Na današnji dan se navršava tačno 100 godina od kada je, sam i zaboravljen, u beogradskoj duševnoj bolnici preminuo Petar Kočić, srpski pesnik, političar i pisac „srpskog narodnog ponosa“ koji je stvorio za vreme svog kratkog veka ipak uspeo da stvori likove „veće od života“ po kojima ćemo ga i danas pamtiti.
Buđenje nacionalnog duha
Petar Kočić rođen je 1877. u selu Stričići, kod Banje Luke. Osnovnu školu je pohađao u manastiru Gomionica gde mu je otac, zakaluđerivši se kao udovac, bio iguman.
Upravo te prve godine u mnogome su odredile Petrov ceo život – pripadao je generaciji srpskih intelektualaca koje se mnogo borila za svoje ideale, ali i mnogo zbog toga stradala.
Gimnazijsko obrazovanje je počeo u Sarajevu, ali je zbog nacionalističkih stavova i „srbovanja“ isteran u trećem razredu, pa je morao da pređe u Beograd.
Filozofiju je učio u Beču, ali je njegova najveća želja bila da život provede u rodnom kraju. Radio je u Sarajevu kao činovnik, ali je ubrzo otpušten zbog učešća u radničkom štrajku i proteran u Banjaluku. Međutim, ni tamo za Kočića nije bilo mira!
Glas slobode
Uoči aneksije Bosne i Hercegovine, Kočić je pokrenuo list „Otadžbinu“ i stvorio političku
grupu koja je propovedala borbu protiv Austrije ostataka feudalnog ropstva. Bio je omiljen u narodu i slavljen među ompadinom željnom otpora protiv okupatora.
Tamo gde je narod video svog prvaka, država je videla opasnog protivnika. Kocić je više puta hapšen i krivično gonjen, a na njega se gledalo kao na jednog od najsmelijih podstrekača srpskog nacionalizma i kao takvog veoma opasnog bundžiju.
Negde u to vreme Kočić je napisao svoja najbolja dela. Ono što nije mogao da kaže u „ozbiljnoj prozi“ rekao je u satiri. „Jazavac pred sudom“ i „Sudanija“ postala su dela koja su se čitala u jednom dahu, ali i prepričavala ispod glasa i samo u krugu probranih prijatelja.
Na Kočića se gledalo kao na čoveka krajnosti. Ljudi su ga ili voleli ili mrzeli. Pričali su da je bio „previše političar za književnika i premalo racionalan za političara“. Jovan Dučić je zapisao da bi, da nije toliko isključiv Petar Kočić bio najbolji srpski pisac.
Tragičan kraj
Neprestana borba uzela je svoj danak i uoči Prvog svetskog rata na Petru Kočiću su primećeni znaci duševnog rastrojstva.
Obolelog pisca smestili su za vreme Prvog svetskog rata u beogradski „Dom za s uma sišavše“, prvu bolnica na Balkanu u kojoj su bili smešteni psihijatrijski bolesnici. Ova zgrada – Doktorova kula se i danas nalazi u Višegradskoj ulici na Savskom vencu.
Ironično, priča kaže da je Petar Kočić u ovoj bolnici bio srećan. Govorio je da je tu „živi u slobodi“ i da ne mora da gleda austrougarsku vojsku kako paradira njegovom domovinom.
Ako je tako, onda je tog 27. avgusta 1916. godine Doktorova kula u kojoj je izdahnuo Petar Kočić bila jedino slobodno mesto na celom Balkanu. Nažalost, bila je jedina sloboda koju je dočekao veliki pisac.
