Partijske kolege Ljiljani Nedeljkovic ne prebacuju toliko loše namere koliko cinjenicu da je svoju pripadnost „ideološkom krilu“ DSS iskoristila filtrirajuci informacije koje su dolazile do Koštunice.
Kada za samo nekoliko nedelja napusti mesto jugoslovenskog predsednika, Vojislav Koštunica ce, bude li podvlacio crtu, moci da zakljuci, prema ocenama vecine politickih eksperata, da za protekle dve godine nije iskoristio ni deo šansi koje su mu pružali njegov uticaj i politicki rejting coveka koji je srušio Miloševica. Jedno od objašnjenja zašto je tako bilo jeste cinjenica da, cak i kada je sam ponekad uspevao da parira svom agilnijem rivalu Zoranu đindicu, to nisu uspevali ni njegov kabinet naspram politicko-propagandne mašine srpskog premijera ni, pogotovo, njegova troma partija naspram Demokratske stranke.
Mnogi posmatraci unutar DSS sa kojima je Blic News razgovarao slažu se da mehanizmi u Koštunicinom okruženju (kabinet i stranka) nisu od 2000. godine rasli onako kako je rasla Koštunicina uloga kao i broj njegovih pristalica.
– Naš partijski rad bio je organizovan kao rad stranke skromnih ciljeva i prohteva, kakvi smo bili pre izbora 2000. iako smo se u tom vremenu veoma brzo širili – priznaje za News jedan funkcioner DSS koji je želeo da ostane anoniman.
Sagovornici Newsa iz DSS kažu da je Koštunicin odlazak u Palatu federacije ipak doneo jednu znacajnu promenu – prilicno je afirmisao uticaj Ljiljane Nedeljkovic, do septembra 2000. samo clana Glavnog odbora DSS a kasnije šefa Koštunicinog predsednickog kabineta. Vecina se slaže da je sve dostiglo drasticne razmere kada je veliki Koštunicin uticaj u DSS postao filtriran kroz uticaj šefa njegovog kabineta.
– Kabinet je tada postao mesto odakle se vodi DSS – rekao je sagovornik Newsa iz te stranke.
Partijske kolege Ljiljani Nedeljkovic ne prebacuju toliko loše namere koliko cinjenicu da je svoju pripadnost „ideološkom krilu“ stranke iskoristila filtrirajuci informacije koje su dolazile do Koštunice. Na pitanje šta podrazumevaju pod „ideološkim krilom“, sagovornici Newsa objašnjavaju da je rec o grupi koja je politicki identitet nacionalne i demokratske stranke pretpostavljala njenom funkcionisanju, modernizaciji i stvaranju uslova da se, uz manje kompromise, suprotstave rivalima iz đindicevog tabora.
– Stvoren je utisak da smo mi nekakvi ideološki cistunci koji od sebe odbijaju mocne poslovne ljude koji su na ovim prostorima oduvek tražili utocište priklanjajuci se pojedinim partijama – kaže sagovornik Newsa iz vrha DSS.
To se, dodaje on, pored ostalog, odrazilo i na imidž partije kao zatvorene strukture koja je žrtvovala sopstvenu snagu da joj se u nekom slucaju ne bi pripisalo ucešce u nekim korupcionaškim aferama.
Cinjenica je da pozicije DSS i Koštunice, iako i dalje prednjace u popularnosti, u ovom trenutku nisu ni upola tako dobre kakve su mogle biti. Lider DSS pre dve godine uživao je podršku skoro 90 odsto stanovništva. Danas, medutim, prema decembarskom istraživanju „Stratedžik marketinga“, ta se popularnost smanjila na 34 odsto.
U poslednje dve i po godine, naime, stranka je višestruko uvecala svoje clanstvo, što je uglavnom posledica cinjenice da je DSS došla na vlast, i da je Koštunica najpopularniji politicar. U samoj stranackoj organizaciji i rukovodenju partijom, medutim, ništa nije promenjeno. Taj problem došao je na dnevni red pošto Koštunica ni posle dva kruga izbora nije uspeo da se domogne mesta predsednika Srbije i pošto je kucnuo cas da se rastane sa mestom u Palati federacije. Otuda se medu funkcionerima DSS sve cešce, doduše u pola glasa, govori o promašajima rukovodstva i njihovoj neprilagodenosti trenutnoj situaciji.
