Muratova pogibija, ma koliko je izvori naglašavali kao središnji dogadaj bitke, nije nimalo uticala na njen tok. Nigde se ne vidi da je obeshrabrila Turke ili osmelila Srbe. Osmanska snaga nije bila u licnosti vladaoca nego u sistemu. Na Kosovu, prikrivši Muratov udes mudro i vešto, kako kaže Duka – njegova se okolina obezbedila od iznenadenja. Bitka je za Turke uprkos smrti vladaoca i vrhovnog komandanta tekla po planu.
A kakav je bio Muratov plan?
Jedan od najopširnijih opisa bitke može se naci u turskoj istoriji Mula Mehmeda Nešrije. Prema ovom izvoru, glavni strateški savetnik sultana Murata je Evrenos-beg, jedan od turskih komandanata koji imaju najvece iskustvo iz borbi sa hrišcanima.
Mula Mehmed opisuje trenutak kad su vojske vec postrojene za bitku i navodi kako Evrenos-beg daje sledeca uputstva, upozoravajuci Murata da srpske oklopnike ništa ne može zaustaviti.
– Oni se nikad ne odvajaju, niti znaju da odstupe. Valja im se skloniti s puta, pa im doci odastrag i tada, opskakujuci oko njih, treba ih udarati neprestano i ubijati, jer su obuceni u oklop od željeza. Inace ih natrag suzbijati nije moguce! Turska odbrambena taktika
– Za Turke, koji su rešili da tuku odbrambenu bitku, kao prvi problem postavljalo se pitanje kako da odbiju napad neprijateljskih oklopnika kojima njihovi lakši konjanici i pešaci – osim donekle janicara – nisu bili dorasli.
U vekovnoj borbi izmedu oklopnika Zapada i lakih konjanika Istoka prvi su imali ozbiljna preimucstva u borbi prsa u prsa, a drugi u pokretljivosti i manevru. Taktika koju Evrenos-beg izlaže Muratu je najcelishodnija taktika koju laki konjanici mogu primeniti protiv oklopnika: izbeci frontalan udar, pa oblecuci protivnika udarati po njemu buzdovanom koji je protivu oklopa pogodniji od sablje i handžara.
Najvece uspehe imao je Vuk Brankovic, koji je gotovo samleo Jakubovo levo tursko krilo. Centar koji je vodio licno Lazar, izgleda da nije uspeo da probije janicare postrojene ispred sultanovog šatora okruženog gardom. A srpsko krilo Vlatka Vukovica, (bosanski odred) prvo se povuklo, bez vecih gubitaka. Bitka je najveci intenzitet dostigla u trenutku kad je srpski centar bio obuhvacen sa istoka, odakle je potisnut Vlatko Vukovic, pod cijom komandom je bio i hrvatski odred Ivana Horvata. Kad je srpski centar poražen, Vuk Brankovic se našao u bezizglednom položaju, i povukao se prema Drenici.
Konstantin Janicar kaže u osnovi isto u svojim savetima hrišcanima kako da se bore protiv Turaka: bolje je casno se povuci – kaže on – nego ostati na mestu i poginuti. I on preporucuje upotrebu buzdovana. Ovde moramo ponovo naglasiti da srpski oklopnici na Kosovu nisu bili toliko brojni u odnosu na celinu, niti toliko oklopljeni kao zapadni vitezovi onog vremena. Nešri preteruje i dramatizuje. Posle Kosova Turci su se sudarili sa zapadnim oklopnicima, pocev od Nikopolja 1396. pa se to, možda, ogleda i u Nešrijevom izlaganju o Bici na Kosovu.
Vratimo se na Kosovo polje. Vojske su postavljene jedna naspram druge. Bitku zapocinje Murat, komandom strelcima: – Odapnite strele na nevernike!
Taktika je da se razbiju zbijene srpske konjicke falange.
