ŽELJKO CVIJANOVIć: ZAŠTO SAM SIGURAN DA 9. DECEMBRA ODGOVOR EU NEćE BITI NE
Zašto Brisel neće 9. decembra reći jasno i nedvosmisleno ne. Zato što nismo mi te sreće
Učen
da između tvrdog i sumnjivog igram nasigurno, tako i – birajući između
sopstvene paranoje i inteligencije – tipujem na ovo prvo. Dakle, neće ih
Angela Merkel sa svojim briselskim gaulajterima otkačiti 9. septembra.
Kako znam? Zar, dok pošten svet u Srbiji razbija glavu kako da zemlju
oslobodi Brisela i domaćih briselskih klijenata, ispadne kako će je i od
jednog i od drugog osloboditi sama Evropska unija? Ne biva toga,
narode, zato će kandidature biti. Dobiće je, makar Boris ceo severni
Kosmet morao da zalije betonom iz vazduha; ako mu to ne pođe za rukom,
dobiće je makar uslovno, makar mu je odložili za tri meseca, makar
stavili na nju hipoteku od njegove glava, ali svakako će je dobiti pre
izbora. Dobiće je, makar s njom samo izašao na izbore, makar mu je već
sutradan oteli. Hajde da vidimo zašto.
Mediji su zatrpani informacijama kako je Nemačka – silno razočarana
time što su neki Srbi na Jagnjenici podigli ruku na Bundeswehr –
obnovila režim sto za jednog i zaustavila kandidaturu taman za tri
hiljade tadićevaca, koliko danas i ima Srba kojima kandidatura u životu
radi posao. čuj radi; pa Borisu, njegovim baronima i ostalim primercima
iz tog lanca ishrane bolje je da ih Merkelova strelja nego da im kaže da
za njih od EU definitivno i neopozivo nema ništa. A baš taj mali detalj
u odnosu tadićevaca prema kandidaturi našoj nemačkoj braći otvara
prostor za proverenu strategiju. Jer, da nije tako, da kandidature
stvarno i definitivno nema, zar ne bi bilo dovoljno samo da neki deveti
sekretar Merkelove preko patriotskog Blica – mislim nemački
patriotskog, poput Štrajherovog Der Stürmera – kaže da je to s
kandidaturom završena priča, i da priča i bude završena.
Ovako, od srede do petka od svih Nemaca za koje se u Srbiji zna o
srpskoj kandidaturi jedino se nije oglasio Lotar Mateus. Angela Merkel
rekla je da Srbija ne ispunjava uslove za kandidaturu; nemački ministar
vojske De Mezijar javno je Borisu komandovao zurück; slično rapoloženje
je u Bundestagu i CDU; stari srpski prijatelj Vestervele poručuje da krv
sa Jagnjenice može da spere samo ako Srbija prihvati teritorijalni
integritet Kosova. Anonimni diplomate u Briselu – valjda su i oni Nemci
– u narečenom patriotischen zeitungu ispovedaju da se kandidatura više
ne rimuje sa imidžom Srba posle Jagnjenice, koji je, kaže,
katastrofalan gotovo podjednako kao i kad je bilo reči o Ratku Mladiću i
Radovanu Karadžiću. čak i zapadni diplomate po Beogradu koji lokalnim
novinarima šapuću verodostojne informacije, čak i oni na pomen
kandidature sumnjičavo vrte glavom, Boris je toliko zabrinut da već
priča kako će pobediti na izborima; Boža đelić više ne pominje da će
podneti ostavku ako mu kandidatura pobegne – a sve to može da samo da
znači da je stvar ozbiljna. Na kraju, autor Jugosfere – distancirani
Britanac, nego šta – Tim Džuda kaže da su nam šanse pola-pola, dok –
čudima nikad kraja – Jelko Kacin ostaje usamljen kao Srbin u svetu
tvrdeći da je Beograd kandidaturu zaslužio.
NIŠTA ZA MNOGO
Treba li još ovoga ili je već svima jasno koliko sam paranoičan kad
kažem da ih neće sasvim ispaliti i da će im nešto od kandidature dati,
makar odloženo? Prvo, hajde da vidimo ko šta tu dobija, a ko šta i čime
plaća. Kandidatura Brisel ne košta ništa – ne postoje ni te pare ni te
političke obaveze koje EU kandidaturom preuzima prema Srbiji. Inače bi
Turska do danas postala najveći i finansijski i politički poverilac
Brisela, a ne bi loše prošla ni Makedonija. Izgleda li vam Merkelova kao
neko ko nešto duguje Turskoj? A Makedonija kao neko ko je prošao dobro?
U redu, idemo dalje.
