Posle napada francuske intelektualne elite na Noama čomskog i nju, Dajana Džonston napisala je otvoreno pismo čomskom u kojem je dala genezu francuskog moralnog sunovrata, ne propustivši da spomene zločinačku politiku prema Srbiji (1999)
Dajana Džonston je svojevremeno napustila Ameriku, da bi se u potrazi za intelektualnim azilom i medijskim prostorom otvorenim za drugačije glasove nastanila u Francuskoj.
U međuvremenu, Francuska je izgubila oreol iz 68, a sve ređi neposlušni intelektualci nemaju pristup francuskim medijima, niti postoji tribina sa koje bi se obratili javnosti.
Tokom histerije politički korektnog komuniciranja, Dajana je izbačena iz kruga podobnih, a naročito je stigmatizovana – do poziva na intelektualni linč – posle tvrdnje da se u Srebrenici nije dogodio genocid.
Pišući o srebreničkom slučaju, ona se usudila da javno izrazi sumnju u opravdanost zloupotrebe termina genocid, što je izazvalo buru među poslušničkim javnim radnicima i uticajnim medijima, učinivši je personom non grata, a njeni argumentovani pro-srpski tekstovi zatvorili su joj vrata Le Mond Diplomatiq-a.
Nedavno se Dajana susrela sa Noamom čomskim, koji je tokom boravka u francuskoj prestonici i sam bio izložen nekoj vrsti javne osude – od upadljivog marginalizovanja, do potpunog ignorisanja njegovih javnih nastupa. S obzirom na to da je i čomski, vremenom, postao virtuelni simbol sistematskog moralnog kriticizma američke spoljne politike, na drugačiji prijem nije ni mogao računati.
Tim povodom Dajana je napisala otvoreno pismo čomskom, u kom je dala genezu francuskog moralnog sunovrata, ne propustivši da spomene zločinačku politiku prema Srbiji (1999).
NATO INTELEKTUALCI
Posle pada Šarla de Gola, koji je 1960. preuzeo značajne korake da povrati političku nezavisnost Francuske, došlo je do normalizacije procesa koji se odvijao iza kulisa, kako bi se osigurala američka hegemonija u Francuskoj, jednom zauvek… Uloga francuskih intelektualaca u tom procesu bila je raznorodna i sofisticirana.
Za nas su posebno zanimljiva Dajanina zapažanja o eliti koja radi protiv sopstvene države, s obzirom na ponašanje lokalne elite, za koju smo verovali da predstavlja srpski ekskluzivitet:
Da započnem sa prirodom i ulogom ’uticajnih intelektualaca’, koja je veoma različita, ponekad čak dijametralno suprotna u SAD-u i Francuskoj. U SAD-u, moćni intelektualci (novi mandarini), veoma su brojni i rade direktno za vladu, u think tanks ili kao savetnici i urednici. Njihovo ’mišljenje’ služi jačanju moći SAD-a u svetu. U Francuskoj, situacija je upravo obrnuta, zato što prava ’sila’ za koju moćni francuski intelektualci rade nije Francuska, već SAD, uključujući neizbežne štićenike Zapada, među kojima je i Izrael. Oni koji misle drugačije najčešće su neprimetni za javnost.
Među filozofe – medijske zvezde – koji na razne načine opravdavaju francusku potčinjenost SAD-u, Dajana ubraja Anri Bernarda Levija, starog novog filozofa, čija je osnovna ideja da je fašizam francuska ideologija i da ne treba verovati francuskom narodu ni francuskoj vladi.
Njihov osnovni cilj je da onesposobe Francusku, uključujući je u Atlantsku alijansu, NATO i EU. Kolikogod se američki uticajni intelektualci trude da budu pro-američki nacionalisti, francuski uticajni intelektualci su u osnovi anti-francuski.
Kad govori o patološkoj potrebi intelektualne elite Francuske da ocrni sopstveni narod, o čemu svedoče i umetnička dela nastala u radionicama za ispiranje mozga, kao što su crtani i igrani filmovi u kojima francusku radničku klasu prikazuju kao rasističke primitivce, asocijacije na srpsku scenu su neizbežne.