Strelci istrcaše napred da bi došli na domet strela kojima su obasuli srpske konjanike i to ne samo konjanike krila, nego verovatno i centar, jer kako smo pretpostavili, srpski centar je natkriljivao turski centar pa je prelazio i prema turskim krilima. Pljusak strela spustio se na srpske oklopnike Kad se pljusak strela spustio na srpske oklopnike koji su dotle stajali kao gvozdeni bregovi – nastavlja Nešri – krenu oni napred valjajuci se i huceci kao more. Navale na strelce s leve strane, suzbiju ih pa udare na isturene redove centra, probiju se kroz falange, jednu za drugom, dopreše do vojnicke caršije u pozadinu vojske i razbiše je. No mesto gde je bilo smešteno slagalište meda, masla i pirinca ostalo je puno. Mazge, konji i denjkovi behu se tako izmešali da se nacinila kao neka brana. Nisu utekli. Polomiše se, izgiboše za veru. Nevernici bejahu potpuno porazili levo krilo. Pošto je orijentalnom recitošcu opisao žestinu borbe, Nešri nastavlja: Posle toga je nevernik, kad je otud došao, postao još oduševljeniji, jer toplota na kraju bude. Ukratko, možemo ponoviti Nešrijeve reci da su Srbi potpuno porazili tursko levo krilo. Samo, ovaj uspeh ne smemo preceniti. Azapi su mogli biti pregaženi, komora ispreturana, ali su spahije i akindžije više potisnute nego potucene. Setimo se Evrenosovih reci o elasticnoj borbi. U Nešrijevom opisu osecamo (brana!) kao da su Srbi ovde dostigli kulminacionu tacku napada u Klauzevicevom smislu. Šta kažu o tome drugi izvori?
Ašik-paša Zade i Dukin prevodilac tvrde izricito da su Srbi otpoceli borbu, slažuci se sa Nešrijem. Crijevic i Halkokondil kazuju da su Turci prvi napali ali prvi odmah dodaje da su Turci, dakle napadaci, jedva odolevali srpskom napadu, po cemu se mora zakljuciti da su Srbi ipak pošli prvi u napad. Po anonimnom dervišu izgleda da su protivnici pošli jedan drugome u susret, mada pisac, ocigledno ne nastoji da to narocito utvrdi. Dukin prevodilac tvrdi da je Lazar naredio Vlatku Vladenicu (Vukovicu) da otpocne borbu. Ostali se izvori ne izjašnjavaju o tome. Pogledom na jasna svedocanstva Nešrija, Ašika i Dukinog prevodioca, a još više s obzirom na strukturu protivnickih vojski i njihovu taktiku, moramo prihvatiti da su Srbi pošli napred još u toku turskog napada strelama. Isto tako možemo prihvatiti i Nešrijevo tvrdenje da je tursko levo krilo razbijeno. To izricito potvrduje Ašik-paša Zade iako se – kaže on – Jakub borio uspešno. Konstantin Filozof svedoci takode da su Srbi isprva nadvladali, a posle njega to kažu mnogi naši izvori. Ne precizirajuci mesto borbenog poretka, Crijevic govori da su jedni (Turci) malo odstupili, a drugi se spremali da beže. Urudž takode govori da je turska vojska u prvoj fazi bitke iznemogla oslabivši do krajnosti.
Srbi su isprva nadvladali U drugoj fazi bitke Nešri govori o protivnapadu Turaka.
Dok je Jakubovo levo tursko krilo trpelo poraz, Bajazit – kaže Nešri – na desnom krilu stajao je nepomicno i dostojanstveno cutao. Kada vide da posao ide nekako kako ne treba, malo je još trebalo pa da vojska islamska bude pobedena, odjednom bozundžije poceše da dovikuju govoreci: „O gazije, što stojite? Nevernik je razbijen. Pobeže… Posle toga odjednom Bajazit han snažno stiže pred nevernika kao grom… – dakle krene u protivnapad. Ugledavši se na njega, krenu napred Ali-paša, Evrenos-beg, Jahši-beg, Šahin-beg, Isa-beg, Sarudža-paša, Ejne-beg subaša, Kara Mukbil, Indžendžik Balaban, Tovudža Balaban i „jaja“ (pešak po prvom prevodu) Šir Merd. Za Ali-pašu znamo, po Nešriju, da je bio veliki vezir pa je prema tome morao biti u centru uz Murata; Evrenos-beg je, takode po Nešriju, bio na krajnjem desnom krilu borbenog poretka, Ejne-beg i Sarudža-paša na levom, a Balabani su bili rasporedeni desno i levo. Mesta ostalih u borbenom poretku Nešri nam nije saopštio, ali i ovoliko je dovoljno za zakljucak da je sva turska vojska krenula u protivnapad.
Boj mora da je zaista bio strašan. Opisi pominju strele koje sunce zaklanjaju a „beše toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kome se boj zbivao“, a mrtvih i ranjenih bilo je toliko da se „tolika krv prolila, da se konjima kroz prolivenu krv trag poznavao“. Bitku opisuju kao dva mora koja se izmešaše, „sablje svetleše kao blistavi nebeski plamen“, od kopalja ni vetar nije mogao da duva, a od konjskih nogu, ni bujica, da je bila, ne bi mogla proci. Ipak, najfantasticniji je opis koji kaže kako je „od piske vojnickih rogova zverinje u šumama crkavalo“. Da li je u pitanju preuvelicavanje, istocnjacka retorika? Preterivanje? Ali, zašto takvog preterivanja nema u opisima drugih turskih bitaka?
