Mnoštvo neverovatnih podataka o dogadajima koji su prethodili ili su se dešavali istovremeno sa NATO bombardovanjem, vreme na koje se i odnosi prvi deo optužnice protiv Miloševica, izneo je prvi pravi insajder na sudenju u Hagu Ratomir Tanic, aktivista, funkcioner i simpatizer Gradanskog saveza Srbije a potom Nove demokratije, a na radnom zadatku u Službi državne bezbednosti, kako je sam potvrdio.
Tek na kraju jucerašnjeg radnog dana ovog procesa, koji ocigledno ulaskom Tanica u sudnicu izlazi iz svoje kolotecine, optuženi Slobodan Miloševic imao je priliku da otpocne sa unakrsnim ispitivanjem „prvog Srbina medu dosadašnjim svedocima optužbe“.
Ovaj kontroverzni svedok, cijim svedocenjem su se odškrinule tajne odaje „privatnog lanca komandovanja“ optuženog, tvrdi da je Miloševic izbegavao vrh vojske i policije, za svoje akcije na Kosovu i da nije obracao pažnju na upozorenja o prekomernom i nepotrebnom stradanju civila na Kosovu, na šta su ga u više navrata upozoravali i Jovica Stanišic, u to vreme nacelnik SDB, i Momcilo Perišic, nacelnik Generalštaba.
Ali svakako je još šokantnija Taniceva tvrdnja da je i on licno saznao preko zvanicnih kanala Državne bezbednosti da ce NATO bombardovati zgradu RTS i da je ta informacija preko istih kanala prosledena Miloševicu. Ne sumnjajuci da je imao tu informaciju, svedok tvrdi da je Miloševic i njegova vrhuška svesno u pojedinim slucajevima izbegavao evakuaciju zgrade, jer su mu „bile potrebne civilne žrtve“.
Ali iz celokupnog dosadašnjeg iskaza svedoka „Ka tri“, kome je zbog bezbednosti u buducem životu na nekom drugom mestu i sa drugim identitetom tehnicki bio prekriven lik, moglo se zakljuciti da je rat mogao biti izbegnut a potom bar skracen i da su žrtve, kako albanske tako i srpske, mogle biti manje da je bilo iole dobre volje optuženog. Tanic je objasnio da je dva puta u toku bombardovanja NATO-a putovao u inostranstvo po ovlašcenju Komande odbrane Beograda i DB-a i da je po povratku u Beograd, sredinom aprila 1999, predstavio predlog za prekid bombardovanja po kojem bi VJ i MUP Srbije unilateralno na 24 casa, sem u samoodbrani, prekinuli borbena dejstva, a zatim bi to isto ucinio NATO, hitno bi zapoceli pregovori sa Rugovom, a onda bi u zemlju ušle mirovne trupe UN na ciji bi sastav Beograd mogao da utice „kako bi se sacuvao obraz“.
Prekid vatre trebalo je da se desi na katolicki Uskrs, ali je tadašnji i sadašnji predsednik Srbije Milan Milutinovic, prema ovom iskazu, u telefonskom razgovoru sa Dušanom Mihajlovicem, rekao da „još dole na Kosovu nismo završili posao“ i da ce do prekida doci kasnije. Ovaj razgovor Tanic je slušao preko spikerfona, pa je tako cuo oba sagovornika.
Od Zorana Mijatovica, funkcionera u SDB-u, Tanic je saznao i za dogadaje u Likošanima i Donjem Prekazu. Interna istraga MUP pokazala je da jedinica policije upucena u Likošane bez opreme, vozila i obaveštajnih informacija kao da su „poslati da poginu“. U operaciji napada na Jašarija poginuo je veliki broj žena i dece, jer su Albanci koristili žive štitove, ali je, i u policiji i u vojsci, bilo poznato da se ove operacije mogu izvršiti na profesionalniji nacin, tako da se ne izaziva revolt Albanaca. Više puta je pomenut i Momcilo Perišic, koji je svedoku potvrdio da su mnoge operacije išle preko privatnog lanca komandovanja (Miloševic-Šainovic- Pavkovic).
