Jedan od najbogatijih Srba u Kanadi i svakako jedan od najvećih srpskih dobrotvora u poslednjoj deceniji, kada je Srbima u matici pomoć bila možda i najpotrebnija, Milan Lešić iz Gvelfa u Ontariju, jednostavno objašnjava tajnu svog uspeha.
– U Kanadi je potrebno mnogo, ali pošteno i pametno raditi i uspeh neće izostati – kaže na početku razgovora za „Vesti“. – Ako banke, bez kojih se u ovoj zemlji nikakav veliki biznis ne može odvijati, steknu poverenje, onda se stvari rešavaju takoreći same od sebe. Takođe, čovek ako hoće da se bavi biznisom, ne samo ovde u Kanadi, mora da se druži sa pametnim ljudima i uvek da sluša pametnije od sebe, a ne da misli kako je on „popio“ svu pamet…
A Milan Lešić je za 40 i više godina boravka u Kanadi stekao zaista mnogo. Nekretnine u Gvelfu, čiji je on vlasnik, trenutno vrede više od 30 miliona dolara, ima poprilično hektara svoje zemlje kod Gvelfa, Londona, Pusliča…
Uspesi u sportu
Milan Lešić je bio vrlo uspešan karatista i džudista od 1960. do 1974. Danas, kaže, nema ni volje ni vremena da se bavi sportom. Bio je prvak na jednom turniru u džudou (nosilac je crnog pojasa – prvi dan) u Hamiltonu. U mladosti je voleo i igrao fudbal, onako za svoju dušu, a bio je član uprave „Belih orlova“ iz Toronta, kada su 1972. osvojili prvo mesto u Ontariju. Tada je u „Bele orlove“ doveo Dragoslava Šekularca, Romanovanića, Milana Zlatara, i uspeh nije izostao.
Veliki je akcionar u mašinskoj industriji „Linamar“, sa čijim je vlasnikom Frenkom Azenfrancom, koji ima 31 fabriku širom sveta, izuzetan prijatelj. Zanimljivo je da njegove zgrade u Gvelfu pod zakup koriste sud, policija, zatim predstavnici provincijske i federalne vlasti Kanade. Nedavno je napravio novu zgradu upravo za federalnu vladu. Poverenje za poverenje. U centru Gvelfa, lepog grada u srcu Ontrarija, pedesetak kilometara udaljenog od Toronta, Milan Lešić je vlasnik gotovo svih „malih“ objekata u kojima su smeštene apoteke, kafanice, trgovine, kancelarije… A kako je počeo u Kanadi?
– Ja sam iz bivše Jugoslavije pobegao od komunizma. Izučavao sam zanat za električara u LJubljani i nešto mi je govorilo da moram bežati od tog sistema, gde se mnogo priča, a malo ili ništa ne radi. Pobegao sam 1957. u Austriju, a dve godine kasnije obreo sam se u obećanoj zemlji – Kanadi. Prvo u Kvebeku, a onda sam zbog veće mogućnosti zapošljavanja prešao u Toronto. Moram vam rećida sam u Kanadu došao sa ciglih osam dolara, a evo i sami vidite, stekao sam priličan imetak.
Ulaganje u otadžbinu
– Ne mislim da se vraćam u otadžbinu, jer ovde su mi rođena deca i to i mene veže da ovde živim – kaže Milan Lešić. – Međutim, ja od sveg srca želim da pomognem moj srpski narod u otadžbini. Upravo vodim pregovore oko kupovine jedne farme na putu Pančevo-Kovin. Tamo ima oko 1.800 hektara livade i šume i zaposleno je 90 radnika koji, takoreći, nemaju platu. Mene u ovom slučaju pare ne interesuju, želim samo da pomognem tim ljudima tamo da od svog poštenog rada mogu časno da žive.
U Torontu sam 14 godina radio kao menadžer u fabrici za izradu žice i elektrokablova i tu sam stekao početni kapital. U Torontu sam imao dve kuće i tada sam shvatio da se ovde najbolje može zaraditi ulaganjem u nekretnine. Pre nego što sam odlučio da se okrenem biznisu s nekretninama, otišao sam u Srbiju i oženio se sa Smiljom Stojanović iz Petrovca. Ona mi je, i tada i sada, u svakom trenutku bila najbolji oslonac, a danas mi u ovom familijarnom biznisu pomažu i sinovi Petar (30) i Mile (23). Rođeni su u Gvelfu, u koji sam preselio iste godine kada sam se oženio. Tada sam počeo sa kupovinom nekretnina i rezultati, hvala bogu, nisu izostali.
Bogatstvo me nije izmenilo
• Vi ste sada izuzetno bogat čovek. Kakva je razlika između vas sada i iz vremena kada niste bili toliko bogati? – Prvo da vam kažem da ja potičem iz vrlo siromašne, ali čestite porodice. U selu Osredak kod Bihaća, gde sam rođen pre 64 godine, otac Mile (umro u osamedesetčetvrtoj) i majka Stoja (umrla u devedesetdrugoj) imali su nas osmoro dece i možete zamisliti kako je bilo teško ishraniti tolika gladna usta. Danas, kada se osvrnem na to vreme i pogledam gde sam sada, mogu reći da nikakve razlike u ponašanju Milana Lešića nema. Pare ne čine čoveka. Ako ja danas imam dva dolara više od vas, to ni u kom slučaju ne znači da sam i pametniji od vas.
Izgraditi crkvu u Gvelfu
A da ga pare nisu promenile Milan Lešić dokazuje time što pomaže onima kojima je pomoć potrebna. Zaposlio je, kaže, 4.820 naših ljudi u Kanadi, neke i po više puta. Narodu u Republici Srpskoj poklonio je, u vidu humanitarne pomoći, više od pola miliona dolara, veliki je dobrotvor kada je reč o crkvama u Ontariju, pomaže umetnike, pomaže obične ljude kada su u nevolji. Bio je potpredsednik Crkveno-školske opštine „Sveti arhanđel Mihailo“ u Torontu, član je Eparhijskog saveta kod vladike Longina u Gračaničkoj eparhiji.
Jedan je od inicijatora, a verovatno i najveći darodavac (dao 10.000 dolara) za izgradnju jedinog spomenika đeneralu Draži Mihailoviću u Bimbruku kod Hamiltona.
– Ja sam zadovoljan čovek i srećan sam kada mogu pomoći drugim ljudima. Imam mnogo obaveza, ali ipak nađem vremena da se družim i sa svojim Srbima. Ti me trenuci ispunjavaju posebnim zadovoljstvom.
Na kraju razgovora kaže:
– Gvelf je jedini grad u Ontariju u kome ima mnogo zaposlenih Srba, a nema crkvu, Srpsku pravoslavnu. Želim da se i na ovom prostoru izgradi jedan takav lepi objekat, ali u tome mi je potrebna podrška ne samo vernog naroda. Milan može sam sagraditi tu crkvu, ali to nije to, onda je to Milanova crkva, a crkva mora biti narodna.