Po cijem naredenju? U bici kod Konije Nešri nam kazuje da se Bajazit bacio ocu pred noge da bi izmolio dopuštenje za protivnapad. Izbor momenta prelaza iz odbrane u napad je u odbrambenim bitkama bio oduvek vrlo delikatno pitanje, koje nacelno rešava vrhovni komandant. Na Kosovu je po Nešriju jasno da je odluku doneo Bajazit, a ne Murat. Po Bajazitovom naredenju su bozundžije stale da vicu, jer je Murat po svoj prilici bio mrtav ili na samrti. To nam je upravo dalo pravo na raniji zakljucak da se i kod Nešrija oseca da je Murat ubijen u toku bitke pre rešenja.
Takve bitke i takvog loma nije bilo od stvaranja sveta I ona vojska – nastavlja Nešri – koja beše odstupila, vide da su muslimani pobedili nevernike. Ohrabri se, pa se ponovo vrati i poce nevernika da bije sabljama… poduhvatiše nevernika u ruke i tako ga razbiše, da takve bitke i takvoga loma nije bilo od stvaranja sveta. Dan se još ne beše završio, a nevernicka vojska bila je malaksala i došla do poraza.
Ostali izvori ne dopunjuju ovaj sumoran Nešrijev opis druge faze bitke. Jedini konkretni podatak dao nam je Ašik-paša Zade zabeleživši da je Jakubova strana sama razbila nevernike što može samo da znaci da sa centra i desnog krila nije pojacana, a to je bilo normalno u turskoj taktici.
Dukinom prevodiocu dugujemo jedan originalan podatak: Vlatko Vladenic (Vukovic), pošto je prvim naletom odbacio Turke, vracao se da prema vojnickom pravilu napadne drugi put (Et girando per entrar lla secondo Tordine della militia) kad se bojištem razneo glas da je Despotov (tj. Lazarev) vojvoda Dragoslav Probišic (Probiscio) okrenuo oružje protiv hrišcana; cuvši to Vlatko odmah okrete leda, brzo pobeže sa bojišta i vrati se u Bosnu sa svojim odredom (La ljual voce Vlatcko Vlajenico subito volto le spalle et con grande fuga se disparati tornando verso Bossnia con la sua compagnia); ovaj glas ubaciše – kaže Dukin prevodilac – ili Turci, ljudi vrlo mudri, da bi uplašili našu (hrišcansku) vojsku ili je tako htela sudbina nenaklonjena sirotim hrišcanima zbog njihovih grehova. Lazar ostavljen od svojih vojvoda, bez boja bi živ uhvacen sa svom svojom vlastelom.
Prema Dukinom prevodiocu moramo biti dosta obazrivi jer on zastupa jednu verziju bitke koja stavlja Bosance u povoljno svetlo. O uzrocima poraza, upravo o Vlatkovom odlasku sa bojišta i o intenzitetu bitke govoricemo kasnije. Zasad se treba samo osvrnuti na ono vracanje u borbu prema vojnickom pravilu. U doba Kosovske bitke nije bilo nikakvog ordene della militia po kome se napadalo u više naleta. Dukin prevodilac govori ocigledno o svom vremenu, o harasiranju ili karakoliranju po kome su konjanici, postrojeni u više vrsta, prilazili neprijatelju u kasu, na domet pištolja ili karabina kojima su bili naoružani, pa su ih po vrstama ispaljivali, vracali se nazad, punili oružje i ponovo prilazili neprijatelju. Ova se praksa izgradila u drugoj polovini DžV veka. Nema nikakve veze sa kosovskom bitkom.
Otkud u Kosovskoj bici Cerkezi Po Novakovicevoj narodnoj prici Turci su napali Srbe dok se Lazar nalazio u samodreškoj crkvi, a tada je Vuk Brankovic pobegao sa 7000 ljudi. Lazar besedom ohrabri vojsku i krene u boj. Do podne su pobedivali Srbi, a posle podne Turci. Milojeviceva narodna prica deli takode bitku u dve faze. U prvoj, koja se odigrala izmedu Samodreže i Laba, tursko levo krilo je sasvim satrveno. Bajazit se zatim povuce iza Prištine, gde ih Srbi ponovo napadnu i ponovo ih poti-snu posle cetiri casa ljutog boja. Tada Bajazit naredi da stupe u akciju 20.000 Cerkeza koje zaobidu i napadnu umorne Srbe. Ovi tada pocinju da se polako povlace sa namerom da kod Samodreže ponovo prime borbu, ali za vreme odstupanja Lazaru padne konj pa ga Turci zarobe, posle cega obustave gonjenje. U ovim narodnim pricama ima, ocigledno, realnih i fantasticnih elemenata. Zadržacu se samo na Cerkezima. Znatni delovi ovog kavkaskog naroda emigrirali su 1857-64. u Tursku pred ruskim nadiranjem, a Turci su ih naselili u Evropi kao granicnu miliciju najviše na Kosovu prema Srbiji, oko 40.000.