U aprilu i maju 1999. godine u prostorijama Nove demokratije održano je nekoliko sastanaka izmedu italijanskog ambasadora Rikarda Sese, Vuka Draškovica, Dušana Mihajlovica i njega, a Miloševic se otvorenom telefonskom linijom ukljucivao na te sastanke. Miloševic je, kako tvrdi, insistirao na trajanju borbi, kako bi se videlo koliko je NATO pocinio zlocina. Iz razgovora sa tadašnjim funkcionerom u Vladi Srbije Vladimirom Štambukom i mnogih drugih videlo se i pre pocetka rata da je zvanicni Beograd u stvari želeo malo bombardovanja i da nece da ga izbegne iako je politicko rešenje bilo moguce.
Pocetak unakrsnog ispitivanja bio je izuzetno zanimljiv, jer je optuženi preko svojih pravnih savetnika prethodnog dana izjavio da nikad nije ni video ni cuo za Ratomira Tanica. Ipak prilikom ispitivanja, Miloševic je, neuobicajeno neodredeno postavio svedoku pitanje da li su se njih dvojica ikada sreli nasamo, na šta je Tanic posle dosta dugog cutanja odgovorio da nisu. Zanimljivo je bilo i to da je posle svih „tajni“ o funkcionisanju režima koje je otkrio ovaj zagonetni svedok odbio da kaže koje je škole završio, da bi na kraju posle intervencije Ricarda Meja, rekao da je uz osnovnu školu „studirao ekonomiju i filozofiju“. Miloševic je ocigledno insistirao na ovom pitanju jer je imao neke dodatne informacije, medutim, svedok tvrdi da je njegova škola njegova privatna stvar. Ali to je tek pocetak unakrsnog ispitivanja, koje ce narednih dana, ocigledno, doneti nova uzbudenja u sudnici broj jedan u Hagu, ali i šire.
Z. Šuvakovic
——————————————————————————–
OCENA ZDENKA TOMANOVICA
Svedok K-3 neuspela improvizacija tužilaštva
Pravni savetnik Slobodana Miloševica Zdenko Tomanovic ocenio je sinoc kao „neuspelu improvizaciju haškog tužilaštva“ jucerašnje svedocenje zašticenog svedoka optužbe Ratomira Tanica na sudenju bivšem jugoslovenskom predsedniku u Hagu.
Iz svedocenja koje smo dobili pre pocetka procesa stekli smo utisak da je u pitanju covek koji ima mnogo više saznanja i mnogo vecu moc i od samog Miloševica, a pojavljuje se svedok za koga me je Miloševic, kada ga je video, pitao ko je ovaj covek, istakao je Tomanovic.
(Tanjug)
——————————————————————————–
IZJAVA MINISTRA UNUTRAŠNJIH POSLOVA SRBIJE DUŠANA MIHAJLOVICA
Tanic ne može biti insajder
Ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlovic izjavio je sinoc gostujuci na RTS-u da nekadašnji clan Saveta Nove demokratije Ratomir Tanic ni u kom slucaju ne može biti „insajder“ tužilaštva Haškog tribunala, jer nije ucestvovao u dogadajima o kojima je svedocio, niti je bio njihov izvršilac.
„Haški tribunal je isuviše ozbiljna institucija da bi videli ovo što smo videli, i da bi došli u smešnu ili tužnu situaciju da tužilaštvo najavljuje kao kljucnog svedoka osobu koja nikako to ne može da bude“, rekao je Mihajlovic, reagujuci na svedocenje Tanica u procesu koji se pred Haškim tribunalom vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševica.
(Beta)
——————————————————————————–
Perišic o Tanicu
Perišic je rekao da za sada nema saznanja o eventualnim istražnim radnjama koje bi protiv njega mogli da sprovedu sudski organi u vezi sa „špijunskom aferom“, ali da se nada da ce taj slucaj biti okoncan i postati „javno vidljiv“.
Pominjanje dokumenata s Perišicevim potpisom, u svedocenju Ratomira Tanica pred tribunalom u Hagu, predsednik PDS je ocenio kao nebitno, jer postoje mnogi papiri koje je potpisao kao nacelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije koji se sada koriste na sudenjima pred medunarodnim sudom, a inace su javno objavljeni u medijima.
– Sa Tanicem sam svojevremeno kontaktirao povodom njegove knjige – objasnio je Perišic svoje poznanstvo s bivšim clanom Gradanskog saveza Srbije i Nove demokratije, naglasivši da nema nikakve veze s njegovim svedocenjem u Hagu.
