Melita Todorović (70) je u Vajden, bavarski pogranični grad prema Češkoj, u kome je kao zarobljenik u Drugom svetskom ratu boravio njen otac, stigla 1982. godine. Kao što je on kod lokalnog stanovništva ostavio dobar utisak kao vredan i pošten čovek, pa se u ovo mesto kasnije vratio da radi, tako je i njegova ćerka Melita od početka bila dobro prihvaćena. Izgradila je uspešnu umetničku karijeru u Nemačkoj i svetu, duže od tri decenije radila kao dizajner u fabrici porcelana, ali svoju rodnu Belu Crkvu nikada nije zaboravila.
Prvi uspeh
– Rastala sam se od muža, uzela dete od dve godine i došla kod mojih roditelja koji su već živeli u Nemačkoj. Brzo sam našla posao kao dizajner u fabrici porcelana. Pored redovnog posla nastavila sam umetničku karijeru, konkurisala sam za članstvo u umetničkim udruženjima i oni su me primili. Prihvatio me i grad jer sam postavila skulpturu drveta sa dva velika stabla u parku An der Allee
. To je bio moj prvi veliki korak i uspeh, a za skulpturu “Drvo života” dobila sam dve nagrade. Prvi moj nagrađeni rad u Nemačkoj je za skulpturu maske na dva štapa u izboru izdavačke kuće Novi dan. Bilo je to 1987, a 1990. godine dobila sam Zlatnu medalju za akvarel u Mapelu u Italiji. Tri godine kasnije dobila sam nagradu novina Amberger cajtung – kaže Melita Todorović.
I pored uspešne umetničke karijere u Nemačkoj, Melita Todorović nikada nije zaboravila rodnu Belu Crkvu.
Dizajn porcelana
– Otkad sam u penziji radim skulpture u keramici i akvarele, gradske motive i pejzaže. Bila sam u Beloj Crkvi ove godine i to pet nedelja, a prošle godine sam u Beloj Crkvi učestvovala na izložbi. Tamo ima jedan mali umetnički krug u kome su Tereza Stamenković, jedan danski slikar i grafičar koji dolazi svake godine i ja, svi slikamo motive Deliblatske peščare. Prošle godine smo imali zajedničku izložbu pod imenom Zagajička brda: mesto-prostor-vreme – navodi umetnica.
Duže od tri decenije Melita je radila kao dizajner u fabrici porcelana Seltman.
– Bila sam zaposlena u fabrici porcelana koja je ostala poslednja u okolini. Radila sam duže od 30 godina i na tom poslu zaradila i penziju. Imali smo akcije za decu kada smo išli u neki veći grad u tržne centre gde smo ostajali dva-tri dana. Deca su crtala po porcelanu keramičkim bojama. Kada oni završe crtanje, to ide u fabriku i peče se a kasnije to se ponovo nosi tamo i deca dolaze po te svoje radove. To je bio način da se mlađa generacija zainteresuje za porcelan i način njegove dekoracije – priča sagovornica “Vesti”.
Osećaj otadžbine
Tokom višedecenijskog umetničkog i stvaralačkog angažmana, Melita je učestvovala na više izložbi a usledile su i nagrade sa raznih strana. Svoje umetničke radove predstavila je publici na samostalnim izložbama u Beloj Crkvi, Vajdenu i italijanskom mestu Cingoli, kao i na kolektivnim predstavljanjima sa kolegama u Beogradu, Zemunu, Rijeci, Budimpešti, Beču, Minhenu, Parizu, Mapelu, Vajdenu, Ambergu, Regenzburgu.
U više prilika Melita Todorović je istakla “bez umetnosti ja ne postojim” i “umetnost povezuje svet”. Njena umetnička kreativnost posebno dolazi do izražaja u vajarstvu u kamenu, keramici i bronzi, a omiljeni predmet interesovanja su ljudi. U slikarstvu ona koristi tehnike akvarel, gvaš i akril, a “na slikama se prepoznaje osećaj otadžbine u svom gradu i drugim mestima Evrope”, stoji u jednom medijskom tekstu o Melitinom stvaralaštvu.
Tri decenije prijateljsta
Slikar Toma Branković iz Šenkirha kod Vajdena kaže da se sa Melitom poznaje duže od tri decenije.
– Ona je kod nas prvi put bila sa dvogodišnjim sinom Reljom i od tada traje naše prijateljstvo. Zajedno smo u umetničkom udruženju u Vajdenu, a već duže vreme razgovaramo o tome da priredimo jednu zajedničku retrospektivnu izložbu našeg umetničkog stvaralaštva. Verujem da ćemo to ostvariti, a možda je najbolji prostor za to u Tiršenrojtu.
Drvo života
Tokom uspešne umetničke karijere ostavila je značajan trag u Vajdenu, a najvidljiviji je skulptura dva stabla posvećena dvojici zaslužnih ljudi kojim se grad Vajden odužio Melitinim radom.
– Skulptura dva drveta koje sam postavila u Aleji u Vajdenu posvećena je ljudima koji su pre nekoliko stotina godina svojom rukom zasadili drveće u Aleji. To su kralj Maksimilian I
Jozef i hercog Teodor Eustah fon Pfalc Sulcbah . Ja sam napravila dva stabla posvećena njima i tu su njihovi portreti a završnica stabala prerasta u krunu od lišća koja je zajednička. Nekada je tu bila velika pijaca za vikend, a kada je ona preseljena u centar grada, ovde je ostala aleja sa klupama za odmor a ispod nje su podzemne garaže. Za tu skulpturu dobila sam dve nagrade – priča Todorovićeva.
Od Bele Crkve do Vajdena
Melitin otac i njegov brat su kao ratni zarobljenici u Drugom svetskom ratu bili u Vajdenu. Posle oslobođenja vratio se u Belu Crkvu, a 1965. godine sa prvim talasom jugoslovenskog gastarbajterskog pohoda na Nemačku ponovo je stigao u Vajden. Zaposlio se u fabrici kristala i tu radio do povrede ruke. Kasnije je došla i Melitina majka koja je radila u jednoj bolnici. Oni su finansirali školovanje svoje ćerke Melite u Jugoslaviji. Melita je posle Više pedagoške škole i diplome na smeru likovna umetnost, završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Još u osnovnoj školi, kada je imala devet godina, nastavnik likovnog vaspitanja prepoznao je njen umetnički talenat.
Чланак Zavičaj ne zaboravlja се појављује прво на Vesti online.
