Probleme nastale u CŠO „Sv. Nikola“ u Volčer ulici u Brizbejnu retko ko od parohijana želi da komentariše, a iz šturih i opreznih izjava se jedino jasno zaključuje da nikom nije drago što je došlo do podela. Ima, međutim i onih koji smatraju da su novonastalom situacijom ugrožena njihova verska prava i da im je uskraćena sloboda duhovnog života.
Lazar Mitrekanić, koji je u prošli petak proslavio Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana insistirao je da zabeležimo njegov slučaj jer, kako kaže, po prvi put u životu nije svoj slavski kolač prelomio u crkvi. Lazar je sa svojom suprugom, sinovima, snahama i unučadima proslavio svog zaštitnika u svom domu, a slavski obred je vršio sveštenik Nikola Stefanov koji je uz odobrenje episkopa australijskog i novozelandskog Irineja, neposredno nakon Vaskrsa prošle godine, napustio crkvu u Volčer ulici.
Lazar je svoju priču počeo o tome kako su mu uskraćena njegova verska prava i slobode, da se oseća diskriminisanim i da mu je teško što po prvi put svoj slavski kolač nije nosio u crkvu. Na pitanje, zar to nije mogao u druge dve srpske pravoslavne crkve u Brizbejnu, Lazar se brecnuo: „Eto, pitate me isto što su me pitali još neki. Neću da idem u druge crkve i nije to isto. Ja sam s porodicom došao iz Bosanskog Broda u Brizbejn 1998, prvi put sam otišao u jednu našu crkvu u Brizbejnu u Volčer ulici, poljubio tu crkvena vrata, osveštao ikonu svog zaštitnika kod pokojnog sveštenika Milana Cvetkovića, postao parohijanin te crkve i zbog toga je osećam kao svoju.“
Lazar skida ikonu i pokazuje s druge strane datum kada je ona osveštana uz potpis pokojnog sveštenika Cvetkovića.
„Otići ću i na godišnju skupštinu i ponoviću ovu svoju priču o ugroženosti“, kaže Lazar. „Kako nisam ugrožen kad jednog unuka i unuče koje je na putu, neću moći da krstim u crkvi koju osećam kao svoju jer tamo ne služi srpski pop. Vratiću se u nju samo kad se vrati i srpski sveštenik koji je priznat od strane naše crkve i našeg patrijarha“, zaključio je Lazar.
članovi uprave CŠO nisu bili dostupni za komentar ovih Lazarevih navoda.
„NJega sam doživljavao ne samo kao sveštenika, nego istinskog duhovnog oca, poštovao sam i poštujem i sveštenika Nikolu Stefanova, ali pokojnog Milana ne mogu da zaboravim. I gde sad da odnesem svoj slavski kolač? U istu crkvu u kojoj služi ruski pop i služi na jeziku koji ne razumem? Uz sve to, kažu i da je raščinjen.“
Na pitanje, da li mu neko zabranjuje ulazak u crkvu, Lazar odgovara:
„Meni niko ne zabranjuje ulaz, ali ne želim da ulazim u crkvu u kojoj ne služi srpski pop. Da se razumemo, nemam potrebu da nikog prozivam pojedinačno, niti da nekog posebno okrivljujem, ali je stvorena situacija u kojoj smatram da su mi ugrožena verska prava u crkvi čiji sam ravnopravni član. Išao sam pre dve sedmice da proverim da li sam još punopravni član ili su me skinuli sa spiska i dobio sam potvrdu da jesam punopravan. U crkvu nisam ulazio i neću dok je tamo ruski pop, a primetio sam da sad tamo dolaze neki ljudi koji nisu Srbi.“
Primećujemo da je to i njihovo pravo da idu u crkve u koje žele.
„Ma, nemam ja ništa protiv njih, ni protiv popa, ako je to zaista pop. Pogotovo nemam ništa protiv ruske crkve, ali neka oni svi obavljaju službe i Bogu se mole u svojim crkvama, a srpski sveštenici i srpski narod neka budu u srpskim crkvama“, kaže Lazar.
Lazarev sin Zoran upada s primedbom da je prošle godine ispunio formular za punopravnog člana CŠO i uplatio članarinu, ali da njegovog imena nikada nije bilo na spisku, niti je ikada dobio poziv za sastanak. Tvrdi da ima nekoliko svedoka da je to uradio.