Ko je najmocniji
– To vam je kao kad bi neko sada pitao zašto današnja Crvena zvezda nije šampion Evrope, a 1991. je bila. Pa, jednostavno, nema igrace tog kalibra. Tako ni u vrhu DSS na pravim mestima nema ljudi koji razmišljaju na novi, menadžerski nacin – kaže za Blic News još jedan od funkcionera DSS.
Javno, punim imenom i prezimenom, nezadovoljstvo politickim uticajem Koštunicinog kruga iznela je jedino osoba koja nije u DSS – Aleksandar Tijanic, novinar i donedavno Koštunicin medijski savetnik.
– Nije tajna da sam javno i primetno nezadovoljan srazmerom podrške Srba Koštunici i kolicinom njegovog uticaja na srpske politicke prilike. Takode, nije tajna da oko njega postoje osobe koje su veoma zadovoljne baš ovakvim rezultatom – rekao je Tijanic za nedeljnik Identitet, dodajuci da je na funkciju u kabinet predsednika SRJ došao „kada su moc i ovlašcenja vec podeljeni“.
– Znalo se ko je najmocniji, ko je odmah do njega, ko odlucuje, a ko presuduje – kaže Tijanic, i priznaje da vec godinu dana nije prisustvovao sednicama kabineta jer su „prestali da ga zovu“.
Tijanic, medutim, nije želeo da za Blic News detaljnije govori o tome, niti da potvrdi da je u ovim izjavama mislio na Ljiljanu Nedeljkovic.
– Nemam o cemu da govorim. Sve sam rekao – kaže Tijanic.
Osim prema Nedeljkovicevoj, nezadovljstvo u DSS je usmereno i ka najistaknutijim clanovima njenog predsedništva Draganu Maršicaninu i Zoranu Šamiju. Razlozi su, medutim, drugaciji – njih dvojica, kao Koštunicini dugogodišnji najbliži saradnici i ljudi od poverenja, malo su, prema mišljenju sagovornika Newsa, ucinili na razbijanju blokade oko lidera DSS, a još manje na unapredenju rada stranke koja im je u odsustvu partijskog lidera poverena na staranje. Kako Blic Newsu tvrde u DSS, cak ni oni više ne mogu da dodu do Koštunice uvek kad to požele, jer sve ide preko Nedeljkoviceve, što je i glavni uzrok njihovog hladnog odnosa prema njoj.
Strah od šefa kabineta
Kako se bliži kraj Koštunicinom mandatu, otpor prema Nedeljkovicevoj u delu DSS dobija jasnije konture. Naime, ocekuje se da ce ona, ojacana dvogodišnjom ulogom šefa Koštunicinog kabineta, biti vracena u stranacku centralu kao clan rukovodeceg tima.
Koštunicinim povratkom u stranku promenile bi se i okolnosti jer po Statutu stranke ne postoji institucija šefa kabineta. Neizvesnost oko buduceg statusa Ljiljane Nedeljkovic, koju bi Koštunica mogao vec na sednici stranacke skupštine u maju 2003. da predloži za clana predsedništva, samo podstice strah ljudi iz vrha DSS da ce i ubuduce njihova uloga u stranackom životu biti sporedna.
Tijanic, medutim, nije jedini covek iz bliskog okruženja saveznog predsednika koji je došao u sukob s Nedeljkovicevom. Ni generalni sekretar predsednika SRJ Filip Golubovic, takode siva eminencija Koštunicinog tima, s njom nije u dobrim odnosima.
– Ma, njih dvoje uopšte i ne govore – kaže za Blic News jedan od sagovornika iz DSS.
Da Golubovic nije samo sporedni igrac, govori i cinjenica da je ovaj beogradski advokat prvo postao generalni sekretar šefa države, a tek sredinom prošle godine na Koštunicin predlog bio je izabran i za clana Predsedništva DSS.