(Tanjug)
——————————————————————————–
KO JE RATOMIR TANIC
Diplomata iz senke
Da li je „KZ“ nepouzdani svedok ili važan „igrac“
Pojavljivanje Ratomira Tanica pred haškim tribunalom, u ulozi zašticenog svedoka, izazvalo je brojne nedoumice u jugoslovenskoj javnosti. Tome su, umnogome, doprinela štura i nedorecena saopštenja pojedinih stranaka ciji je Tanic bio osnivac i istaknuti clan tokom devedesetih godina. Iz tih saopštenja se ne vidi da li se doista radi o nevažnom svedoku ili o „igracu“ koji je bio ukljucen u brojne diplomatske aktivnosti iz domena srpsko-albanskih odnosa tokom 1996. 1997. i 1998. godine.
Tanic je izjavio da je završio ekonomski fakultet i da je studirao i filozofiju. Bio je jedan od osnivaca Gradanskog saveza Srbije i potpredsednik te stranke tokom 1993. i 1994. godine, kada podnosi ostavku na tu funkciju i prelazi u Novu demokratiju, septembra iste godine.
Ovako važan „transfer“ Nova demokratija je obeležila konferencijom za novinare na kojoj je predstavljen novi clan koji je imenovan na funkciju savetnika predsednika Nove demokratije Dušana Mihajlovica za medunarodna pitanja.
Vec 28. septembra „Politika“ Tanicu ustupa stranice za opširan intervju, što je bio presedan kada su u pitanju opozicioni politicari tog doba.
Ulaskom Nove demokratije u Vladu Srbije koju su cinili još SPS i JUL Tanic dobija veoma važnu ulogu u javnim zastupanjima stavova svoje stranke, posebno iz domena medunarodnih odnosa. Prisutan je na brojnim skupovima po Evropi na kojima se razgovara o srpsko-albanskim odnosima. Nekad u ulozi „kurira“, cesto eksperta za ovu oblast, Tanic prenosi poruke i ucestvuje u raznim radnim grupama, uz punu medijsku podršku sredstava informisanja u Srbiji koji rado objavljuju njegove autorske tekstove i intervjue.
On je u tim intervjuima isticao da se susretao i sa predstavnicima Vatikana, izmedu ostalog i da je bio posrednik u angažovanju zajednice „Sveti Eudidio“ u postizanju sporazuma o školstvu na Kosovu i Metohiji. Cesto je boravio u Italiji, navodno zbog fabrike kozmetike u Udinama ciji je bio vlasnik.
U brojnim srpsko-albanskim dijalozima Tanic ucestvuje kao predstavnik Nove demokratije koja je tih godina bila deo vladajuce koalicije. U tom svojstvu pojavljuje se i februara 1997. godine u Minhenu u radu tzv. grupe „tri plus tri“. Na svim skupovima istupa kao savetnik predstavnika Nove demokratije za medunarodne odnose i kao deo srpskog pregovarackog tima.
Tokom 1998. godine jedan je od medijski najeksponiranijih predstavnika Nove demokratije, da bi vec 1999. godine nestao sa javne scene. Svaki trag mu se potom gubi, sve do najnovijeg pojavljivanja pred haškim tribunalom u ulozi svedoka protiv Slobodana Miloševica.
R. Kljajic
——————————————————————————–
BELEŠKA
Na distanci
Uoceno je blago distanciranje Nove demokratije od Ratomira Tanica. Tacnije receno – istaknuto je da Tanic nije clan, vec je samo simpatizer ND. Kako je navedeno u saopštenju ove stranke, Tanic je osnivac UJDI-ja i nekadašnji potpredsednik Gradanskog saveza Srbije, a simpatizer Nove demokratije je postao „tek“ 1995. godine, „da bi se ukljucio u aktivnosti njenog sektora za medunarodne odnose“.
U ovom saopštenju nije navedeno da je Tanic nekoliko godina bio savetnik predsednika stranke Dušana Mihajlovica za spoljnu politiku i da je u tom svojstvu ucestvovao na mnogim skupovima i razgovarao s novinarima. U tim razgovorima, pre nekoliko godina, nije doduše bilo precizirano da li savetnik nastupa kao „simpatizer“ ili „clan“ ND, ali se smatralo da je predstavnik stranke. U njeno ime je govorio i na konferencijama za novinare, prevashodno kada su na dnevnom redu bile spoljnopoliticke teme. U jednom intervjuu (u „Dugi“) novinari su ga, izmedu ostalog, pitali zašto je „prešao iz GSS u ND“, a Tanic je odgovorio da je „prelazak u Novu demokratiju bio pre svega uzrokovan velikim nesporazumima u Gradanskom savezu“.