Prave uspehe u bici na srpskoj strani imao je samo Vuk Brankovic Pred Srpsko-turski rat 1876. napadali su srpske granicne karaule, upadali u Srbiju, palili i pljackali srpska naselja. Ucestvovali su, razume se, u oba rata na strani Turaka. Ostavili su dubok otisak na Kosovu kada im je narod pripisao rešavajucu ulogu 1389. ali to je mogao uciniti tek posle njihove pojave na Kosovu pocetkom druge polovine DžIDž veka, jer inace otkud bi narod znao za Cerkeze. Verovatno tada su oni i ubaceni u pricu.
Ono što nam izvori uskracuju moramo dopuniti obazrivim kombinacijama.
Najpre o Lazarevoj besedi vojsci o kojoj govore mnogi izvori, najviše narodna tradicija. Da je Lazar pred borbu ohrab-rio svoju vojsku više je nego verovatno – to preporucuje i Janicar hrišcanskim vladarima – mada se sigurno nije poslužio onim recima koje mu Orbini stavlja u usta pevajuci svoju himnu slobodi i hrabrosti. Takve se stvari uvek stilizuju post festum, kao na primer, Napoleonov govor vojnicima pod Piramidama na koje je tobože gledalo cetrdeset vekova.
Govor ili ne, Srbi su napali prvi na celom frontu manje-više jednovremeno. Uspeha je bilo samo prema turskom levom krilu koje je sasvim potisnuto desnim srpskim krilom Vuka Brankovica i delom Lazarevog centra. Tu se izrazio najveci srpski napor. Na turskom centru i desnom krilu ocito nije bilo uspeha ako su uopšte ozbiljno napadnuti. Lazar je naišao na tvrde janicare koje niko dotle nije pobedio – uspeh na centru znacio bi bezmalo pobedu – a Vlatko Vukovic se verovatno nije sasvim angažovao, što je redovna pojava za saveznike kada ratuju daleko od svoje zemlje. Neuspeh centra i levog srpskog krila izvori precutno potvrduju, govoreci samo o uspehu prema turskom levom krilu. Prema Nešriju je ovo potpuno razbijeno, no videli smo da spahije i akindžije tog krila nisu bile izbacene iz borbe.
Povlacenje turskog levog krila otkrilo je levi bok centra. Nemamo podataka o tome kako su Turci doskocili toj opasnosti. Bilo bi sasvim prirodno da je njihov centar zalomio svoje levo krilo unazad. Tako se uvek radi. Možda je centar svud naokolo bio zašticen preprekom kao što je posvedoceno za bitku kod Filokrene i kako su prema Konstantinu Janicaru Turci redovno cinili. Ako je u tom casu Miloš ubio Murata, što nije bez osnova u izvorima, onda je kriza za Turke dostigla vrhunac.
Za objašnjenje srpskog poraza na Kosovu, nije potrebna izdaja. Na Kosovu su se sudarila dva oprecna politicka organizma: srpski, vec rastocen unutrašnjim suprotnostima, bez jedinstvene državne misli, i drugi, turski, mlad i poletan, koji je u borbu mogao uvesti sve snage države. Otuda su se na Kosovu sudarile i dve razlicite vojske. Srpsku je cinio niz delova, labavo povezanih, bez zajednicke komande i discipline. Turska vojska bila je organizovanija, pod zajednickom komandom, fanaticno verna svom vodi, obucena i disciplinovana. Najzad, ishod bitke bio je uzrokovan i turskom brojcanom nadmocnošcu, ali glavni razlog njihove pobede nije broj, nego – jedinstvo komande, koje srpske feudalne vojske nisu mogle postici.
