Slikar akademik Ljuba Popović je na dva-tri dana iz Pariza, gde živi od 1963, došao u Beograd. Prvi put službeno: otvorio je svoju izložbu u „Evro-centru” u Makedonskoj 30.
Zašto se tako brzo vraćate u Francusku?
– Moram da radim. Gazda mi je vrlo strog – zove se Ljuba Popović. Ovo mi je prva izložba u Beogradu. Trebalo je u maju 2002. da unesem slike u prostorije Srpske akademije nauke i umetnosti. Ali, ta izložba je, iz neobjašnjivih razloga, otkazana, iako sam od 1991. dopisni član Akademije…
Kad ste poslednji put bili u Beogradu?
– Jesenas, na proslavi 60. rođendana Partizana. Volim sport, a najviše fudbal. Sigurno sam, po stažu, najstariji navijač Partizana na svetu. Za njega navijam od 1942. iako je osnovan tri godine kasnije! Ispred moje kuće u Valjevu, na igralištu lokalnog BSK-a, trenirao je i Boba Mihajlović, koji je posle toga bio istaknuti fudbaler Partizana. Ostajao je na treningu duže od ostalih. Kad promaši gol, ja sam mu, sa ostalom decom, donosio loptu. Tako smo, posle krpenjače, dodirnuli i pravi fudbal. Svi smo bili opčinjeni Bobom. Bio je lep i elegantan, a imao je i najbolju žensku u Valjevu. Zvala se Desa. Kad se na bazenu skine u kupaći kostim, iz dva dela, mi klinci, i ne samo mi, „odumirali smo”… I kad je Boba otišao u Beograd bilo je normalno da nastavim da navijam za njega, odnosno za Partizan. Dovodio je, često, u naš grad Stjepana Bobeka, koji je voleo slave. Valjevci su znali da je katolik, ali su ga zavoleli i – posrbili… Dobro sam poznavao i naše, valjevske „zvezdaše”, istaknute fudbalere Crvene zvezde: Jovu Cokića, Tošu Živanovića, Bebulu Miloševića, koga su zvali maršal zbog – hoda… Posle sam upoznao Duleta Savića iz Zvezde, pa Ivana ćurkovića iz Partizana, zatim u Parizu, Safeta Sušića…
Do nedavno ste igrali mali fudbal. Kako sad održavate fizičku kondiciju?
– Leti se fizički spremam za sve što me čeka do sledećeg leta. U junu, julu i avgustu, tri meseca, boravim u Grčkoj, na poluostrvu Atosu u jednom selu, koje se nalazi na 12 kilometara do Svete gore, u kome iznajmljujem kuću. Imam tu i kajak. Veslajući kroz niz uvala, lunjam po obali, opuštam se i uživam u svim čarima prirode; u izlasku i zalasku sunca, u bojama mora u kome se ogleda šumovita obala… Tu sam naučio decu, Adrianu (35), Tianu (25) i Aleksu (16), da dobro plivaju kraul i da se, bez žurbe, druže sa prirodom.
Na koje mesto u životu stavljate sport?
– Za mene su kultura i sport najvažnije delatnosti. Tako bi trebalo da bude i na nivou države. To su, tvrdim, dva naša najbolja proizvoda. Srbija je mala zemlja. Planetarno gledano mi smo, u igrama s loptom, stvarno, šampioni sveta. Mi smo na prošlom prvenstvu sveta u košarci pobedili Amerikance. A to je njihov sport! I, zbog toga bi država, a ne ministarstva, trebalo da stane u svakom pogledu na stranu kulture i sporta. Međutim, mi sa rukovodstvima, koja smo dosad imali, nismo mnogo uradili. Uzmite, na primer, prostor gde je sad galerija u kojoj se nalaze mojih šest slika. To je bilo prazno, a sad su tu još tri galerije, pa Šekijev kafić, jedna engleska knjižara… Znači nešto se stvorilo. Kad bi tu bila i neka antikvarnica, Beograd bi imao – srce koje kuca kulturom. Nesreća je da oni koji to vode nemaju mnogo veze sa kulturom. Dokaz za to je i odluka grada da se udarni lokal u palati Albanija, koji gleda ka Terazijama, potpuno upropasti. Tu je bila „Jugoslovenska knjiga”. Tu su stranci kupovali časopise, knjige… A sad je tu parfimerija. Strašno!
Kako se Francuzi sad ponašaju kad su Srbi u pitanju?
– Velika je razlika u gledanju na događaje. Vi ste ovde u loncu koji ključa, a oni to gledaju spolja. Poznajem Evropljane. Živim sa njima 42 godine. Znam da su to cinici koji vole da se iživljavaju na slabima. Naša slabost je u tome što nam je država postala nedorečena i što smo mi, po svojoj strukturi, rascepkani. A Jugoslaviju, kao četvrtu armiju Evrope, nisu smeli da pipnu. Država nije samo nacija, država je i geografija, a mi smo sve manji. Naši stari nisu bili budale. Oni su komponovali Jugoslaviju koja je bila jedna od najlepših i najbogatijih teritorija na svetu. Imali smo sve. Samo nismo imali dovoljno mozga. Bili smo različiti što je jačalo kvalitet. To je činjenica.