Juce je, medutim, jedan od predstavnika ND precizirao da je Ratomir Tanic bio samo simpatizer, a simpatizer nije isto što i clan.
I u drugim partijama je uoceno distanciranje rukovodstva od svojih clanova i simpatizera u situacijama kad oni po necemu izazivaju negativne reakcije u javnosti, što je sada slucaj sa Tanicem. Jer, ispostavilo se da je tajno saradivao sa srpskom, ali i nekim inostranim obaveštajnim službama, pa svakako da partijama ciji je bio aktivista ne ide u prilog da ih s njim dovode u vezu.
Isto tako su socijalisti, u trenutku kad je njihov bivši funkcioner Željko Simic volšebno snimljen (kamerom) i javno prikazan kako uzima neke stvari iz privatne radnje, obavestili javnost da on vec nekoliko meseci nije njihov clan. Ili, recimo, kada je svojevremeno stigla vest da je bivši funkcioner SRS u istocnoj Slavoniji Rade Leskovac dobio kredit od hrvatske vlade za pokretanje male privrede – usledilo je objašnjenje radikala da on odavno nije u njihovim redovima.
Kad su, medutim, zbog slicnih „neprilicnosti“ optuživani neki od lidera stranaka, one se od njih – nisu distancirale. Jer, Momcilo Perišic je ne tako davno uzbudio ovdašnju javnost aferom koja ima neke slicnosti s ovom epizodom s Tanicem, ali Pokret za demokratsku Srbiju ne samo da se nije ogradio od svog predsednika, nego je, utisak je, „zgusnuo redove“ u borbi protiv onih koji „napadaju stranku“. Pokazalo se da cak i u uslovima kad se optužbe na racun predsednika pojave u samoj partiji – uvek ima onih koji ce ga braniti. Bar tako je bilo u Socijaldemokratiji, kad je deo rukovodstva stao uz Vuka Obradovica koga je drugi deo rukovodstva optuživao za seksualno uznemiravanje „lepše polovine stranke“.
Ovo razlicito držanje rukovodstava partija u situacijama kad je zbog neke afere pod znakom pitanja njihov lider i obican funkcioner (a pogotovo simpatizer), može se objasniti time da od pozicije predsednika zavisi i položaj funkcionera na nižim lestvicama hijerarhije, što ce reci – ako lider propadne i ostali mogu da propadnu. Simpatizeri, nasuprot tome, nisu toliko važni, i otuda prema njima ocigledna distanca.
Politika
Miloševicev špijun u opoziciji
Ratomir Tanic, zašticeni svedok K-3
Nedugo posle 5. oktobra covek po imenu Ratomir Tanic sreo se u Budimpešti – prilikom održavanja nekakvog medunardodnog skupa – sa grupom jugoslovenskih novinara. Tom prilikom izrazio je spremnost da u intervjuu za NIN iznese detalje o razlozima za svoje bekstvo u inostranstvo, gde se – kako je rekao – krije od Miloševicevih agenata koji prete njemu i njegovoj porodici… Pominjao je da su ga u Beogradu hapsili, podvrgavali torturi u zatvoru, drogirali… Spasao ga je, tvrdio je, jedan poznanik u policiji, koji mu je omogucio da izade iz zatvora i u najkracem mogucem roku napusti zemlju…
Na pitanje – zašto se sada kad Miloševic više nije na vlasti ne vrati kuci? – odgovorio je da se i dalje plaši za svoju bezbednost i bezbednost clanova svoje porodice. Jer, „mnogo toga zna, a još su tu oni koji bi hteli da ga zauvek ucutkaju…“
Sticajem okolnosti, taj dogovoreni intervju nikad nije bio realizovan.
Koliko ce prvi srpski „svedok – insajder“ na sudenju Slobodanu Miloševicu, dugo skrivan pod šifrom „K-3“, zaista pomoci u otkrivanju i utvrdivanju istine o onome što se okrivljenom stavlja na teret, odlucice sudije u Hagu.
