đaci su sedeli u klupama, a učiteljica Marina čarapić ih je sa osmehom dočekala. I da čovek ne veruje, ti „prvačići“ svi su stranci, odrasli ljudi a čvrsti u odluci da u Parizu, u Kulturnom centru Srbije, odrade svoj prvi čas učenja srpskog jezika. I bi im toliko dobro da kad je Marina upitala: „Jeste li se umorili?“, svi su odmahnuli glavom, uz odlučno i gromko: „Hoćemo još.“
Put u Šabac
Među svim „đacima“, Kamerunka Luiza Boumzo je bila najnasmejanija. Odmah je rekla da joj je najbolja prijateljica Katrin Viković, koja ju je 2005. godine vodila na jednu svadbu u Šabac, gde se „zaljubila u sve nas“. Setila se sad da voli šljive i da je probala rakiju. Drugi put je išla u Valjevo, u Banju Vrujici, u Novi Sad, a najavila je da za dva dana putuje u Beograd i Kraljevo. Iduće godine će je po Srbiji voditi prijateljica Zorica. I kako je krenula, sa koliko simpatija, naklonosti i ljubavi, Luiza će se uskoro „pretvoriti“ u Srpkinju.
Klara, Eva, Žak, Nikola, Pjer, Šinez, Elena i Sofija su Francuzi, kosooka Mokoto je Japanka, a tamnoputa Luiza – Kamerunka. Profesije su im: službenik, fotograf, slikar, student, bibliotekar, konzervator, informatičar… i svi vole Srbiju i svi bi da srpski progovore. Zaista je trebalo doživeti taj njihov susret sa potpuno nepoznatim jezikom u koji su, uz Marininu pomoć, sasvim lako uplovili. Svakom od njih je sveska u ruci, pišu i ništa ne brišu.
Prvi utisci
– Obišla sam više zemalja, godinu dana sam boravila na Balkanu, upoznala Beograd, Vranje, udruženja koja rade sa mladima, koristiće mi to, a naučila sam na srpskom: „Dobar dan, kako si, šta ima, hvala“ – priča studentkinja Klara Gijo, primećujući da je srpski jezik težak.
Službenik u MIP-u Pjer Zotos oženjen je Banjalučankom Biljanom. Tri puta je bio u njenom rodnom mestu, a za srpski jezik kaže da „nije lak, ali nije ni težak“ i podseća da je najlepša pesma „Tamo daleko“.
Marina, inače koordinatorka dopunske nastave na srpskom jeziku, uz školsku tablu prvo im je objasnila na tečnom francuskom da srpski jezik pripada indoevropskom jeziku, pomenula je ćirila i Metodija, pa Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića koji je realizovao sve jezične ideje, da bi zaključila sa ćirilicom, te svima podelila papire sa kojih su horski i pojedinačno ponavljali azbučno slovo po slovo. Ovako: A – Afrika, Ana, alkohol; V – Venecuela, violina, voz; D – Danska, Dunav, dan…, sve do Š – Šangaj, Španija, šešir.
Japanka ide u Beograd
A Japanku Motoko Takacuki su opčinili Kusturičini filmovi, uz koje dodaje njegovu operu „Vreme Cigana“.
– O Srbiji ne znam mnogo, ali ću naučiti. U novembru idem u Beograd i Novi Sad, jedva čekam. Ne, neću tamo tražiti muža, ali, nikad se ne zna. Uh, jezik vam je težak, ali ići će. A, što volim vašu muziku! Onu Kusturicinu! – ponavlja ljupka Mokoto.
Dopalo se to ovim odraslim simpatizerima Srbije i srpskog jezika, zbog čega uporno nastaviše sa savladavanjem teškoća u izgovoru. Naspram njih desetogodišnji Jovan i godinu starija Tamara, glasno čitajući pomažu im u izgovoru, sve po želji Marine, a u nameri da naš jezik počne da im klizi u uho i posle se pretvori u glas.
Dođe red na lične zamenice „ja, ti, on…“, ponavljaju „đaci“, tiho i stidljivo, a uvek začine osmehom i uverenjem: „Biće bolje.“
– Ja se zovem, ja se ne zovem… – odradiše i negacije, sve ubrzano, da bi Marina prešla na čitanje ćirilice.
E, tu se desi da isprva odgonetaše slova. Krenulo je sa: „Mama i Mima, mama i tata“, a stigoše do: „Šuma šušti, Miša ima šešir, šešir je šaren“ ili: „Vera svira klavir, Vedran voli Vesnu“ i „čeda je čobanin, ćuran šeće i blebeće“. Jeste, muke su ih saplitale, dok su jezik otpetljavali, ali se i zadovoljstvo i sreća rasplinulo u njima. Dodade im Marina i dve pesmice, lirsku – „Oj, devojko, pitoma ružico“ i moderniju – „Očiju tvojih da nije“, a kad reče: „Gotovo je“, prolomio se aplauz kao da je na koncertu Madone.
– Super – uglas su svi ponovili i odlučili da odsad redovno savladavaju lekcije iz srpskog jezika, zbog čega: bravo Marini što ih je „upecala“ i bravo Srbiji i Srbima koji su ih osvojili!
