*
UZBUDLJIVI BEOGRAD UOČI VELIKOG RATA
Brojne dramske i operske premijere u vreme balkanskih ratova označile su veliki napredak kulturnog života. Tako bogata produkcija nedvosmisleno pokazuje umetnički uspon Narodnog pozorišta, i otkriva činjenicu da takvih kulturnih pregnuća nema, niti može biti u zemlji koja se priprema za rat
Kako se bliži stogodišnjica od izbijanja Velikoga rata, u pojedinim zemljama zapadne Evrope, naročito u onima koje su, iako su bile agresori, u tom ratu poražene, sve više se ističu kvalifikacije nekih istoričara i vojnih stručnjaka, prema kojima je Srbija izazvala taj svetski sukob sa mnogo ljudskih žrtava i razaranja. Ne treba iznositi činjenice koje to demantuju: dovoljno je ukazati da je 1912. i 1913. godine Srbija vodila Prvi i Drugi balkanski rat za oslobođenje svojih zemalja od Turaka i Bugara i u oba, iako je pobedila, imala velike gubitke, tako da nikako nije mogla ići u još jedan rat i to već u narednoj godini.
MOBILIZACIJA I PREMIJERE Međutim, Nesumnjivo je da balkanski ratovi nisu prouzrokovali veće prekide u kulturnom životu Srbije, naročito u Beogradu, gde su se, i pored mobilizacije, priređivale pozorišne predstave i tokom ratnih godina izvodile brojne dramske i operske premijere. Naporedo sa pozorištem, u gradu su delovale i druge kulturne institucije. Pobeda Srbije u Prvom balkanskom ratu odrazila se i na repertoar Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta u Beogradu, izvođenjem novih domaćih dramskih dela aktuelne tematike.
Najpre je na samom kraju rata, 15. maja 1913, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu prvi put prikazana drama Iva Vojnovića „Lazarevo vaskrsenje“. Pisac je tih dana boravio u srpskoj prestonici i našao se na Terazijama, gde je dočekana srpska pobednička vojska. Koliko je Vojnović bio oduševljen pobedom nad Turcima, svedoči u jednom zapisu Veljko Petrović: „Kad je naišla vojska, na čelu s Regentom i s njegovim štabom, moralo je svakako biti pozdrava, ali ne sećam se nikakvog proloma kakav bi svugde na svetu izbio u sličnim prilikama… Ali, onda (namah) trgosmo se od jednog sasvim čudno odvojenog usklika, malo postarijim, kao napuklim neodređenim tenorbaritonom sa stranim naglaskom: — Živio, živio, živjeli, živjeli!… Gospar Ivo je i nehotice, povukao na sebe pažnju svih nas na Terazijama… Očigledno, bio je van sebe od oduševljenja i — sav zažaren u oblim obrazima — kliktao, kliktao: — Živjeli, junaci naši!… Živjeli pobjednici naši!…—
Drama „Lazarevo vaskrsenje“ u režiji Milutina Čekića takođe je izazvala na premijeri oduševljenje gledalaca, što je još više obodrilo autora, budući da je nekako u to vreme dobio izveštaje da je i njegova „Smrt Majke Jugovića“ u Pragu dočekana ovacijama. Sada, u danima pobede i osvećenja Kosova, postigao je uspeh novim delom o jednom istinitom događaju u Staroj Srbiji. Publika je gromko pozdravljala sve glumce na premijeri „Lazarevog vaskrsenja“, naročito Emiliju Popović u ulozi Stane, Lazareve majke i Dobricu Milutinovića kao Lazara. Do 1914. godine, zapravo do početka Prvoga svetskoga rata, Vojnovićevo delo prikazano je na beogradskoj pozornici deset puta, što za tadašnje prilike predstavlja veliki uspeh. Nepunih mesec dana nakon prvog izvođenja „Lazarevog vaskrsenja“, 13. juna 1913, na sceni Narodnog pozorišta pojaviće se „Kosovska tragedija“ Žarka Lazarevića, u režiji Aleksandra Andrejeva. Žarko Lazarević (1885—1915) je zaboravljeni pesnik, dramatičar i glumac.
SLUTNJE U PESMI U godinama Aneksione krize i potonjih balkanskih ratova bila je popularna i rado se recitovala njegova pesma „Ćesaru, čuj me!“, koju je Dobrica Milutinović recitovao i snimio na gramofonskoj ploči, koja je bila zabranjena u Austrougarskoj. Izazvan sve većim pritiscima ove imperijalne sile nad Srbijom, posebno kada je 1906. godine objavila Carinski rat, zapravo kada je zatvorila granice sa ciljem da onemogući izvoz iz Srbije, zatim kada je aneksijom Bosne i Hercegovine izazvala veliku krizu, kao i represijom koju je neprestano vršila nad srpskim življem na svojoj teritoriji i drugim neprijateljskim činovima, Žarko Lazarević je u ovoj pesmi naslutio rat, prkosno ukazavši ćesaru kako „Balkan već tinja“ i da će pesnikova braća ginuti „Uz usklik sveti, Smrt il’ sloboda“. Međutim, Lazarević, uprkos rodoljubivoj tematici „Kosovske tragedije“, nije uspeo, budući da je predstava odigrana samo četiri puta i nikada više! U osnovi, ovo je epigonsko delo u odnosu na Vojnovićevu dramsku poemu „Smrt Majke Jugovića“ te, iako je izvedena u odličnoj glumačkoj podeli — predstava nije osvojila publiku.
Dve drame kosovske tematike, kao i dela Nušića, Bojića, Vukićevića, te Milana Begovića, Marina Držića, Adele Milčinović, Franca Finžgara i dr. južnoslovenskih dramatičara, kao i komadi Čehova, Rostana, A. K. Tolstoja, Hauptmana, Hofmanstala i drugih, uz nekoliko opera — sve to izvedeno je tokom 1913. i 1914. godine, do izbijanja Velikoga rata. Tako bogata produkcija nedvosmisleno pokazuje umetnički uspon Narodnog pozorišta, u kojem bi se i operski ansambl osnovao koju godinu pre 1919, kada je počeo sa redovnim delovanjem. Takvih kulturnih pregnuća nema, niti može biti u zemlji koja se priprema za rat.
Piše Raško V. Jovanović | 27.12.2013. | Pečat