Rasplet ili prekretnica bitke se u Nešrija jasno uocava. Nastupa u trenutku kada Bajazit uvide da su Osmanlije blizu poraza. Obeležava ga vika bozundžija da je neprijatelj tobože pobegao. Nema nikakve sumnje da intervencija ovih vikaca predstavlja zapravo naredenje za protivnapad, a to naredenje – možemo slobodno zakljuciti iz kompozicije i duha Nešrijevog dela – izdao je Bajazit koji je vec bio zamenio svog smrtno ranjenog ili preminulog oca. Ne vidim razloga zašto bi Nešri u tom najvažnijem trenutku bitke precutao Murata koji je – ponavljam – medu osmanlijskim vladaocima zauzimao uglednije mesto od svog sina, umrlog posle teškog poraza u mongolskom zatoceništvu. Ne treba da nas buni što je – po Nešriju -Bajazit u trenutku raspleta bio još uvek na desnom krilu. Nešri ga je precutno ostavio tamo gde ga je bio postavio pred bitku, jer bi inace morao priznati da je Murat ubijen za vreme bitke.
Naredenje za protivnapad nije moglo biti izazvano samo opasnošcu koja je pretila sa levog krila. Situacija je morala sazreti i na ostalim delovima fronta. Dotle su morali biti odbijeni i napadi na turski centar i desno krilo sa gubicima po Srbe. Bajazit i vezir prelaze u protivnapad Protivnapad su, svakako, otpoceli turski konjanici s desnog krila. Oni su zahvatili srpsko levo krilo – Bosance – i deo centra. Srpski konjanici su ih morali docekati protivudarom. Konjica ne može na mestu docekati protivnicki konjicki juriš. Ali je u pitanju da li su to mogli uciniti pošto je njihov prvi napad bio odbijen. Za prvi mah glavni udar primili su Bosanci. Morali su biti odbaceni jer je tursko desno krilo bilo ne samo apsolutno nego i relativno nadmocno. Posle ovog uspeha tursko desno krilo se ocigledno okrece protiv srpskog centra, protiv najvažnijeg napadnog objekta, i napada ga bocno. U tom trenutku konjanici turskog centra su morali stupiti takode u akciju, a za njima i janicari. Nešri donekle potvrduje tu pretpostavku time što odmah iza Bajazita pominje Ali-pašu kako prelazi u napad, a ovaj, kao veliki vezir je morao biti u centru.
Ne može se pretpostaviti da je turski centar pošao u protivnapad jednovremeno sa desnim krilom. Istaknuto je ranije da je bio stožer borbenog poretka, dakle imao je prvenstveno defanzivnu ulogu, a taj zadatak je morao zadržati sve dotle dok napadom desnog turskog krila na srpski centar nisu stvoreni izgledi na potpun uspeh. Prerano angažovanje turskog centra (cija je defanzivna snaga – janicari – bila znatno jaca od ofanzivne koju je predstavljala malobrojna konjicka garda) na jak srpski centar mogao bi kompromitovati citavu bitku, narocito usled nepovoljne situacije, stvorene na turskom levom krilu.
Bekstvo Vlatka Vukovica i Ivana Horvata Vrlo je mogucno – kako tvrdi Dukin prevodilac – da je Vlatko Vladenic (Vukovic) posle ovog ponovnog neuspeha okre-nuo leda i „brzo pobegao“ sa bojišta, bilo zavaran da su neki velikaši izdali Lazara, bilo što je iz drugih razloga smatrao da je bitka izgubljena. Veliko je pitanje da li je takticki bilo moguce da se vrati u borbu u pomoc srpskom centru, jer je, svakako, bio odbacen na Lab. Otuda on je odstupio bez pritiska najkracim putem u Bosnu. Sigurno je da su Bosanci pretrpeli umerene gubitke. Znamo da su Turci zarobili neku bosansku vlastelu. Bez obzira na Tvrtkove tvrdnje Trogiranima o svojim nevelikim gubicima, to možemo zakljuciti iz cinjenice da je Tvrtko u avgustu uputio nove snage u Dalmaciju gde je razvio veliku aktivnost a i Hrvati Ivana Horvata, koji su bili u sastavu bosanskog odreda, postaju posle Kosova ponovo aktivni u Slavoniji.
Kada su Bosanci odbaceni, srpski centar se našao u borbi protiv turskog desnog krila i centra, bio je, dakle, obuhvacen sa istoka, na svom levom krilu. Bitka je tu dostigla najveci intenzitet. Brojno slabiji i takticki u težem položaju, srpski centar je morao podleci. Podlegao je posle vrlo oštre i krvave borbe što jednodušno potvrduju svi izvori. Posle poraza ostaci su verovatno odstupili u neredu.
