj borbi za slobodu i ravnopravnost
Braćo i sestre, dame i gospodo, drugovi i drugarice, građani i građanke, narode!
Kucnuo je odsudni čas da i mi u Srbiji damo svoj doprinos globalnoj borbi za slobodu i ravnopravnost, te da se našim protestima pridružimo braći u Tunisu, Egiptu, Libiji, Jemenu i Bahreinu! I mi smo bez perspektive i nade, i mi smo potlačeni i obespravljeni, i mi nemamo šta da jedemo i gde da se zaposlimo! Ali, pre no što, naoružani moćnim besom i gromkim očajem, krenemo u bitku u kojoj nemamo šta da izgubimo, te pre no što se začuje glas nas koji smo predugo ćutali, uzmimo u obzir izvesne okolnosti koje, malkice, čine našu borbu specifičnom:
Za razliku od arapskih zemalja gde je, u trenutku kada pišemo ovaj slobodarski proglas, relativno toplo (Tripoli 17, Kairo 18 stepeni) i ne pada sneg, nama je kretanje nezadovoljnoga naroda ograničeno zbog niske temperature i snežnih padavina. Ne izlazimo napolje ni do samoposluge, što i nije loše, jer nešto i nemamo para da u njoj kupujemo. Sem toga, nešto smo kijavičavi i gripozni, a bog te pita koliko ćemo to još da budemo, jer su nestašice lekova, a može se desiti i da lekari počnu da štrajkuju… Dodatno, pojedini od nas moraju da ostanu kod kuće i zbog štrajka prosvetnih radnika: nema ko da čuva decu.
Nadalje, u odnosu na našu nesvrstanu braću Arape, koji imaju naftu i turizam, mi nismo baš u tolikoj mogućnosti da se luksuziramo izlaskom na proteste i blokadom sveukupnih privrednih aktivnosti. Ovo drugo nam je posebno teško da učinimo, jer su naše privredne aktivnosti odavno blokirane neuspešnim privatizacijama, neizvršenim ekonomskim reformama i preglomaznim i prezahtevnim državnim aparatom. Lako je Libiji da ima građanski rat, kad joj je BDP po glavi stanovnika veći 2,6 puta nego Srbiji. Ili, kamo lepe sreće da mi imamo trke Formule 1, pa i mi bismo protestima mogli da odložimo početak sezone za Barnija Eklstona, kao što je to učinjeno u Bahreinu. A ovako – teže, baš.
Tu su, zatim, problemi koje bismo mogli da imamo sa izvesnim organizacionim aspektima revolucije. Oružje, na primer. Nije da ga nemamo, ali smo dobar deo municije potrošili pucajući u vazduh prilikom proslave Nove godine, Božića i srpske Nove godine. Potom otimanje tenkova od vojske isto predstavlja problem: pitanje je da li ih i koliko imamo u ispravnom stanju, a još veće je pitanje da li vojska uopšte ima goriva da bi ih izvela na ulice. I na kraju, revolucija je pod velikim znakom pitanja, s obzirom da je za nju potrebna izvesna količina sukoba sa snagama reda: a naši policajci su doskora bili u štrajku, a kad nisu onda rade za 75% prosečne plate – što je dovoljno da jednom godišnje obezbede Paradu Ponosa i poneki fudbalski derbi. Za ostalo ih baš zabole pendrek.
Ko bi, potom, podržao naše proteste? Zar sada, kad smo pred prodajom Telekoma da očekujemo da nas podrži neka zemlja iz koje je potencijalni budući kupac? Zar sada kad su se tek vaspostavile subvencije za otvaranje fabrika, da sprečimo avansnu zaradu budućih investitora? Koji će to NATO da preti intervencijom, pred početak pregovora između Srbije i lažne države Kosovo? I koji će to Barak Obama ili Ban Ki Mun da razgovaraju sa Cvetkovićem sada, pred najavljenu rekonstrukciju vlade, a u znak podrške narodnim zahtevima za demokratskim promenama u Srbiji? E, Libijci, lako je vama, vi imate Gadafija…
Posebnu otežavajuću okolnost za naše proteste i našu revoluciju predstavlja nepovoljna situacija u medijima. U Egiptu se Hosni Mubarak obratio građanima u večernjim časovima, ovde bi morao da sačeka da prođu Dvor i Parovi, da bi ga neko uopšte i gledao. Proglas našeg revolucionarnog komiteta bi, takođe, teško našao mesto u novinama, jer se tamo na naslovnim stranama pevačice razvode od muževa i po dva meseca, a preostali slobodni prostor zauzimaju rijaliti zvezde i ostale VIP javne ličnosti, politički sakupljači predizbornog rejtinga, eksperti, analitičari i ostali tradicionalni davaoci mišljenja o svemu i svačemu.
I na kraju, dragi revolucionari, nepremostivu teškoću predstavljaju naši zahtevi. Šta da tražimo? Više demokratije nam ne treba, i ovo nam je mnogo, skoro pa anarhija. Diktaturu je takođe teško zahtevati, to smo valjda probali – pa nam se nešto nije dopalo. Opoziciju na vlasti je teško zahtevati, pošto se vlast predstavlja kao opozicija bivšoj vlasti, a opozicija, većinom, zastupa iste stavove kao vlast. Plus, trećina vlasti je već u opoziciji, pa to našu zajedničku stvar čini još komplikovanijom. Da ne pričamo da je nove ljude, naše buduće vladare, takođe teško naći, jer nema nikog ko bi hteo da to bude, a da to već nije bio… Bolji standard i više radnih mesta da tražimo, doći će MMF da nam objasni da nema para… Dakle, realno, teško je odlučiti koji će biti zahtevi naše revolucije, a izeš revoluciju bez zahteva. Nije nemoguća, ali je prilično nelogična.
Stoga, braćo i sestre, dame i gospodo, drugovi i drugarice, građani i građanke, narode! Kad bude malo toplije, u neko vreme kad na televiziji nije nešto interesantno, kad bude policije spremne za tuču i vojske za intervenciju, kad ne budu neki izbori ili štrajkovi, te kad bude podrške u svetu, nađemo se na ulicama i trgovima, da ćutimo zajedno i da se družimo sa praznim transparentima u ruci. Pa i da se samo vidimo, i to je nešto.
Živela naša revolucija, jedinstvena na svetu!