Ako kandidaturom datom Srbiji Brisel ne gubi ništa, hajde da vidimo
šta dobija. Kandidaturom – a pod tim podrazumevam sve što nije briselsko
rezolutno ne, dakle i uslovnu i odloženu – srpski som i dalje ostaje
zakačen za udicu. Bez nje mora da pronađe drugo hranilište. Kako u
Briselu kao to drugo hranilište, s pravom, ne vide nikog do Rusije, ne
verujem da im se to mnogo dopada. Možda bi oni i ostali hladni na taj
jedan korak Srbije prema Rusiji samo da nisu prethodnih nedelja videli
dva politička koraka Rusije prema Beogradu, ako ćemo pošteno, najveća u
ovom veku. Neko će reći kako je EU za poslednjih deset godina toliko
investirala i izgradila takvu mrežu u Srbiji da nikakva Rusija ne može
da ugrozi njenu poziciju. Možda, ali liči li vam ovo na vreme kad će se
iz Brisela razmetati samopouzdanjem, kad su spremni da izazivaju
sudbinu? Meni ne, mada, naravno, tu čistih formi tipa da je Srbija
sasvim otkačila EU, pa se sasvim okrenula Rusiji – neće biti.
Brisel se dakle neće igrati, utoliko pre što, pored svojih,
prepoznaje i srpske trendove. A oni kazuju da u Srbiji broj ljubitelja
EU strmoglavo pada. Za to vreme, sa srpskim parlamentarnim strankama
stvar po Brisel, na prvi pogled, stoji veoma dobro. Naime, samo dve među
njima su u korpusu evroskeptika, čime, računajući prema aktuelnim
rejtinzima, ne prebacuju više od desetine registrovanih glasača. E sad,
taj raskorak, naravno, nije prirodan i, uprkos tome što Brisel
kontroliše javni prostor u Srbiji, na duži rok je neodrživ. A to znači
da – ili će se broj birača zagrejanih za EU povećavati (malo teže) ili
će sve više stranaka postajati, ako već ne protiv EU, a ono bar
indiferentne prema njoj (malo lakše). I zar da takvim ludacima poput
Srba ne daš nešto što bi im bar mirisalo na kandidaturu? Utoliko pre
što, ako je Borisu čak i daju, teško je reći hoće li se poljuljani
evroentuzijazam među strankama stabilizovati i u narodu oporavljati,
ali, ako mu je ne daju, od tog entuzijazma neće ostati ni čede na Vuku.
Ako mu je ne daju ni toliko da njegovi spin majstori ne mogu da to
predstave kao da su mu je dali, to će toliko duboko potresti i političku
i društvenu scenu da će i mnogi ovdašnji evropski klijent početi da
razmišlja o sopstvenoj budućnosti. A čovek zabrinut za budućnost spreman
je na svakojake preokrete i alternative. Dakle, ako u petak 9. decembra
nikakve kandidature ne bude, ako to bude samo jedno ledeno nemačko
ne, već 10. će naglo oživeti ikonostas u Mrkonjićevom kabinetu, već
11. Sloba će sa tog ikonostasa sići, a do 12. u podne zaposešće krhko
telo Ivice Dačića. I eto ti pada vlade, eto izbora kad im vreme nije.
Istog dana čak će i Jelena Trivan ostati bez glasa – a vi računajte da
žutima pada rejting čak i kad ona uzima vazduh dok govori – i da ih
danas na drugom mestu održava jedino to što je Jelena u svojim nastupima
savladala tehniku gajdi. I ja tada ne vidim kako će žuti da prebace
deset odsto računajući i krvne srodnike njihovih funkcionera.
AKO BUDE NE Naravno,
ne mislim ja da je Brisel zabrinut za Borisov rejting i da će pokazati
milost prema njemu, ali znam da oni ne vole da Srbija ispadne iz
ravnoteže, odnosno da tu neka politička snaga vidljivo prevagne, da Toma
i Voja, recimo, na izborima pobede toliko ubedljivo da ne možeš da im
za vratom držiš žute. Na kraju krajeva, ako Srbija ispadne iz takve
ravnoteže, ceo sistem javnog prostora počinje da razmišlja, pa samim tim
i da posustaje, kontrola toga Briselu postaje teža i komplikovanija, a
briselski klijenti u javnom prostoru počinje da gube i na samopouzdanju i
na snazi – uverljivost odavno nemaju – tako da njihova ucenjivačka moć
opada. Ne sumnjam ja da bi EU svakakvo nepočinstvo uradila Srbiji, ali
zašto bi to uradila sebi u Srbiji? Pa da dođe neko ko će reći na RTS
kako je, na primer, carinski sistem između EU i Srbije – svojevremeni
poklon Briselu od Mlađe i Borisa pod devizom Volimo EU više nego što je
ona volela nas – nepravedniji nego da metalostrugar iz Rakovice izvede
Dežera na ručak. Pa da Žarko Korać pomisli kako EU ipak ima
alternativu. Da se Borko pomiri s Vukom i da Editi Tahiri kaže sve što
misli o njoj. Da Boris u Jarinje dovede neku kinesku kinesku građevinsku
firmu, pa da se Jarinje vidi s meseca. ‘Ajte, molim vas, zašto bi to
Brisel sebi radio!?
Naravno, pitanje je onda a zašto sve ovo Borisu rade? Zašto mu toliko
prete? Zašto su se na njemu za tri dana izredali svi Nemci sveta.