Ali, zato je vec sada moguce sa sigurnošcu reci da je i samo obelodanjivanje pojedinih elemenata Taniceve pitoreskne biografije pred Haškim sudom obogatilo saznanje ovdašnje javnosti o prirodi i nekim specificnim karakteristikama domaceg politickog života. Tanic je, naime, godinama slovio za aktivistu i funkcionera razlicitih udruženja, politickih stranaka i nevladinih organizacija (UJDI-ja, Gradanskog saveza Srbije, Nove demokratije, Foruma za etnicke odnose …), koje su se javno deklarisale kao pobornici liberalne demokratije i oponenti Miloševiceve diktature. Sada se, medutim, ispostavilo da je za sve to vreme održavao bliske saradnicke veze sa Miloševicevom Službom državne bezbednosti, sa rukovodstvom JUL-a, a povrh toga i sa još nekoliko stranih obaveštajnih službi: britanskom, ruskom, italijanskom…
Drugim recima, u Hagu je sada – makar indirektno – potvrdena i davnašnja slutnja da je Miloševic imao i svoje licne opozicionare, odnosno njemu bliske ljude u nekim opozicionim krugovima. S tim što su neki od tih Miloševicevih špijuna u opoziciji ocito imali i druge, strane, gazde. Pa sad baš nije sasvim jasno ko je tu sve za koga radio, i ko je kome stvarno bio gazada… Nije li i to još jedan valjan argument u prilog zahtevu da se konacno otvore sve tajne policijske arhive, i konacno otkrije – ko je ko u Srbiji? Ko je ko u politici, u nevladinim i drugim organizacijama, u medijima? Zašto da cekamo da se i to na ovaj nacin otkriva u Hagu?
| STEVAN NIKŠIC |
ALEKSA ZUNJIC U HAGU
PROCES stoleca, kako je pompezno u zapadnim medijima najavljeno sudjenje Slobodanu Milosevicu pred Haskim tribunalom, ponovo je, nakon tri meseca, dospeo u – „Bakali fazu“! Ovog utoraka (14. februar), sa skremblovanim likom na Te-Ve ekranu, zasticen od pogleda sa novinarske galerije venecijanerima spustenim izmedju dvostrukog neprobojnog stakla i paravanom u obliku cirilicnog slova P, pred vecem sudije Ricarda Meja pojavio se „prvi srpski insajder“, svedok ranije sifrovan oznakom K-3.
Deklarisuci se kao biznismen iz Beograda, saosnivac i potpredsednik Gradjanskog saveza, a potom savetnik predsednika Nove demokratije, Ratomir Tanic je sam obelodanio da je od sredine devedesetih prakticno radio za Resor drzavne bezbednosti i istovremeno odrzavao „radne kontakte“ sa obavestajnim sluzbama Velike Britanije, Italije i Rusije, sve dok 1999. godine zbog zlostavljanja (ostalo je nejasno o cemu je tacno rec) nije, sa suprugom, napustio zemlju.
Dan ranije, u ponedeljak, Milosevic – dok jos nije(!) znao o kome je rec – zajedljivo je „najavio“ svedoka kao „prevaranta ili bolesnu osobu“, dok su, na drugoj strani, iz kancelarije Tuzilastva novinarima slate diskretne poruke da ne odlaze iz Haga jer dolazi znacajan svedok.
Tim Delponteove, koji u Milosevicevom slucaju predvodi britanac Dzefr Najs, ocito je ozbiljno zaigrao na kartu Tanicevog svedocenja (dvodnevno ispitivanje), ali ce, zbog biografije svedoka, u srpskom javnom mnenju izgleda biti postignut kontra efekat. Tanic je, naime, u Beogradu vazio za coveka koji je menjao stranke zbog materijalne koristi. Posedovao je zlataru i bavio se uvoznim poslovima, sto u kombinaciji sa politickim angazovanjem za vreme Milosevicevog rezima daje prilicno jasne naznake o kakvom profilu „biznismena“ je rec.
U sluzbi SDB
Kada se ovome doda i Tanicevo priznanje da ga je sponozorisala britanska obavestajna sluzba sa 5.000 evra za „pisanje studije o zrtvama rata“, nije tesko pretpostaviti na kakav ce to prijem naici u Srbiji koja tek sto je izasla iz afere Perisic-Nejbor.
U haskim novinarskim krugovima reakcije su, pak, bile dvojake, stranci su pitali: „ko je taj“, dok su srpski novinari bili gotovo jednodusni u komentarima: „pa gde njega nadjose“?!
