Završen je šesnaesti Festival srpskog filma u Torontu. U Ridžent teatru publika je videla osam ostvarenja srpske kinematografije, a filmovi za koje je vladalo najveće interesovanje krenuli su put drugih gradova u Ontariju, javlja naša dopisnica iz Toronta Branka Dikanović Trbojević.
Srpski kandidat za Oskara, film Miloša Radovića, Dnevnik mašinovođe, otvorio je 10. novembra Festival srpskog filma u Torontu. Veliko intersovanje publike vladalo je za novi film Emira Kusturice Na mliječnom putu, čije je prikazivanje u Torontu bilo i svojevrsna severno-američka premijera. Toliko interesovanje primoralo je direktora Festivala, Nenada Stankovića, da obezbedi dodatne projekcije.
„Na proteklih 16 smotri prikazano je više od 120 filmova koje je videlo oko 37 hiljada gledalaca. Uvek je prikazivan presek najboljih ostvarenja u srpskoj filmskoj industriji te godine i po tome se ovaj festival svrstava u red najvažnijih kulturnih menifestacija sa ove strane okeana“, kaže osnivač i direktor festivala Nenad Stanković.
Na otvaranju festivala priređen je filmski omaž Draganu Nikoliću koji je, svojevremeno, sa filmovima Zona Zamfirova i Lavirint, bio gost festivala. Nenad Stanković podseća da je u prvim godinama, kada je Festival pratila mnogo pozitivnija energija, u Torontu gostovalo 40- tak reditelja, glumaca, scenarista a da se poslednjih godina ova smotra finansira prodajom karata i uz pomoć malog i srednjeg biznisa u Torontu.
Ove godine na Festivalu su prikazani i filmovi Dobra žena, Mirjane Karanović, Burek Vladimira Nikolića, Braća po babine linije Radoša Bajića, Heroj i kazna Nebojše Pajkića, Čujte Srbi Gorana Vukčevića kao i dokumentarni film Magija scenografije Slobodana Ivetića.
Srpska zajednica u Torontu je brojna, ali pozorišne predstave, koncerte i ovaj festival prati, uglavnom, publika koja je u Kanadu stigla 90-tih godina.
Na pitanje da li poznaje svoju publiku Nenad Stanković odgovara:
„Tačno je, poznajem većinu ljudi koji prate film. Reč je o beogradsko-sarajevskoj publici koja je naviku da prati kulturne događaje donela iz bivšeg života. Međutim, ovde su stasala deca te, takozvane nove emigracije, koja danas imaju dvadeset i više godina. Svi su oni Kanađani koji govore srpski jezik ali mi se čini da se niko ozbiljno nije pozabavio njihovim kulturnim i drugim potrebama, kaže Stanković i da stasavaju kao divlji cvetak negde u polju“, zaključuje uz osmeh.
Ove godine svi filmovi su bili titlovani na engleski jezik tako da su ih, bez mnogo muke, pratili i pripadnici treće i četvrte generacija Srba rođenih u Kanadi.