Koren sukoba Nedeljkoviceve i Golubovica, prema nezvanicnim pricama, jeste u tome što je on, u poslednjoj predsednickoj kampanji zadužen za logistiku, bio i jedan od najistaknutijih zagovornika ideje da se u DSS primeni menadžerski sistem rada i da se ona snažnije poveže sa vlasnicima kapitala. Nedeljkoviceva se navodno tome oštro usprotivila.
Sam Golubovic, medutim, za Blic News nije želeo da komentariše ove navode.
Finansijeri
Osnovano ili ne, Ljiljana Nedeljkovic je medu pojedinim funkcionerima DSS optužena i za to što su neki od važnijih sponzora prestali da dotiraju partiju. U tom kontekstu navodi se i da je Zoran Drakulic, bogati vlasnik firme „Ist point“ i glavni (neki kažu i jedini) finansijer DSS još od 1992, prekinuo sve kontakte sa strankom. Do sukoba je, navodno, došlo u trenutku kada je sredinom 2001. Koštunici pokušao da se približi Bogoljub Karic. Nezadovoljni Drakulic je tada rekao da tu za njega nema mesta. Do daljeg zahladenja odnosa Drakulica i DSS došlo je prošle godine, kada je ovaj biznismen propao na tenderu za kupovinu valjaonice bakra u Sevojnu i kada ni iz DSS ni iz državnih organa sa mesta koja su pripadala prvacima ove stranke nije dobio odlucniju podršku.
Izvor Blic Newsa iz vrha DSS, medutim, ne iskljucuje mogucnost da je Drakulic i dalje u kontaktu sa samim Koštunicom, za kojeg ga vežu dugogodišnje prijateljstvo i istovetni politicki pogledi, ali tvrdi da vlasnik „Ist pointa“ više ne finansira stranku.
Na polju reorganizacije stranke i privlacenja „svežeg kapitala“ sa istim teškocama susreo se, kako se može cuti u DSS, i Milan Tomic, predsednik Izvršnog odbora stranke, koji je dugo bio direktor predstavništva Drakulicevog „Ist pointa“ u Mongoliji.
Iako je Blic News pokušao da dode i do Ljiljane Nedeljkovic, ona se držala svog principa da ne govori za medije. Istina, taj princip prekršila je samo jednom u julu prošle godine, kada je u razgovoru za Nin ocenila da su napadi na nju, zapravo, napadi na Koštunicu. Obrazlažuci svoje nepojavljivanje u javnosti, Nedeljkoviceva je tada rekla da joj je upravo sklanjanje od javnosti omogucilo uspešne misije na Kosovu, na koje je narocito ponosna.
Bez lomova
– Zemlja Srbija, izgleda, prosto ima potrebu za prokletom Jerinom. Uz to, Voju je najlakše napasti tako što ce biti napadnut neko ko mu je blizak – rekla je tada.
Nezadovoljstvo u DSS, narocito na nižim nivoima, medutim, nije od juce. Ono traje još od aprila prošle godine, kada je iz centrale dat signal da, posle definitivnog razlaza DSS i DOS, predstavnici DSS napuste lokalne organe vlasti. Teško je verovati u mogucnost velikih lomova na sledecoj stranackoj skupštini i iz tog i iz drugih razloga iz prostog razloga što u DSS jednostavno ne postoji jaka politicka figura koja bi uspela da stane na celo nezadovoljnika. Osim toga, vecina clanova DSS i dalje veruje da Koštunica ima plan za povratak na vlast.
Politicki analiticar i urednik Nove srpske politicke misli đorde Vukadinovic skeptican je prema postojanju ikakvog Koštunicinog plana.
– Najpogubnija varijanta za njega bila bi da se ucauri i da ceka redovne izbore 2004. godine racunajuci da vreme radi za njega. On, medutim, bira upravo najpogubnije varijante. Tako je uradio i 1996. i 1997 – istice Vukadinovic, i dodaje:
– Koštunica ne sme da ceka đindiceve greške.