Među humanitarnim intelektualcima koji imaju uticaj u medijima, Dajana spominje i Bernara Kušnera, koji promoviše magični trougao – američka tri V – kojima se sprovodi deoba humanosti na: Villains (loši momci), Victims (žrtve) i Victotious Savoirs (pobednike – spasioce).
Ova podela postoji od Drugog svetskog rata, da bi se danas u većini francuskih škola učilo o drami zlih (Hitler), žrtvama (Jevreji) i Pobednicima-spasiteljima (SAD vojne snage)… uz sve napadnije negiranje uloge Sovjetske armije. Isti bajati model iskrivljavanja istine primenio se i u slučaju jugoslovenske krize. Francuski ’uticajni intelektualci’ našli su se na prvoj liniji medijskog rata, trudeći se da pojačaju utisak o već stvorenoj slici o ’pasivnim žrtvama genocidnih diktatora’, sa jedinom željom da spasu laži u korist NATO-a.
Pojedini savremeni francuski esejisti povremeno su kritikovali SAD. Ali to je ovom prilikom korišćeno protiv čomskog:
Le Monde des livres nabrojao je neke od njih: Pjer Burdije, Alen Badju, Slavoj Žižek, Antonio Negri, i još neki – kao dokaz da Francuska ima dovoljno velikih intelektualaca, i da oni nemaju potrebu da čuju šta čomski ima da kaže. Iako se oni veoma razlikuju među sobom, izvesne razlike između savremenih francuskih filozofa s jedne strane i čomskog s druge strane, zaslužuju pažnju. Pre svega to je pitanje fakata. Kriticizam čomskog je potkrepljen faktima, supstancom koja kao da ’smara’ savremene francuske mislioce… Luj Altiser (Louis Althusser) u svojoj autobiografiji priznaje da je poznavao samo mali broj činjenica i filozofskih dela, ali tvrdi da mu to nimalo nije smetalo u njegovom radu – zato što je ’naučio kako da ih sintetizuje’. To pokreće pitanje socijalne upotrebljivosti takve filozofije.
Ostale razlike odnose se na etiku i jasnoću misli:
Etika čomskog fokusira se na kritiku zloupotrebe moći u sopstvenom društvu… Francuski intelektualci su, naprotiv, u poslednjim dekadama, nastojali da usvoje dualističku etiku, i da stanu na stranu bloka… Taj dualizam se, posle raspada sovjetskog bloka, usmerio prema Zapadu – ’domovini ljudskih prava’ – što je dovelo do potpunog nerazumevanja čomskog, čiji kriticizam SAD-a nema nikakve veze sa izborom suprotstavljenog bloka.
GISOTOV ZAKON I DRŽAVNA RELIGIJA
U vezi sa zloupotrebom uloge ekskluzivne žrtve, i preispitivanjem termina genocid – u slučajevima kad je (po međunarodnom pravu) u pitanju zločin – Dajana se zalaže za otvoreni dijalog i preispitivanje činjenica, kako bi se došlo do definicije izvršenog zločina u skladu sa međunarodnim pravom. Umesto javne stručne diskusije o spornim definicijama, nameću se nesporni zaključci – što je u suprotnosti sa naučnim metodama. S tim u vezi Dajana podseća na slučaj Farison (oko 1980), i na metež nastao oko profesora istorije, koji se poduhvatio da preispita prihvaćene istorijske činjenice o tome da se korišćenje gasnih komora za uništenje Jevreje u nacističkim koncentracionim kampovima klasifikuje kao genocid. Ova klasifikacija je postala ključni događaj u procesu koji je vodio ka uspostavljanju Holokausta, ili Šoaha (Hebrejski religiozni termin koji se uobičajeno koristi u Francuskoj) kao vrsta religioznog pamćenja i pokajanja, podignutog do statusa oficijelne dogme.