Povlacenje Vuka Brankovica preko Sitnice za Drenicu Crijevic nam prica da je Lazar u toku borbe ostavio umornog konja pa seo na drugog. To zbuni Srbe. Izgubivši ga s ociju, pomisle da je pao. Tada Turci udare još žešce i razbiju zaplašene i umorne Srbe. Uvidevši zabludu svojih, Lazar polete kroz redova njihove trudeci se da ih vrati u borbu – Lazar je bio prešao šezdesetu godinu života – ali videci da njegovo pozivanje ništa ne pomaže, stane i sam da beži.
U toku mnogih bitaka onog vremena i kasnije, vojskovode su menjale konje, najcešce ako su pali pod njima ili ranjeni. Konj je pružao vecu metu a manje bio zašticen. Otuda se promena konja javlja i kao konvencionalna funkcija da se podvuce aktivnost i neustrašivost komandanta pa se pojavljuje i tamo gde nema istorijskog oslonca. Nešri kaže da je i Bajazit u toj bici promenio konja kome se kolan otpasao, da je kao munja skocio na rezervnog konja koji je bio spreman. Ovu epizodu je Nešri verovatno ubacio da bi još jednom istakao brzinu Bajazita Munje kome turci zahvaljuju pobedu.
Možemo poverovati Nešriju i Ašik-paši Zadeu da je i levo tursko krilo prešlo u protivnapad, samo nece biti – kako to tvrdi inace umereni i ozbiljni Ašik – da je ono tamo razbilo srpsko desno krilo. Nimalo nije verovatno, da su poraženi iz prve faze u drugoj fazi bez ikakve pomoci tukli pobedioce. Treba više vere pokloniti Nešriju da je tursko levo krilo stupilo ponovo u akciju cim je zapazilo da se stvari na centru i desnom krilu pocinju da razvijaju u povoljnom smislu.
Koliko je trajala bitka U trenutku kada je otpoceo protivnapad turskog desnog krila, srpsko desno krilo nije još uspelo da svoj uspeh prenese i na centar, ako je to i pokušavalo. Uskoro zatim ono je ponovo angažovano sa Jakubovom konjicom, a možda i sa delom snaga centra, pa nije bilo u mogucnosti da pritekne u pomoc Lazaru na centru, bar ne sa velikim snagama. Kada je srpski centar poražen, Vuk Brankovic je došao u bezizlazan položaj, pa se verovatno povukao preko Sitnice u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez vecih gubitaka.
O trajanju bitke imamo u izvorima najmanje podataka. Crijevic tvrdi da je pocela pri izlasku sunca i trajala gotovo do 8 casova, što znaci da je trajala oko 3 casa. Slicno kaže i Ašik-paša Zade: do pola vremena izmedu dva namaza – što je Olesnicki protumacio da je jamacno rec o prvom i drugom namazu (sabah i podne), pa je izracunao da je 15. juna za kosovski meridijan bila sredina izmedu njih u 8 casova i 7 minuta. Ašik ne kaže kada je boj poceo, ali moramo pretpostaviti da je otpoceo zorom. Iz kosovskog natpisa đ. Radojcic je utvrdio da se kosovska bitka završila u 10 i po ili 11 casova. Nešri u drugom Elezovicevom prevodu: dan se još ne beše završio, a u prvom još sunce ne beše zašlo – što bi se moglo prihvatiti kao isto vreme izraženo na dva razna nacina. Kod Bernauera dan još nije zapadao (es hatte sich der Tag noch nicht geneigt), što ukazuje na raniji završetak bitke jer se dan (astronomski) pocinje da naginje vec u podne.
Ostali izvori precutno ostavljaju bitku u okvir jednog dana. Izuzetak cini Konstantin Janicar za koga je bitka trajala od srede do petka u podne. Konstantin je ocigledno pogrešio. Bitka nije mogla poceti u sredu jer se odigrala na Vidovdan, a Vidovdan je 1389. pao u utorak a ne u sredu. Utorak 15. juni 1389. je dan Kosovske bitke, o cemu nema diskusije. To je fiksirao vec Konstantin Filozof. Niti možemo prihvatiti Janicarevo trodnevno trajanje. Bitke hladnim oružjem kao intenzivni sudari izgarali su za nekoliko casova. Zbog toga sam sklon da pre prihvatim ona svedocanstva za koja se bitka brže svršila.
Smrt kneza Lazara Nemamo razloga da posumnjamo u mnogobrojne izvore koji govore da su Turci preduzeli gonjenje posle bitke.