Hoćemo u Evropu. Da li nam je to potrebno?
– Nije. Evropa je prema nama surova i sirova, a mi joj se neprestano udvaramo, molimo da nas primi, puzimo…A to je van pameti. Kad uđemo u Evropu oni će nam uvaliti sve što ne valja. Prvo će nam prodati lekove kojima je istakao rok i sve ostalo što su odbacili, a ovde će nam uzeti ono što nemaju, a nemaju zdravu hranu, pitku vodu, rasnu stoku… Mi bi to sve trebalo da čuvamo. A kad nas oni zamole da uđemo u Evropu o tome bi, i tada, trebalo dobro da razmislimo.
Šta preporučujete novoj vlasti u Srbiji?
– Od svakog prethodnika može se primeniti i neka dobra ideja. Na primer: kralj Aleksandar Karađorđević je po dolasku na presto pozivao na razgovore najpametnije ljude u Jugoslaviji. Tražio je od njih odgovor na isto pitanje: „Šta da radimo”… Aleksandar je bio svestrano obrazovan. Mogao je, uglavnom, sam o svemu da odlučuje. Ali, hteo je da sasluša predloge pametnih ljudi… Kada su ovi na vlasti pozvali nekoga iz naroda, nekog profesora, književnika, umetnika… na razgovor. – Nikad!
Koliko su žene uticale na Vaš rad?
– Ne baš naročito. Art slikarstvo vezano je za žensko telo zato što ono ima bogatstvo boja. Nikad nikoga, konkretno, nisam prenosio na platno, niti sam se služio prirodnim uzorom. Samo sam učio sve od prirodnih osećaja i prirodnih odnosa svih vrsta. Žene su jaka bića. Cenim ih. Jače su od nas muškaraca, na neki način. Imam poštovanje prema ženama, za lepotu, za enigmu…
Dva puta ste se ženili, imate troje dece. Sa kim živite?
– Svi smo u istoj ulici. Ne volim da stanujem u stanu, sa porodicom. Boravim u ateljeu, a članovi porodice su posebno. Meni je tako jednostavnije. ćerke rade. Adriana je vajar, a Tiana arhitekta. Aleksa je učenik. Ide u gimnaziju. Sa decom imam odličnu komunikaciju. Kad im majke nešto zabrane ja im, izokola, to dam…
Kad i kako slikate?
– Radim uvek pre podne. Atelje ima dimenzije 12 puta 5, a visina je 4 metra. Prozore sam zazidao i otvorio ih na plafonu da ne bih imao reflekse i senke. U ateljeu imam stabilni telefon, kad me neko zove zapišem ko je to bio, pa mu se javim posle rada. Pijem samo vodu i kafu, po nekad. Nemam radio. Volim tišinu. Tu sam, isključivo, sam. Platno mi je na jednoj klupi i naslonjeno je na zid. Stojim dok radim. Zaljubljen sam. Kod mene je zaljubljenost vezana za posao, za slikanje, za četkice, boje, svetlosti i senke…
Slike sa energijom, treptajima i tonovima
Na slikama Ljube Popovića ima, kako ističe, energije. Evo kako on to objašnjava:
– Moje slike se sastoje iz milion treptaja boja. Ti treptaji su kao muzika na violini, klaviru… I sad, ako posmatrač slike ima taj senzibilitet i ako oseća te tonove, on će tako doživeti sliku. Slika nije nikakav tabu. Trudim se da u sliku unesem milijardu nijansi kao što fotograf sa aparatom mora da napravi fotografiju da i u belom ima belog. U mojim slikama ima energije koja bi, po pravilu, trebalo da se vraća posmatraču. Ako u sliku nije uneta energija, ona je dekoracija. Do prepoznatljivog stila nisam došao ciljano već – spontano.
Za pomirenje uprkos Handžar diviziji
Ljuba Popović uvek govori da bi na svim prostorima bivše Jugoslavije trebalo, najzad, da dođe do opšteg pomirenja i okretanja životu u svakom smislu te reči. Međutim, u Drugom svetskom ratu, najveći deo porodice njegove majke, Spase Mitrović, njih četrdesetoro, zaklano je u naletu muslimanske Handžar divizije. Dogodilo se to u Jeginom Lugu, mestu blizu Tuzle.
– Mog dedu, Peru nikad nisam video. Jedan ujak se spasao. Pobegao je kod nas u Valjevo, a svi ostali su ubijeni… U Valjevu sam završio gimnaziju, a u Beogradu likovnu Akademiju. O tom užasnom događaju u Jeginom Lugu nisam pričao. I u školi i na fakultetu imao sam drugove muslimane. Ta priča bila bi kopanje po ranama… Nisam to želeo. Neću ni sad mnogo o tome. Ja i dalje mislim da bi na svim prostorima bivše Jugoslavije moralo da dođe do opšteg pomirenja. Inače spasa nam nema…
