Sadašnju poziciju SAD – da je, uz stalni porast uvoza nafte, njihov budžetski i trgovinski deficit iz godine u godinu sve veći – objasnio je još pre više godina profesor na Centralnom univerzitetu Venecuele Viktor Poleo, ekspert za energiju:
„Mehanizam pomoću koga su postavljene cene nafte je netaknut, ali normalno ponašanje snabdevanja i zahtevi nisu. SAD su krajnja žrtva svoje energetske metastaze. One niti imaju dovoljne količine nafte i prirodnog gasa da bi mogli da podupiru sopstveni stil ekonomskog razvoja. Sa samo šest odsto svetske populacije, SAD konzumira 25 odsto nafte i gasa koji se proizvode u čitavom svetu.“
Profesor Poleo kaže još da su postojala očekivanja da se potrošnja nafte u SAD stabilizuje na oko 7,2 miliona barela dnevno do sredine 1990. godine, ali se to nije dogodilo. „Američka proždrljivost za benzinom porasla je 2003. godine na devet miliona tona barela, to jest od dva litra benzina koji se troše u čitavom svetu, jedan otpada na Amerikance.“
Barel nafte već je premašio cenu od 135 dolara. Do 2010. godine prosečna cena barela variraće oko 150 dolara, a 2012. bi mogla biti čak 225 dolara – predviđa ekonomiski analitičar kanadskog dnevnika „Globe end Mail“ Hiter Skofild.
Potražnja za sirovom naftom će nastaviti da raste. SAD danas uvoze šest od svakih 10 barela nafte i dva od svakih 10 kubnih metara gasa koje troše, a do 2020. godine udeo uvoza biće još veći – osam od svakih 10 barela nafte i četiri od svakih 10 kubnih metara gasa. Ovo se navodi u jednom izveštaju američke vlade.
Koliko košta rat u Iraku
Koliko američka invazija Iraka stvarno košta poreske obveznike? Ekonomisti su saglasni samo u tome da je teško utvrditi tačnu cifru. DŽozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, kaže da su troškovi do sada, u šestoj godini rata, već premašili bilion (hiljadu milijardi) dolara, ali da će – kad se uračuna šta će sve morati da se plati naknadno, uključujući pomoć invalidima i zdravstvenu zaštitu veterana rata – troškovi biti i tri biliona dolara.
Druge procene, među njima i budžetske kancelarije Kongresa SAD, znatno su manje, ali su svi saglasni da će rat koštati najmanje hiljadu milijardi dolara. Sada košta oko 12 milijardi dolara mesečno, tri puta više nego na početku rata.
Bušova administracija je, pre invazije 2003, procenjivala da će troškova rata biti najviše 50 milijardi dolara. Kad su novinari ministru odbrane Ramsfeldu pomenuli da postoje procene da će rat koštati do 300 milijardi dolara, on je odgovorio da su to gluposti.
Ne tako davno, Amerika je trošila manje nafte od Sovjetskog Saveza. Prema podacima za 1990. godinu Amerika je trošila šest miliona barela dnevno, a Rusija 8,4 miliona. Ali, od tada se mnogo promenilo. Sada Amerikanci konzumiraju devet miliona barela dnevno, dok su Rusi potrošnju smanjili na na 3,2 miliona. I, naravno, ostali sa punim naftnim poljima.
Vulgarno rečeno, američka guska je izdašno kljukana, jer je od svakog zrna ubačenog u njenu gušu neko pravio enormni profit.
Uprkos činjenici da su američke obaveštajne strukture znale za rusko dostignuće sa ultradubokim bušotinama i obnavljanjem vađenja nafte iz već iscrpljenih nalazišta još osamdesetih godina, očigledno je da je za SAD ovo bio spor i skup način povećanja domaće proizvodnje. Uprkos stalno većem apetitu nacije za benzinom, to je za privatni korporativni biznis bilo neprofitabilno. Dakle, besperspektivno.
Umesto da finansira izgradnju stotine i stotine platformi za ultraduboko bušenje, Volstrit se opredelio da finansiranje vojne opcije, odnosno za podršku politici koja se svodi na to da američki građani plaćaju nova oružja i nove ratove. Što je potpuno u skladu sa već dugom praksom, jer novi ratovi donose sve veću profit vojne industrije.
Realno gledano, Amerika može da bira: da prepolovi potrošnju benzina ili da potrebnu naftu otme od drugih. A, to znači konstantni rat. Danas, SAD liče na brod koji mora se oslobodi balasta ili rizikuje da potone.