Prosto: blefiraju ga. Oni znaju da igra može da traje do 9. decembra, da
– ako Borisu daju jasno da ili jasno ne – već sutradan u Srbiji
izborna kampanja ulazi u punu brzinu i da od tog dana od Borisove vlade
neće dobiti ništa makar ga bombardovali. Ali do tada mogu da dobiju još
mnogo. A, budući da se radi o starim bundesligašima, naviklim da najviše
trče u poslednjih deset minuta i da utakmice rešavaju baš tad, oni
danas od Borisa na Kosovu traže sve.
Pitate se sad kako ja znam da Nemci blefiraju, a Boris ne zna, nego
se blamira pozivajući Srbe da se maknu sa barikada, istih onih koje je
sam letos postavio rekavši Srbima da sede tamo dok ne povećaju njegov,
kako voli da kaže, pregovarački kapacitet. I sad ih tera zato što je
ostao sasvim bez pregovaračkog kapaciteta. Dakle, pitanje je kako Boris
ne zna da Nemci blefiraju? Zna. Ali – ako ste nekad igrali poker –
zamislite dvojicu igrača: jedan igra u život (čuvena Borisova sposobnost
da postavi stvari), a drugi u jedan sjebani evro. I sada ovaj koji igra
u evro blefira. Kako igra ovaj koji je uložio život? Nikako, igra tako
što sve veruje, čak i ako je siguran da dripac blefira. Tako izgleda
Borisova igra.
A to znači da se do 9. decembra svakojake svinjarije mogu dogoditi,
što na prelazima, što u Beogradu. I da izvršitelj tih svinjarija može da
bude svako – od Kfora do bogtepita koga – ali će u svakom slučaju
poluga za ta nepočinstva biti Boris. Utoliko pre što je naš junak već
neki put bio pod sličnim pritiscima i svaki put su mu slomili kičmu.
Tako da mu je sad više i ne lome jer nema slobodnog mesta, sad mu je
krckaju.
DVA NAJJAčA ARGUMENTA
Postoje još dva argumenta – jači od svih – zašto će Srbija dobiti
kandidaturu. Prvo, zato što bi za Srbiju najbolje bilo da je ne dobije,
jednako kao što bi za Borisa bilo najbolje da je dobije, ali već smo
utvrdili, ima tome neko vreme, kako je postalo pravilo bez izuzetka da
je ono što je dobro za Borisa i žute redovno loše za Srbiju, i obratno.
Kada bi Brisel rekao da nema kandidature, tada bi Srbija voljom EU, a
ne svojom – a to nije nevažno – izašla iz mašine u kojoj je već
jedanaest godina, a poslednje tri toliko intenzivno da u joj više nije
dobro. Bez kandidature, odnosno sa jasnim nemačkim ne, ucenjivački
kapacitet EU ne bi sasvim nestao, ali bi se prilično smanjio i Srbija bi
tada mogla da strahuje od realne (mada opadajuće) snage Nemaca,
Francuza ili Britanaca, a ne od izmišljenje snage trećerazrednih
briselskih birokrata, koji na uvažavanje nailaze još samo u Beogradu i
Skoplju. Bila bi to prilika dakle gde bi se Srbija rešila jedne rđave
inercije koja traje, gde bi sledeća vlada dobila vazduha da razmisli o
tome da li su zaista njena rešenja u Briselu, da razmotri kako je 11
godina u jednu geopolitičku paradigmu investirala sve, na kraju čak i
sopstvenu teritoriju, a da nije dobila ništa. Rečju, silazeći sa te
pokretne trake, koja joj, osim iluzije kretanja i osećanja strašnog
umora ne daje ništa više, Srbija bi bila prisiljena da razmišlja o sebi i
sopstvenom opstanku uoči velikih svetskih geopolitičkih potresa i da
rešenja traži postavljajući sebe u centar bilo kakvog razmišljanja o
tome.
Naravno, sve to ona bi – ako je još nešto nagona za samoodržanje
ostalo u njoj – morala da uradi čak i kada bi kandidaturu dobila. Ali
jednostavno ima takvih ljudi koji se u nevolju zaljube i ostanu s njom
sve dok ih iz nje ne izbaciš. Bez kandidature Srbija bi bila izbačena iz
tog voza koji je gubitnički, a, čak i ako se pokaže da nije, pozicija
srpskog kupea jamačno nije pored vagon restorana, već pored klozeta.
Samo takva, izbačena, Srbija miože da počne da razmišlja o sebi, da
pravi planove, gde će joj snagu za optimizam dati činjenica da je jedino
što do sada nije pokušala istovremeno i najbolje. Zašto bi joj EU to
dala? Zato ne verujem da se to može dogoditi: suviše je lako, suviše
dobro, suviše srpski.
I otuda, drugo, sledi argument nad argumentima zašto Brisel neće 9.
decembra reći jasno i nedvosmisleno ne. Evo ga: nismo mi te sreće.
P. S. Ako se
pak pokaže da nisam bio u pravu i ako Boris u Briselu dobije ne kao
vrata, biće to verovatno moja najlepša greška koju sam napravio u ovom
poslu. Tako da se unapred dobrovoljno prijavljujem za komentatorskog
toplog zeca, uz obećanje da mi za sve vreme osmeh optimizma neće sići s
lica.
