Devedesetih sam zviždao,
o šerpe lupao,
od suzavca plakao,
al’ sam vazda glasao.
Nije mnogo vredelo,
oni su se gostili,
dok sam ja lagano sedeo.
Došli su oktobri,
dvehiljadite,
sunčani i lepi dani,
kad pomislih da su zauvek
oni oterani.
Gledao sam nemo,
svađe oko vlasti,
misleći da će nas,
Zoran toga spas’ti.
Al’ ne leži vraže,
ubiše ga duhovi,
zarad svoje vlasti.
I ponovo glasah ja,
već odavno sed,
misleći da nikada,
njihov neće doći red.
Vratio ih Boris tad,
u redove vlasti,
ne mareći mnogo,
šta će narod kaz’ti.
Od tada ne mogu,
da im amin dajem,
sve u šta sam verov’o,
pogaziše tad.
I dođosmo sada,
do Srbije stare,
vratiste vi nama,
sve bivše drugare.
Nisam mog’o sebe,
ponovo da lažem,
da glasam za vas,
da glasam za njih.
Razmislite dobro,
mandat brzo prođe,
dal’ trošite narod,
k’o kiselo grožđe.
Vidimo se možda,
u tom novom filmu,
ja sed kao deda,
koji vas gleda,
i pita:
DOKLE?