Od Tanica su se, naravno, sasvim ocekivano, ogradile sve politicke stranke ciji je on bio clan, a Nova demokratija ga je cak kategorisala kao „simpatizera“ i izrazila cudjenje zbog „zalosne cinjenice da se Hasko tuzilastvo oslanja na svedoke koji nisu bili Milosevicevi partneri u donosenju odluka, niti ucesnici u njihovoj realizaciji“. No, to je vec prica za domacu politicku upotrebu.
Sudiji Meju i njegovim kolegama Patriku Robinsonu i O-gon Kvonu, svi ovi detalji o politickom i moralnom integritetu svedoka i ne moraju biti vazni, ako on bude uverljivo izneo dokaze o tezi za koju je pozvan da sedoci, a to je postojanje plana za etnicko ciscenje Kosova.
Tanic je, naime, izjavio pred sudijama da je u periodu od 1995. do 1997., dok je Nova demokratija bila koalicioni partner u Vladi Srbije, bio angazovan u politickom dijalogu sa liderima kosovskih Albanaca radi pripreme sporazuma o skolskom sistemu u pokrajini. On je kazao da su ga za taj posao ovlastili lider njegove stranke Dusan Mihajlovic, rukovodstvo Sluzbe drzavne bezbednosti i sam Milosevic. Tanic je, takodje, rekao da je taj posao obavljao i kasnije, tokom rata NATO i SRJ, 1999. godine, „na osnovu zelje SDB“, a u skladu sa „vitalnim interesima Srbije i Jugoslavije“, dodajuci da rukovodstvo SDB nije moglo da ga, u takvim okolnostima, ovlasti da to radi, bez saglasnosti Milosevica.
Sa optuzenim Tanic se, kako je rekao, susreo „vise nego jednom, ali ne previse cesto“, jer nije bio njegov blizak saradnik, niti licni prijatelj, kao i da se to dogadjalo uglavnom na godisnjim susretima lidera Nove demokratije s Milosevicem, na koktelima JUL-a, ili prijemima povodom drzavnih praznika.
Planirano etnicko ciscenje!
U vreme kada je ovaj tekst ulazio u stampu (sreda u podne) jos se nije mogao precizno definisati ucinak prvog dela Tanicevog svedocenja (posle Najsa i Milosevic dobija isto vreme za unakrsno ispitivanje), ali je vec iz potpitanja sudije Robinsona bilo jasno da Najsov „adut“ cekaju ozbiljna iskusenja.
Tanic je, naime, rekao da mu je Milosevic, tokom susreta na jednom prijemu Jugoslovenske levice, u julu 1997. godine, na pitanje zasto se ne ide na sporazum sa Albancima, kad su okoncane pripreme, odgovorio da ce pokazati da Albanaca na Kosovu ima „manje od milion, odnosno deset odsto ukupnog stanovnistva, i da ne mogu imati autonomiju kao konstitutivni narod“.
„Je li vam rekao kako ce to uraditi“, pitao je tuzilac Najs, na sta je Tanic odgovorio: „Nista nije bilo receno, ali je postojao samo jedan nacin da se broj Albanaca svede sa 1.200.000 na ispod milion, a to je etnicko ciscenje“.
Na pitanje sudije Robinsona odakle mu takav zakljucak, svedok je rekao da su Milosevicevi saradnici ponavljali da Albance „treba iseliti“, jer su se uselili na Kosovo iz Albanije, za vreme Titove vladavine, a da je optuzeni to, kao predsednik drzave, tolerisao, kao i da je praksa u ratovima vodjenim u Bosni i Hrvatskoj jasno pokazala o kakvim je mehanizmima rec.
Tanic je, medjutim, o toj „praksi“ umeo i sasvim drugacije da govori. U avgustu 1977. godine – dakle kada je vec znao sta sprema Milosevic, u razgovoru za stanicu „Slobodna Evropa“ on kaze:
„Ja bih rekao da je tokom raspada bivse Jugoslavije srpska politika bila pre svega zauzeta odbranom srpskog naroda koji se nasao na udaru u novim drzavama koje su formirane na tlu bivse Jugoslavije“.
