ALEKSANDAR MEZJAJEV:
Sada se ne vodi samo borba za Siriju već i za Organizaciju UN kao za pravno sposobnu međunarodnu instituciju
Savet bezbednosti UN održao je 4. februara novu sednicu u vezi sa Sirijom. Ovog puta udarci na Rusiju i Kinu nisu bili samo očigledni već i demonstrativni. Umetnost provociranja dobija sve čvršću oštricu. Sponzori nacrta rezolucije protiv Sirije sada više nisu bile samo četiri zemlje – kao što je to bilo sa nacrtom iz oktobra 2011 – već njih devetnaest. Zajedno sa porodicom članica Saveta bezbednosti (SAD, Francuska, Velika Britanija, Togo, Portugal, Nemačka, Kolumbija) među autorima nacrta rezolucije našli su se Maroko, koji je zvanični autor rezolucije, Saudijska Arabija, Bahrein, UAE, Oman, Jordan, Kuvajt, Katar, Turska, Egipat, Tunis, a nije izostala ni postgadafijevska Libija. Napravljen je i pokušaj da se novi nacrt rezolucije prikaže kao opštearapska pozicija.
Za nacrt rezolucije glasalo je 13 članica Saveta bezbednosti, dok su dva stalna člana – Rusija i Kina – glasale protiv. Interesantno je da se niko nije uzdržao. To znači da su uspešno bili slomljeni svi koji su u oktobru 2011. imali hrabrosti, makar i stidljivo, da glasaju protiv nje. Tako su i dve članice grupe BRIKS – Indija i Južnoafrička Republika – koje su se u oktobru uzdržale, ovog puta glasale za. Ipak raduje makar činjenica da se one nisu našle među kosponzorima rezolucije. Za je glasalo i svih pet novih članica Saveta bezbednosti, koje su u klub silnika ovog sveta stupile 1. jannuara Azerbejdžan, Gvatemala, Pakistan, Togo i Maroko.
Šta se našlo u marokanskom nacrtu? Pozdravljen je plan mirnog regulisanja sirijske krize, koji je sačinila Liga arapskih država. Vladi Sirije se predlaže da – polazeći od tog plana – preduzme ceo niz mera, među kojima je bilo i izvođenje oružanih snaga iz svih naseljenih mesta i njihovo vraćanje u kasarne. Međutim, mnogo je važnije ono što se nije našlo u nacrtu. Mada je Rusija na tome insistirala, u nacrtu rezolucije nisu se našli zahtevi da sirijska opozicija mora da se distancira od ekstremističkih grupacija koje vrše nasilje i koje pozivaju države i sve one koji imaju odgovarajuće mogućnosti da iskoriste svoj uticaj kako bi te grupe prekinule sa nasiljem.
Osim toga, nacrt nije uzeo u obzir zahteve Rusije da se, zajedno sa izvođenjem sirijskih oružanih snaga iz gradova, prekinu i napadi oružanih grupa na državne institucije i stambene četvrti. Zašto? Jer ovi zahtevi Rusije, potpuno jasni, ni na koji način ne odražavaju čisto ruske interese, već predstavljaju zahteve koji su uvek baza za mirno regulisanje – prekid vatre mora da bude obostran a strane koje pretenduju na ulogu opozicije ne bi trebalo da vrše nasilje prema civilima. Odbijanje da se ti stavovi unesu u nacrt rezolucije mogu da znače samo jedno – svesnu provokaciju za korišćenje veta.
ANTIRUSKA KAMPANJA Sponzori nacrta rezolucije su u svojim istupima više pljuvali Rusiju nego Siriju. Tako je Maroko posebno podvukao da Rusija nije uzela u obzir opštu arapsku poziciju. Francuska je i Rusiju i Kinu proglasila za saučesnike strašnih zločina koje vrši sirijski režim. Antiruskoj kampanji se pridružio i generalni sekretar UN Ban Ki Mun, koji je izjavio da neprihvatanje nacrta rezolucije za sirijski narod predstavlja – razočarenje. [1] Stalni predstavnik Rusije u UN je mirno ali oštro odgovorio na propagandno histerisanje zapadnog bloka. Konstatovao je da neki uticajni članovi međunarodne javnosti, od kojih neki sede za stolom, od samog početka krize podrivaju mogućnosti za njeno političko regulisanje pozivajući na smenu režima, huškajući na vlasti opoziciju, ne libeći se ni da provociraju i podmeću oružane metode borbe.
Brzina kojom je marokanski nacrt postavljen na glasanje podseća na libijsku situaciju, kada je praktično odmah posle donošenja rezolucije 1970 postavljena na glasanje rezolucija 1973. Tada je razlog bila inicijativa Afričkog Saveza, koja je mogla da naruši planove Zapada. To je praktično primećeno i ovog puta, kada je uoči zasedanja Moskva objavila da će za dva dana ministar inostranih poslova Ruske Federacije i direktor Spoljne obaveštajne službe Rusije da posete Damask. [2] Posle toga je trebalo da se u Siriji održi referendum o novom ustavu i parlamentarni izbori.
