Ne znate za Živka Kiru Kiridžiju? Naravno ne, jer i ja nikad nisam cuo za to ime, dok mi do ruku nije došao Srpski poslovni imenik za 2002. godinu, ciji je izdavac ,,Kišobran“, najzapadnije srpske novine, koje izlaze u Vankuveru, a citaju se i na ostalim, sem americkog kontinenta. U stvari: svugde gde ima našeg sveta; a našeg sveta ima svugde gde ima sveta.
Cudno sam se osecao kad sam bolje pogledao korice Srpskog poslovnog imenika. Cudno? Tužno, u stvari. Na naslovnoj strani dobro poznata slika Paje Jovanovica o seobi Srba pod Arsenijem Carnojevicem. Ne celu povorke covek sa jataganom za pasom i puškom kremenjacom na levom ramenu. Konjanici. Vojnik sa pancirom i nekim cudnim šlemom na glavi. Žena sa detetom jaše, velike bisage sa obe strane: u njima, valjda, delic onoga što je pre imala njena porodica.
Jedan mladi ratnik i jedan sveštenik vode konja patrijarhovog: ako se životinja neceg uplaši i pocne da se džilita, dužnost im je da je smire; ne bi valjalo da se visokom crkvenodostojniku bila šta neprijatno dogodi. Sa kamilavkom još jedan covek koji se posvetio Bogu i ljudima. Iza njih, nosi se barjak. Sa strane ovce, pasu po neku travku, zatim krave upregnute u kola na kojima je nejac. Na kraju: nebo sivo, suro, a vrhove brda natkriljuju tamni oblaci.
Seoba. Od vajkada srpske seobe… I nikad ne prestaju. Pa: hoce li nekad prestati? Verovatno nece…
U Srpskom poslovnom imeniku uglavnom sve naša imena, poneko strano, pa i kineskih ima.
Oglašavaju šta rade, šta prodaju, kakve usluge pružaju. Svi došli u nekoj seobi. Tako i Živko Kira Kiridžija, sigurno.
Živko Kira Kiridžija oglašava da ima vinski podrum, na 6340 Kingsveju, u Barnabiju, Britanska Kolumbija. Pravi i prodaje prvoklasna vina od svežeg voca spravljena, a za one koji znaju da uživaju u onom što je i Bog Bahus voleo, preporucuje posebno vino: hladno. Na Internacionalnom sajmu vina dobio je zlatnu medalju.
U onoj Jugoslaviji se rodio Živko Kira Kiridžija. Otac, vojno lice, majka iz doline Neretve. Selili su se po potrebi službe gde god je trebalo. Stigne naredba i gotovo. Na prste obe ruke ne mogu da se pobroje sva mesta u kojima je Živko Kira Kiridžija ucio školu, osnovnu. Srednju posle u Beogradu, pa studije enologije na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu.
Vino je oduvek voleo, od predaka iz doline Neretve je to nasledio; u Opuzen ga je i put odveo da radi u vinskom podrumu.
Necemo govoriti o svim lomovima koji su ga snalazili u životu, ali mu je sreca došla sa Majom, koja je završila i magistrirala geologiju u Beogradu. Radila je u Geozavodu, a Kira je na Savi, na jednom splavu, imao restoran.
Mogli su da prežive u teškim vremenima. A onda, jedne noci, splav restoran je izgoreo.
Otkud požar? Cesto se to dogada na reci: i pored velike vode vatra ne može da se ugasi.
Živko Kira Kiridžija i njegova supruga Maja odlucili su da sa dvoje dece, preko Atlantika, stignu na kraj kanadskog kopna, na obalu Pacifika.
Da, da, bila je to prava potraga za poslom, za boljim životom dece.
Živko Kira Kiridžija poceo je sa vinom: danas ga dobro znaju u Vankuveru.
Ali, naši ljudi, dobro znaju Kiru i po tome što ima odlicne veze sa Indijancima koji love losose i on ih otkupljuje, zatim suši ili od njih pravi paštete.
Retko ko to ume: on na dalmatinski nacin.
Maja Kiridžija je takode našla sebe, u geologiji. Analizira dijamante za neku kompaniju.
Rade. Mnogo. I žive. Pristojno. Šta im nedostaje?
Ništa materijalno. Ali, Živku Kiri Kiridžiji nedostaje što u nekoj kafani na Banovom brdu ili u Novom Beogradu ne može da se zasedne sa Žarkom Konstantinovicem i Mikom Dajmakom i pije vina koliko hoce. Pije, peva, veseli si i… zaplace, što opet mora preko dalekih mora.
Život je to, i život je takav… Niko više ne pravi slike sa stalnim srpskim motivom: seobama. Tako ni Živko Kira Kiridžija, ni milioni drugih koji su se odselili, nece biti ovekoveceni na delima nekog novog Paje Jovanovica.
