„Proleće, 1989. godina, snimamo Boj na Kosovu u Deliblatskoj peščari.
Dolazim na snimanje i shvatam da imam novog konja!
„Gde mi je Lisa? ”,pitam.
„Lauše”, odgovara mi Dagi, pomoćnik režije, moj dugogodišnji prijatelj, „televizija više nije mogla da plaća usluge dosadašnje ergele, pa su odlučili da se snađu, kako-tako. Imaš od danas novog konja! Pogledaj, kako je lep! ”
Gledam zaista prelepog konja, okupanog u peni i znoju. Prilazi lik kog nisam ranije viđao na filmu, u društvu sa Fićom, kaskaderom. Fića je mokar:
„Ne brini, Žare, jahao sam ga celo jutro, biće miran”.
„Fićo, ovo nije jahaći konj! Ovo je pastuv!”
Novi lik, očigledno vlasnik, ponosno potapša pastuva i uzgred mi dobaci:
„Je*i ga, jednom se u životu igra Miloš Obilić!”
Nešto kasnije se kombi, sa kamerom koji je snimala „Obilića” u galopu, prevrnuo u jarku jer ga je moj pastuv prestigao. Šofer mi posle reče da su išli 60 km/h kad je primetio da ih s konjem sustižem i krećem na njih. Nisam mogao da ga zaustavim. Isprobao sam sve što sam učio u jahačkom klubu „Milicioner”, na Banjici, i ništa nije radilo. Onda sam, u galopu, krenuo da se oslobađam teške opreme koja bi me mogla ubiti pri padu. Bacio sam najpre koplje, zatim i kacigu.
Konj je nasrtao na sve što bi nam se našlo na putu. Kao kroz maglu se sećam da su neki ljudi u poslednjem trenutku skakali u stranu. Shvatio sam da moram da skočim sa konja, jer se namerio da me otrese o kamion sa agregatom, koji je bio nekih pedesetak metara dalje. Možda samo par sekundi ranije sam se odupreo rukama o sedlo i odbacio unazad. Padam. Vidim ispred sebe konja, koji se brzo, nakon oslobađanja viška sa njegovih leđa, mirno zaustavio. Ležim i počinjem da osećam žmarce svuda po telu. Ne pomeram se.
Pritrčavaju ljudi iz ekipe. Iznad sebe vidim živu legendu jugoslovenskog filma Batu Živojinovića, koji se sa pola ulepljenog brka upišava od smeha. Žmarci postaju sve prisutniji. Kao da mile po meni. Zašto se Bata smeje?
„Kure, pao si na mravinjak! ”
Posle sam, nepovređen, seo na istog konja i ponovo snimio scenu. Bata mi kaže:
„Kure, jašem četrdeset godina i još nisam video takve oči kod konja. On je hteo da te ubije. Ma, neka to, nego ste mogli i mene i ovu devojku, Anitu, što mi je lepila brkove da oterate u pi**u materinu. U poslednjem momentu smo skočili u stranu”.
Pitam sa konja Dagija:
„Kaži, majke ti, kol’ko su plaćali konja kog sam jahao do juče? ”
„120.000 dinara dnevno!”
„A ovog konja”, pokazah na sebe, „plaćaju 90.000!”
„Bruto!”, nemoćno se nasmeja.
U tom trenutku za 90.000 dinara u Jugoslaviji, dakle, pre reforme Anta Markovića, moglo se kupiti 15 američkih dolara. Tako je najhrabrija srpska glava, „Miloš Obilić”, pojačala budžet”
– Žarko Laušević o snimanju filma „Boj na Kosovo”.
Izvor fotografija: Youtube/printscreen.