Da je Lazar zarobljen u toku gonjenja svedoce samo Janicar i Crijevic. Prvi tvrdi da su ga Turci uhvatili blizu jedne crkve Bogorodicine, po imenu Samodreža, i da je na tome mestu postavljen visok stub kao znak hvatanja kneza Lazara. Uz Lazara, po Janicaru uhvacen je Krajmir, navodno vojvoda toplicki koji inace nije poznat, a mnogo druge gospode je na tom mestu pobijeno – što se mora protumaciti da se pri Lazarevom zarobljavanju odigrala oštra borba. Crijevic pominje samo da je Lazar skrenuo s puta i pao s konjem u vucju jamu (pokrivenu prucem), gde su ga gonioci stigli i ubili.
Ako prihvatimo Janicarev podatak da je Lazar zarobljen kod Samodreže moramo uvideti da nije odstupio kuda ga je vodila odstupnica, preko Kuršumlije za Kruševac, vec prema Vucitrnu i Mitrovici. Ovo se lako objašnjava obuhvatnim turskim manevrom posle povla-cenja Bosanaca koji ga je odbacio na zapad, odnosno potvrduje se pretpostavka da su Turci zaista napali levi bok centra, Lazarev bok. Suprotno Crijevicu, velika vecina izvora govori izricito ili se može naslutiti da je Lazar uhvacen živ i pogubljen. Medu njima ima samo nijansa. Po Peckom tekstu Lazar pada u ruke Muratova sina koji mu odsece glavu; po Studenickom i Cetinjskom tekstu Bajazit mu licno odsece glavu; u mladim letopisima ima verzija da je Lazara ubio Murat, pored onih da su ga ubili Turci i onih da je našao smrt u bici; pohvalna slova su složna u tome da su Lazaru odsekli glavu, što tvrde Konstantin Filozof i Dukin prevodilac. Po Orbiniju i Tronoškom Lazar je uhvacen u bekstvu i pogubljen. U tome su složni i turski izvori. Klaviho je jedini koji tvrdi da je Lazara ubio Bajazit svojom rukom u boju.
Deo izvora svedoci da je uz Lazara pogubljeno mnoštvo vlastele. Vrlo pouzdani Konstantin Filozof navodi da je zarobljena srpska vlastela izmolila od Bajazita da bude posecena pre Lazara da ne vide njegovu smrt, a Janicar nam saopštava da je Bajazit pogubio Lazara i Krajmira, a posle kratkog vremena i sve one nevernike koji su se nagledali boja koji su ostali (su) kao izdajnici, s objašnjenjem: „Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji to isto biste i meni ucinili“. Ovo je nejasno. Mislim da se to odnosi na vlastelu koja se nije odazvala Lazarevu pozivu, dakle, koja nije ucestvovala u bici. Ispalo bi da je kao suveren osvetio Lazara, kolegu-suverena. Setimo se da je kasnije Bajazit savetovao svome zetu Stefanu Lazarevicu da svoju vlastelu drži cvrsto u ruci.
Zemlja hucaše, a strele lecahu sunce zaklanjajuci Retko se žestina bitke opisuje složno i obostrano tolikim superlativima i hiperbolama: beše toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kojem se boj bio i tolika se krv prolila, da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv… beše bahat neki i neiskazani tutanj, cujaše se, strele lacahu sunce zaklanjajuci… zemlja hucaše…(pohvalna slova); Bugarska hronika govori o velikom krvoprolicu, Crijevic o žestokom boju; po Ahmediju takve bitke svet nije zapamtio, a po Šukrulahu obe vojske zametnu takvu borbu kakve od postanka sveta nije bilo; a Nešri: … izmešaše se jedno s drugim dva mora. Sablje su svetlele kao nebeski blistavi plamen, od kopalja ni vetar nije mogao da puše, a od konjskih nogu ni bujica da je, pa nije mogla proci… od piske rogova… zverinje je u gori crkavalo… Reci ce se, istocnjacka retorika, ali u bitkama kod Konije i Nikopolja o njoj nema traga u Nešrijevim opisima.
