KADA se poslanici novog saziva republicke Skupstine razmeste po klupama parlamenta onako kako su njihove stranke zaradile glasove na izborima, slika nece biti drasticno drugacija od dosadasnje. Bice tu i dosta starih faca, pa jedan broj „povratnika“ iz Srpskog pokreta obnove, predstavnika Demokratske stranke Srbije koji su svojevremeno „izbaceni sa casa kao nestasni djaci“, ali nece biti liberala Srbije (dojucerasnjih novodemokrata), demohriscana, Covicevih „alternativaca“ i jos nekih „minijatura“ koje 28. decembra nisu overile ulaznice za Narodnu Skupstinu.
Takodje, ni u izvrsnoj vlasti nece biti Batica, Mihajlovica, Covica, naravno pod prethodnim prtpostavkama da Vlada uopste bude formirana.
Medjutim, nosioci partijskih knjizica ovih raznih malih/velikih izbornih gubitnika ostace, za jos neoroceno vreme, na mnogo ugodnih i udobnih mestasaca gde carlija vetar vlasti, funkcija, privilegija i celog spektra pogodnosti koje su nam ostale jos iz doba Titovog socijalizma.
Na primer.
Secate li se izvikanih kriznih stabova koji su nicali kao pecurke posle 5. oktobra 2000. godine? U najboljem boljsevickom maniru, „revolucionarne grupe“ ondasnjeg DOS-a zaposedale su jedno po jedno preduzece i same se proglasavale za „novu vlast u fabrikama“(!) Po principu „ko otme vise“, napravljena je jedna precutna podela „sfera uticaja“, revolucionari su, uz navodnu podrsku kojekakvih novih sindikata, postajali direktori, direktorovi zamenici i pomocnici, sefovi sektora, ili obican novozaposleni kadar koji je pravo sa mitinga usao u radni odnos.
Najdrasticniji scenario ispisan je u „Zastavi“, koja je pripala demohriscanima. Tada je, navodno, Djindjic dozvolio baticevcima da se omrse kragujevackom „koskom“, mada se ispostavilo da to nije bila puka ironija, jer od kad su u „Zastavu“ pocele da doticu krupne budzetske pare, pokazalo se da novi (demo)hriscanski direktori uopste nisu isposnickog duha.
Ostala drustvena preduzeca „dodeljena“ su revolucionarima drugih pobednickih partija, pri cemu je najveca konkurencija vladala izmedju dve demokratske stranke, mada su i „novodemokrate“ tada ispoljile visok smisao za privredno-poslovno upravljanje. Uglavnom, skoro da nije ostala nijedna kardeljevska „organizacija udruzenog rada“ sa sredstvima u drustvenoj svojini koju DOS nije stavio pod svoju sapu. Uz to, „partijske menadzere“ pojacao je, takodje partijskim, sastavima upravnih odbora, pa je kompletna privreda stavljena pod strogo stranacko rukovodjenje, upravljanje i kontrolu.
TAKO je uradjeno u jesen 2000. godine, tako je ostalo i do danas. Desile su se, ovde-onde, neke sitnije rokade, preletanja ili preplivavanja, pa su i neki osvedoceni socijalisti i julovci „po zanimanju“ privredni rukovodioci uhvatili prikljucak s novim dosovskim vremenom, sve deklemujuci novu ideologiju kao „Oce nas“.
Doduse, nekim partijskim direktorima firme su otisle u stecaj, ali nije primeceno da se neko od njih preterano nasekirao, jer sve je ionako bilo (i ostalo) – nicije.
Cuje se da su ovih dana upravo „menadzeri“, ciji je najvisi razvojni domet bilo farbanje fabricke kapije u plavo-zutu boju ili podilazenje tandemu Djelic-Vlahovic pricom da drzava treba da investira i njihov novi, spasilacki projekat(!), izuzetno zainteresovani u kojem ce sastavu igrati nova Vlada. Valjda da bi mogli da uhvate daha za novu politicku adaptaciju koja bi im garantovala ocuvanje sadasnjih pozicija.
To sto ce, zasigurno, deo ovih nazovi privrednika preziveti i cak nadziveti svoje strancice trenutno niko ne aktuelizuje kao pitanje, jer sada su na dnevnom redu mnogo krupnije politicke enigme. Bilo bi, medjutim, zlo i naopako ako bi se ova prica i otvorila na istovetan ili slican nacin kao pre tri godine. Neka se samo pretpostavi situacija da sada, recimo, direktore „liberale“ pocnu da smenjuju Vukovi „sepeovci“, demohriscane – radikali, da G17 bude alternativa Covicevoj alternativi. Dogodila bi se repriza price o Kurti i Murti.
U stvari, ni puka slika ni sustina kada je rec o rukovodjenju i upravljanju nasom privredom, odnosno njenim velikim delom koji nije doziveo transformaciju, nisu bitno pomereni od vremena klasicne partijske drzave, koja je jedino imala prijemciv terminoloski atribut – samoupravna. Bilo je i ostalo dirigovano postavljanje „rukovodnog kadra“ iskljucivo po kriterijumima partijske podobnosti i politicke lojalnosti, pri cemu su strucne reference ostajale u drugom planu. Promena je utoliko sto je nekada „sva pamet i mudrost“ bila u jednoj partiji, a sada je u vise njih, dabome, iskljucivo vladajucih.
U ZURBI da ojaca poluge svoje moci, DOS je napravio kardinalnu gresku sto je uopste zalazio u sferu neposrednog privrednog rukovodjenja i upravljanja, jer je stara, uglavnom losa, kadrovska resenja zamenio takodje rdjavim partijskim postavljenjima. Tako je produzena privredna agonija, koju ne proizvode samo losi partijski direktori koji se predstavljaju kao menadzeri, i izgubljeno je poprilicno vremena za pocetak formiranja prave strukture tehnokrata.
Pri tome svakako treba imati na umu da se vrlo tesko „rimuju“ zaostala drustvena svojina i moderan menadzerski pristup upravljanju privrednim preduzecima, ali nesreca je i u tome sto su kod nas tehnokrate jednom proglasavane za nepozeljan „drustveni sloj“, drugi put prosto zamenjivane neukim politickim prakticarima. Zato danas i jesmo toliko siromasni valjanim privrednim prakticarima.
Verovalo se da ce sam proces privatizacije spontano „izbaciti“ ili iz sveta dovuci sposobne kadrove koji ce u novom privrednom ambijentu ispoljiti novi menadzerski kvalitet. To se, medjutim, nije dogodilo. Ovde, u Kragujevcu, uopste. Sta vise, obavljen je niz takozvanih „direktorskih privatizacija“, odnosno onaj stari, neinventivni i nestrucni kadar, koji se zna se kako „opario“, dosao je u poziciju da postane „gazda“ preduzeca. U vecini slucajeva isti covek i „gazduje“, i upravlja, i planira, i „razvija“, sto samo potvrdjuje koji je njihov pravi „profil“.
Zato ne treba da iznenadi vest da i neki taziji direktori, koji su to postajali kao demokrate, demohriscani, liberali i slicno, jednog skorog lepog dana osvanu kao vecinski vlasnici u firmi u koju su usli kao spasitelji iz „kriznog staba“. Stranke im tada vise nece biti potrebne, dovoljne su im bile kao odskocne daske, a sada mogu i da – nestanu.