Tanic je, inace, u Hagu optuzio Milosevica da je namerno odustao od sporazuma sa etnickim Albancima na Kosovu, da bi po logici „sto gore to bolje“ izazvao novu krizu i ostao na vlasti. Medjutim, u vec pomenutom razgovoru za „Slobodnu Evropu“, tvrdio je da je izvor kosovske krize sasvim drukciji:
„Albanci prakticno imaju gotovo sve oblike lokalne samouprave. Prema tome, ja nikako ne mogu da se slozim sa tim da srpska politika na Kosovu vrsi genocid. Slazem se da ima problema u dijalogu, slazem se da ti problemi treba da budu reseni, ali podvlacim da su problemi obostrani i Srbija ne vodi nikakvu genocidnu politiku.
U krajnjoj liniji, moram da kazem jednu pomalo grubu cinjenicu – da je Srbija htela da napravi bilo kakav oblik tenzije na Kosovu, ona je to mogla da napravi bez ikakvih problema, a vidite da zvanicni Beograd, cak i kad su u pitanju atentati, napadi i ubistva policajaca, sve pokusava da resi u duhu dobrih namera bez podizanja tenzija“.
Tako je, dakle, Tanic govorio dok je Nova demokratija bila u koalicija sa socijalistima i „julovcima“. Pride konstatacija da o resenju pitanja Kosova tadasnja opozicija „nema nikakve ideje, osim ako ne kopira ideje Nove demokratije ili mere za uspostavljanje poverenja koje preduzima vlast u Srbiji“ (Blic, 27. mart 1977).
Preambiciozno tuzilastvo
Tanic je, inace, za vreme svedocenja cesto posezao za casom sa vodom, dok je Milosevic sedeo zavaljen u fotelji i ironicno se smeskao, kao da zeli da potvrdi tesko proverljivu pricu koja je preskocila pet metara visok zid Seveningenskog zatvora i po kojoj on „zna sta ga ceka, ali ce ga ovi (iz Tribunala) zapamtiti“!
Najkriticniji je, ipak, bio Milosevicev pravni zastupnik Zdenko Tomanovic koji je ustvrdio da navodne pouzdane informacije koje ima svedok tematski nadilaze cak i nivo i kvalitet informacija koje je imao bivsi predsednik SRJ dok se nalazio na celu drzave. Otuda se u nastavku, kada na red dodje unakrsno ispitivanje, moze ocekivati jedan od vatrenijih i spektakularnijih duela u haskoj sudnici. Ali, koje je vajda od toga za citav „proces stoleca“?
U kancelariji Tuzilastva ne zele da daju ocene o dosadasnjem toku sudjenja, nalazeci da je to neprimereno, kao i da je rec o paralelnim postupcima izvodjenja dokaza, kolokvijalno receno, slaganju kockica mozaika koji bi trebalo da bude finalizovano oko 19. jula, bar sto se Kosova tice.
Medjutim, izvan te hasko-tuzilacke „insajderske“ price, a koja se (ne)uvijeno propagira i u Srbiji od jednog broja nevladinih organizacija kao uputstvo za izvestavanje iz Tribunala, stvari se mogu gledati i kroz drugu optiku.
Haski proces protiv Milosevica opterecen je, ne samo komplikovanoscu „predmeta“, vec i jednom prambicioznom koncepcijom tuzilastva da dokaze postojanje „udruzenog zlocinackog poduhvata“ kroz prizmu kretanja na srpskoj politickoj sceni u protekloj deceniji i kroz mnostvo tema na koje relevantne odgovore pre mogu dati ljudi iz nekih drugih struka, a ne pravnici krivicari.
Stice se, takodje, utisak da je i samo Tuzilastvo podleglo euforiji tzv. politickog znacaja procesa, pa tako u Hagu postaje prvorazredni dogadjaj kada dolazi neko poznato ili razvikano ime, dok „svedoci sa mesta zlocina“, dakle onaj obican svet kome se ratna nesreca direktno srucila na glavu, ostaje u senci „velikih prica“, poput ove Taniceve koji se ocigledno proteze preko gubera, odnosno uloge koju je imao u srpskoj politici.
Na pocetku Tanicevog iskaza, tuzilac Najs rekao je da ce svedok kasnije biti preseljen i da ce mu biti pruzene druge mere zastite, dakle verovatno ce promeniti i identitet. Po onome kako je sam sebe opisao kao politickog delatnika najprikladnije bi mu bilo da uzme ime Nusicevog sreskog spijuna Alekse Zunjica