Smisao novog provociranja Rusije u stvari je pokušaj da je suprotstave celom svetu. To je postalo jasno već 31. januara, kad je održano preliminarno zasedanje Saveta bezbednosti, na kome je prvi put prikazan marokanski nacrt rezolucije. Na zasedanje su dovučene ozbiljne snage. Prvo, generalni sekretar Lige arapskih država (LAD), drugo, rukovodilac Komisije Lige afričkih država u rangu predsednika vlade Katara, treće – niz država (Nemačka, Portugal, Gvatemala i Maroko) zajedno sa tri stalna člana Saveta bezbednosti (Britanija, Francuska i SAD) su podigli nivo svog učešća na zasedanju tako što su poslali ministre inostranih poslova. Najzad, na zasedanju je bilo predviđeno da govori i Generalni sekretar UN, koji je izjavio da je oduševljen planom LAD. Tako je formirano javno mnjenje, koje je utvrdilo da novi plan LAD predstavlja opštearapsku poziciju i da vodi regulisanju sirijske krize. U takvoj situaciji oštrica udarca je usmerena na onog ko će glasati protiv.
Postalo je potpuno jasno da se nacrt rezolucije ne može usaglasiti za četiri dana. Ali je on ipak stavljen na glasanje. Teatralnost onoga što se dešavalo na zasedanju Saveta bezbednosti UN 4. februara dopunila je još jedna crtica. Stalni predstavnici SAD, Nemačke i Britanije u Savetu bezbednosti odmah su posle glasanja izjavili da su zapanjeni i šokirani time što je Rusija iskoristila pravo na veto. A da bi se efekat izgovorenog pojačao, istog tog dana ujutro u Siriji je došlo do novog napada na civile i oružane snage. Korišćenje sile kao odgovor na sam dan zasedanja Saveta bezbednosti dozvolio je da se predstavnici niza zemalja, među kojima su bili Francuska i Portugalija, zapitaju koliko još to žrtava hoće Rusija i zar nije dovoljno više od šest hiljada poginulih, među kojima je i više od četiri stotine dece. [3]
ZAŠTO VETO Vitalij čurkin je korišćenje veta Rusije objasnio između ostalog i time da je nacrt rezolucije iskrivljavao stvarnu situaciju (neadekvatan odraz realija u Siriji). To je vrlo važan momenat. Ako bismo se prisetili kako se razvijala situacija sa Libijom, tamo je izvrtanje činjenica predstavljalo bazu za sva dalja kršenja i na kraju – za zločine koji su vršeni pod patronatom UN. Isto to se dešava i sa Sirijom. Kada je deljen dokument Lige arapskih država pred diskusiju u Savetu bezbednosti 31. januara, iz njega je isključen izveštaj šefa Misije LAD generala Ad-Dabija, za koji je rečeno da će ga kurir doneti nešto docnije a u kome je postupanju sirijskih vlasti data pozitivna ocena uz zaključak da je vođstvo Sirije ispunilo sve što se tražilo od njega. [4] Kad je na zasedanju Saveta bezbednosti predstavnik Sirije zatražio da mu se objasni ova neverovatna činjenica, generalni sekretar LAD Nabil el-Arabi izjavio je kako je dovoljno to što je on prisutan, da će on zajedno sa premijerom Katara sve lepo da objasni, a posao generala Al-Dabija je da posmatra šta se dešava na licu mesta. [5] Kako da ne: pa u izveštaju generala se potvrđuje da oružane bande napadaju civilno stanovništvo, državne organe i snage bezbednosti Sirije, i zahteva se da se obavezno da nalog da sve strane u konfliktu, a ne samo vlast, prekinu nasilje. U izveštaju je bilo potvrđeno i da se sprovodi sistematska kampanja kako bi se stvarna situacija pogrešno prikazala, i isfabrikovale činjenice koje će stvoriti negativno mišljenje o sirijskom vođstvu.
Tako je opet, baš kao u oktobru, glavni informativni udarac usmeren protiv Rusije i Kine, ovog puta preko sirijskog pravca. Iz redova onih koji su se do tog zasedanja borili izbačeni su Indija i Južnoafrička Republika. Bez obzira na to, Moskva i Peking nastavljaju da vode principijelnu politiku, zasnovanu na međunarodnom pravu, i to ne samo u odnosu na Siriju već i prema UN, za koje neće da dozvole da se ona uruši time što će odobriti novu agresiju.
Sada se borba vodi ne samo za Siriju već i za Organizaciju UN kao za pravno sposobnu međunarodnu instituciju.
