Ko se i u ime čega opet poigrava tragedijom poginulih kolega iz RTS? Da li neko pokušava da na tragediji tih ljudi i članova njihovih porodica beskrupulozno obezbedi razlog svog daljeg postojanja na javnoj sceni? Otkuda sada odjednom ta priča o „presretnutim transkriptima” razgovora pilota NATO aviona koji je 23. aprila 1999. godine bombardovao zgradu RTS u Aberdarevoj ulici u Beogradu?
Razumem i podržavam sve napore porodica tragično nastradalih kolega iz RTS da utvrde sve okolnosti pod kojima su poginuli njihovi najmiliji. Da li su umrli zbog nečijeg nehata, nebrige, javašluka, nerada, ili su svesno i podmuklo žrtvovani da bi, navodno, bombardovanje bilo prekinuto, a rat okončan? Da li je neko te mlade živote namerno ukalkulisao u kontekst svetskog zgražavanja zbog gađanja televizije i u svetski medijski pritisak na zapadne vlade da NATO zaustavi rat? To treba istražiti.
No, u istrazi tragedije poginulih u zgradi RTS treba se, ipak, čuvati i eventualnog mogućeg „razvodnjavanja” činjenica. Pođimo redom. Ono što smo videli na tv pre neko veče jeste navodna oznaka tog predmeta sa „presretnutim transkriptima” razgovora pilota NATO aviona. Ta oznaka nosi datum iz 2001. godine, što bi značilo da je dokument formiran 2001. godine. Bombardovanje je bilo 1999. i bilo bi logično da dokument nosi taj datum. Nije valjda da su bile potrebne dve godine da se dokument formira. Sledeća je nelogičnost da ako i postoji takav dokument, da se on navodno, kao što je rečeno na tv, čuva u Pravnoj upravi Ministarstva odbrane. Sve što se posredstvom radioelektronskih sredstava izviđanja i opažanja snimi i registruje pohranjuje se ili u Obaveštajnoj upravi, odnosno sada Agenciji, ili u Odeljenju za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva. Pravna uprava za takvim stvarima nema veze.
Politička pozadina cele te priče o „presretnutim transkriptima” više je nego idealna da se, ako transkripti postoje, onda i objave. Ministarstvo odbrane zaista nema ni jedan razlog da tu nešto taji. Jer, sadašnji čelni ljudi Ministarstva odbrane verovatno bi i voleli da se otkrije šta su sve radili njihovi prethodnici u Generalštabu i Ministarstvu odbrane. Ako ćemo iskreno, takav dokument bio bi dragocen politički kapital koji se ne sakriva i koji bi sigurno bio iskorišćen. Osim toga, da je takav dokument i postojao sumnjam da bi čelni ljudi vojske propustili da ga unište posle 5. oktobra 2000.
Tehničko-tehnološki aspekt priče. Gađanje zgrade RTS izvršio je, po svemu sudeći, američki „nevidljivi” bombarder B-2. Još početkom aprila 1999. vrhovni komandant NATO, general Vesli Klark vršio je pritisak da se odobri gađanje dva televizijska studija u Beogradu, u zgradi RTS i u poslovnom centru „Ušće”. Tek kada su i Francuzi pristali , Pentagon je obavestio zapadne novinare u Beogradu da tih dana ne ulaze u te zgrade. Ali, kada su avioni NATO krenuli 12. aprila da gađaju ta dva televizijska studija, u Vašingtonu su dobili podatak da su neki zapadni novinari u to vreme još u zgradama. Vazduhoplovni general Džozef Ralston, koji je zamenjivao načelnika Združenog generalštaba oružanih snaga SAD generala Henrija Šeltona, naredio je da se napad prekine i avioni vrate u baze. Klark je i dalje tražio bombardovanje „Ušća”i Aberdareve i 18. aprila zapadni novinari opet su upozoreni da od tog dana ne ulaze u te zgrade.
Za RTS, procene u štabu NATO-a govorile su: kolateralna šteta, stepen 3., visoka, mogućih žrtava od 25 do 80 prisutnih, nenamernih okolnih civilnih žrtava do 100 u očekivanom radijusu eksplozije…
I dok se u Vašingtonu svečano obeležavala 50. godišnjica NATO-a, bombarder B-2 poleteo je iz svoje baze Vejtmen, država Misuri. Projektili u njegovom spremniku za bombe i rakete imali su u svojim glavama sve koordinate zgrade RTS u Aberdarevoj. GPS i satelitska navigacija odradili su svoje. Konačno, zgrada je nepomičan cilj i piloti i nemaju potrebe da se za vreme leta bilo kome javljaju. Budući da projektile lansiraju daleko izvan vazdušnog prostora SR Jugoslavije, sa daljina od 400 ili 500 kilometara, to im ni „ avaks” nije potreban da ih eventualno obavesti o jugoslovenskim „migovima”. B-2 ima fantastičan radar velikog dometa, a od projektila zgradu RTS mogao je da pogodi raznim verzijama krstareće rakete AGM, ili rakete SRAM sa redukovanom bojevom glavom zbog smanjivanja kolateralne štete.
Svaki razgovor pilota na B-2 automatski se šifrira, odnosno „skrembluje” i sintetizira u trajanju od najmanjeg dela sekunde. To nisu slobodni razgovori NATO pilota u aparatima tipa A-10, ili F-16. Osim toga, naše mogućnosti prisluškivanja NATO avijacije bile su vrlo ograničene i više smo od toga stvarali mit, nego što je to 1999. godine bila realnost.
Bombardovanje zgrade RTS-a bio je zločin kojeg su osudili „Amnesti internešnel”, šef italijanske diplomatije Lamberto Dini, Međunarodna federacija novinara, generalni direktor Uneska Federiko Major, više od 100 domaćih i stranih novinara tada akreditovanih u Beogradu. Upravo zbog tih stranih novinara gađana je ta soba u RTS, jer iz te sobe oni su slali svoje tv izveštaje u svet. A to je ono što je NATO hteo da spreči, poraz u medijskom ratu, gubljenje podrške u javnosti zapadnih zemalja.
Hoće li NATO eventualno učiniti dostupnim taj „transkript” javnosti Srbije? Ako uopšte i postoji?
Da su hteli da izbegnu žrtve u zgradi RTS, zašto nisu organizovali konferenciju za novinare i upozorili ljude da izađu iz zgrade?
Ništa ne bi izgubili, samo bi dobili.