Takvoj žestini odgovarali su i gubici. Nema mnogo bitaka gde ih izvori toliko naglašavaju i uravnoteženo prikazuju: bezbrojno je mrtvaca bilo; bezbrojna množina obojih pobijenih, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu Polju ležala; svuda reka od krvi i mnogi trupovi; kao klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja na zemlju padahu (pohvalna slova). Po Urudžu vojske naneše jedna drugoj velike gubitke i bezbrojno pogibe macem; Šukrulah: neizmerno mnoštvo ljudi izgibe na jednoj i drugoj strani. Jedini Mezjer navodi cifre: 20.000 palih Turaka a približno toliko Srba, što je mnogo po mom shvatanju za jedne i druge. Potpunosti radi navešcu i apsurdne cifre koje daju Novakoviceva i Milojeviceva prica: po prvoj poginulo je 100.000 Srba i 110.000 Turaka (samo su Miloš, Milan i Ivan pobili 10.000 Turaka); po drugoj palo je 42.000 Srba i 160.000 Turaka, a Miloš sa pobratimima pobio je 12.000. Nemoguce je dati odredene cifre ali možemo pretpostaviti da su srpski gubici bili veci, apsolutno i relativno, po opštem pravilu koje jedva da zna za izuzetke, da je danak poraženog krvaviji. Narodna pesma to lepo opisuje:
Od Turaka nešto i ostalo,
A od Srba i što je ostalo
Sve ranjeno i iskrvavljeno.
Od jednodušnog isticanja obostranih gubitaka odvaja se jedino Tvrtko u svom pismu Trogiranima gde govori da je iz bitke malo Turaka živu glavu iznelo uz izvesne svoje, ali ne velike gubitke. Tvrtko ocigledno govori o svom kontingentu za koji vec znamo da nije mnogo nastradao. Najvece gubitke na srpskoj strani pretrpela je Lazareva vojska. Ne treba se osvrtati na Dukinog prevodioca koji govori da je Lazar poginuo bez borbe. (…)
Kao klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja padahu Uzroci poraza i pobede su oduvek bili od velikog interesa za hronicare i istoricare. Za Kosovo rani turski izvori od Ahmedija do Šukrulaha objašnjavaju tursku pobedu Alahovom pomoci. Ašik ne daje uzrok, a Nešri je objašnjava Bajazitovom žestokom intervencijom. O Božjoj volji govore i prvi srpski izvori. U drugoj svojoj belešci Mezjer slicno Halkokondilu daje uverljivije razloge: Murat i Bajazit – kaže on – nisu olako savladali carstva i kraljevstva kao što bi se moglo misliti, vec efikasnošcu oružja (vailance darmes) i cvrstom borbenom disciplinom (par regle bien gardee en leur host).
Srpski narod, za koga je poraz na Kosovu znacio kraj državne samostalnosti i pocetak vekovnog robovanja Turcima, nije se mogao zadovoljiti iznetim misticnim, ili racionalnim razlozima za objašnjenje te velike narodne nesrece. Srbi su tražili ocigledniji uzrok porazu. Dok ga Konstantin Filozof još objašnjava Božjom voljom, kasnije se postupno i stidljivo razvija ideja o izdaji. Svaki dodaje ponešto da bi se što bolje objasnila katastrofa cije su se posledice sve jace osecale.
Pecki tekst ne zna da li je Lazar pri kraju bitke pobeden zbog izdaje nekog od njegovih ili Božjom voljom. Studenicki i Cetinjski tekst tvrdi vec odredeno da neki pobegoše sa bojišta, samo ne znaju da li iz straha ili neverstva. U belešci pisanoj u prvoj polovini XIV veka Turci nadvladaše zbog bekstva nekih srpskih ceta, ali su te reci ubacene kasnije na izradirana mesta što neposredno dokazuje da ideja o bekstvu nije postojala u vreme kada je beleška pisana.
Konstantin Janicar precizira da je to bilo baš iz neverstva: da su se gospoda odana knezu Lazaru borila pored njega verno i junacki, a druga da su gledala kroz prste i da je zbog nevere, zavisti i nesloge nevernih i nevaljalih ljudi bitka izgubljena. Dukin prevodilac krajem XIV veka imenuje krivca – Dragoslava Probišica ali dodaje da su taj glas možda ubacili Turci. Crijevic zna da je neko od njegovih takmaca optuživao Miloša za izdajstvo ali ne govori ni o kakvom izdajniku, a Kuripešic na licu mesta nije ništa saznao ni o izdajstvu ni o izdajniku.
Nema osnova tvrdnji da je Kosovski boj izgubljen zbog izdaje Posle ovog prekida eskalada se nastavlja. Narodno predanje se nije moglo zadovoljiti sa nepoznatim Probišicem Dukinog prevodioca i njegovom hipoteticnom krivicom. Za Orbinija krivac je Vuk Brankovic, ali nije sasvim siguran u to. Za Lukarica nema više sumnje. Iz tog vremena je i naj-stariji srpski sacuvani letopis koji optužuje Vuka Brankovica i druge da su izneverili Lazara bekstvom sa bojišta.
Narodno predanje je oba motiva, Vukovu izdaju i junaštvo i vernost Miloševu, spojilo u jedinstven dram.