Prema njegovoj oceni, i Koštunicin rezultat na prošlogodišnjim predsednickim izborima vec je sam po sebi cudo. Vukadinovic procenjuje da ce rejting lidera DSS i dalje padati.
Procene su, medutim, da ce posle đindicevog preuzimanja vlasti i na saveznom nivou svaki dan do novih izbora donositi za DSS samo nove probleme. Ukoliko ne dode do neke jasne politicke akcije, medu nižim i srednjim funkcionerima ce jacati nezadovoljstvo postupcima stranackog vrha, što u krajnjoj liniji može dovesti do osipanja naglo narasle DSS, u cemu ce, naravno, prednjaciti oni koji su se partiji poslednji prikljucili. To ce se neminovno odraziti i na uspeh DSS na sledecim izborima.
Istovremeno, Koštunica bi morao aktivnije da poradi na pronalaženju saveznika, iako je do sada bio poznat po tome što je radije insistirao na sopstvenoj politickoj doslednosti nego na kompromisima zarad politickih saveza. Partije u DOS koje su ga podržale na predsednickim izborima odbijale su da ga podrže kada je hteo da ruši vladu, jer im nije nudio ništa što bi im obezbedivalo opstanak u vlasti i posle prevremenih parlamentarnih izbora.
Narednih šest meseci do godinu dana, koliko ce đindic eventualno moci da eskivira raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, bice istovremeno i najteži ispit za stranku Vojislava Koštunice. Sa kakvom ce ga ocenom položiti, tvrde analiticari, zavisice pre svega od njegove spremnosti da se bar donekle odrekne dosadašnjeg, tromog nacina delovanja.
Dobri potezi i greške
Analizirajuci dosadašnji rad DSS, đorde Vukadinovic, urednik Nove srpske politicke misli, primecuje da je mnogo lakše naci greške koje je cinilo rukovodstvo DSS nego dobre poteze.
– Najpre, kad se cinilo da su imali snage, i kada je Koštunicina popularnost bila na vrhuncu, te okolnosti nisu iskorišcene za energicnije suprotstavljanje autoritarnoj vlasti Zorana đindica – ocenjuje Vukadinovic.
Neverovatno je, prema njegovim recima, izgledalo i potpuno odsustvo koncepcije u delovanju stranke kada su im u Skupštini Srbije oduzimani poslanicki mandati, što je posledica „limitiranosti Koštunicinog legalizma“. Ništa manje zacudujuce, dodaje on, nije bilo ni njihovo ponašanje kada su posle svega mirno prihvatili sve mandate nazad, ne zahtevajuci da se ponovo raspravlja o svim odlukama koje su donete bez ucešca njihovih poslanika.
Poslednja greška je, ocenjuje Vukadinovic, pristajanje na posredno biranje poslanika u prvom mandatu skupštine buduce zajednice Srbije i Crne Gore, što je „omogucilo stupanje na scenu koalicije DS-DPS“.
– Paradoksalno, ali insistiranje DSS na zajednickoj državi omogucilo je njihovo izguravanje iz vlasti na saveznom nivou – zakljucuje Vukadinovic.
U dobre poteze DSS, kojih se, kako kaže, s mukom priseca, urednik Nove srpske politicke misli ubraja „neke zakonske predloge, pre svega u oblasti pravosuda“, kao i cinjenicu da su predstavljali „kakvu-takvu branu DOS-ovskoj samovolji, ali su i to loše odigrali“.
Ko stopira ulazak DSS u ENP
Poput Nove demokratije koja je ušla u Liberalnu internacionalu i SDP i DS koje su nedavno postale clanice Socijalisticke internacionale, tako i DSS želi da se prikljuci evropskoj asocijaciji konzervativnih stranaka – Evropskoj narodnoj partiji.
Ni tu, medutim, stvari ne idu tako glatko. Kako tvrde u DSS, iz same Srbije, prevashodno iz redova nevladinih organizacija, u ENP stižu zahtevi da se DSS ne primi u ovu organizaciju, uz obrazloženje da je rec o desnicarskoj nedemokratskoj stranci.