Ovakvom nenaučnom principu doprinosi i Gayssot law (Gisotov zakon), koji je u francuskom Zakonu o slobodi štampe dobio amandman (1990) koji posebno poziva na kažnjavanje svakoga ko bi se u medijima upitao ili pokušao da ospori postojanje bilo kog od navedenih zločina protiv humanosti, koji je kao takav definisan 1945. Statutom Nirnberškog suda:
Otkako aktuelna ’negacija’ nacističkog progona Jevreja skoro da ne postoji, zakon je donesen da bi se naročito bavio osobama koje su, zbog svoje osnovne političke orijentacije, pod sumnjom za prikriveni antisemitizam. Takva je parnica vođena protiv Bruna Golniša (Bruno Gollnish), profesora Azijskih studija na Univerzitetu u Lionu, koji je postao žrtva ovog zakona samo zato što je šaljivo izvrdao pitanje o Holokaustu, tokom jednog intervjua, rekavši da je to pitanje za eksperte. Slučaj protiv njega je konačno obustavljen na Vrhovnom sudu Francuske, ali je ovaj profesor u međuvremenu suspendovan na pet godina sa svoje univerzitetske pozicije. Ovaj zakon je doprineo sakralizaciji Holokausta, ili ’Šoaha’, koji je vremenom iz istorijskog događaja prerastao u svetinju – dogmu. U sekularnim državama u kojima su tradicionalne religije isključene iz državnih škola, samo Shoah traži i mentalno i emocionalno prihvatanje tradicionalno rezervisano za religiju. Njegovo mesto u školskom programu raste, dok učenje o istoriji generalno presahnjuje. U početku su nacistički zločini shvaćeni kao zločini protiv humanosti generalno, ali kako se identifikacija sa žrtvama koncentrisala na Jevreje, efekat je da se implicitno razdvajaju školska deca na potencijalne žrtve, konkretno Jevreje, i sve druge, čija nevinost nije sigurna. To vodi ka obrnutom procesu u odnosu na uveliko osuđenu srednjevekovnu stigmatizaciju Jevreja kao Hristo-ubica. Danas su ostali nejevrejski narodi u nezahvalnoj poziciji da budu potomci ’ubica Jevreja’ ili možda onih koji nisu spasili jevrejsku decu od deportacije u Aušvic. Neizbežni efekat je bio da obeshrabre ostale etničke zajednice da naglase sopstveni status istorijske žrtve, naročito žrtve ’genocida’. Afrikanci, Jermeni, Muslimani i ostali osećaju da tragedija njihovih predaka zaslužuje jednako poštovanje i negovanje uspomene. To rivalstvo po pitanju statusa žrtve, može odvesti do proširenja uticaja Gisotovog (Gayssot) zakona, ili nekih ranijih zakona protiv podstrekivanja rasne mržnje, da procesuira osobe koje smatraju termin ’genocid’ neprikladnim u odnosu na tragične događaje u Ukrajini, Jermeniji, Bosni…
Dajana Džonson je i sama žrtva ovakvog, nasilno nametnutog, sistema vrednosti i već je uveliko stigmatizovana kao neko ko se usudio da negira genocid nad Muslimanima u Srebrenici, argumentovano tvrdeći – genocida nije bilo!
Ova obrazovana, časna i hrabra žena ipak zapaža povoljne vetrove nastale tokom posete čomskog Parizu:
Jezičak na vagi poigrava. Sarkozijev neprijatelj Vilpen vraća se na scenu, pozivajući Francuze da se ’prisete lekcija iz Vijetnama, Alžira, kolonijalizma, da se povuku iz Avganistana. Zapad neće moći još dugo da nameće svoju volju svetu, nove snage se podižu’. On je daleko od pobede ali njegove reči odjekuju. Paradoksalno je što čomski, kojeg smatraju antifrancuski raspoloženim zbog svog prezira prema francuskim intelektualcima, upravo daje podršku onima koji žele da obnove francusku nacionalnu nezavisnost, u želji da igraju konstruktivnu i miroljubivu ulogu u multipolarnom svetu sutrašnjice.
