Ranka Pecića, jednog od najistaknutijih naših privrednika u češkoj i celom srednjoevropskom regionu, sreli smo u jednom od najvećih praških hotela, dok je, okružen istaknutim umetnicima iz Slovačke i češke, promovisao dobrotvornu manifestaciju „Harmonijum“ koju, zajedno sa velikim slovačkim tenorom Peterom Dvorskim i uz reprezentativno učešće srpskih umetnika, već 12 godina organizuje u korist humanitarnog fonda predsedničkog para Livije i Vaclava Klausa.
• Ovim gestom manifestujete naklonost prema našim stvaraocima, ali i prema češkom predsedníku, sa kojim ste, kako se skoro svakodnevno može pročitati u novinama, u dugogodišnjem „neobjašnjivom prijateljstvu“. Neke vaše češke kolege i novinari, izgleda, ne mogu da sakriju zavist i stalno se iščuđuju što je jedan stranac, pa još Srbin, tako blízak prvom čoveku njihove države?!
– Da, tu zavist i sam osećam, ali mi to ne smeta da se tim prijateljstvom ponosim, iako me ono ponekad skupo staje. A verovatno i predsednika. Kao svaki političar, i Klaus ima protivnike, političke i druge, koji mu na sve načine nalaze slabe tačke, pa su jednu našli u meni, kao strancu, Balkancu, i još trgovcu „sumnjivog porekla“, koji se predsedniku vukao pod skute radi poslovnog i pomalo nacionalnog interesa – kaže Pecić.
Venčan i za državu
– Sticajem okolnosti, Jitkinom „krivicom“, tačnije „zaslugom“ tadašnjeg režima, naš san da posle venčanja nastavimo život u Jugoslaviji, u Srbiji, nije se ostvario – kaže Pecić. Jitka, naime, nije mogla da dobije pasoš, odnosno dozvolu za odlazak u inostranstvo, pa me tadašnja vlast tako venčala ne samo sa svojom državljankom, već i s ovom zemljom. U Srbiju idemo kad god možemo.
Zlobnici su iskonstruisali takvo tumačenje našeg prijateljstva jer im nije bilo jasno zašto se gospodin Klaus u proleće 1999, tada predsednik parlamenta, kao jedini istaknuti političar na prostoru koji pokriva NATO, javno usprotivio bombardovanju naše zemlje, iako to u to vreme, za političara tog nivoa, nije bilo baš politički produktivno! Pogotovo što je predsednik Vaclav Havel podržao agresiju.
– čak su i mene pitali da li sam ga na to nagovorio. Tako nešto mogli su da misle i poveruju samo oni koji ne znaju Vaclava Klausa. Dobro znam njegovu političku i ljudsku principijelnost, ne samo u političkom, već i u privatnom životu, čak i u porodici i prema prijateljima. On je čovek izuzetnog intelektualnog i političkog autoriteta i kredibiliteta koga niko ne bi mogao da nagovoriti. Mogao bih sve te koji tako nešto lansiraju da pitam ko ga je onda nagovarao da se ne složi i sa bombardovanjem Iraka, jer Klaus među svojim porodičnim prijateljima, koliko znam, nema nijednog iz arapskog sveta.
• Nije moguće da sa predsednikom Klausom nikad niste razgovarali o našoj zemlji i sudbini naše nacije?
– Razgovarali smo, naravno, mnogo puta. Razgovaramo i danas, ali to nije bilo, niti je sada, nekakvo „nagovaranje“, već je reč o želji ozbiljnog i objektivnog političara da o „balkanskom pitanju“, pored informacija iz izvora koji su na raspolaganju jednom državniku, sazna nešto i od „druge strane“, od čoveka koji pripada „tretiranoj“ naciji. Pogotovo što je svestan da češki mediji uglavnom jednostrano i tendenciozno prate taj problem. Bio bih srećan da sam mu bar malo bio od koristi. Uveren sam, međutim, da je predsednik Klaus od onoga što je od mene čuo odbacio sve ono što je ocenio kao izraz moje emotivnosti ili nacionalih osećanja.
Probio „gvozdenu zavesu“
– Kao trgovac, mislim da sam postigao nešto što je u to doba bilo gotovo nemoguće. Uspeo sam da privolim mnoge čuvene zapadnoevropske modne kuće da okušaju sreću na ovom prostoru koji je za njih, zbog blokovske podele, bio tabu. Još 1984, punih pet godina pre „somotske revolucije“, u Prag sam doveo i predstavljao „Beneton“. Butik koji sam sa Jitkom otvorio bio je prvi punkt ove popularne firme u Istočnoj Evropi. A za „Benetonom“ su došli „Hugo Bos“ i drugi. Mi smo, u stvari, svojim „somotom“, lansiranjem svetske mode, prvi probili „gvozdenu zavesu“.
• Šta vam je u tim podmetanjima medija palo najteže?
– Osim tih spekulacija koje se moraju podneti takve kakve jesu zato što su sastavni deo političke klime u celom svetu, ima stvari zbog kojih čovek mora da se pobuni protiv klevetnika.
• Šta vam je neposredan povod za revolt?
– Praški nedeljnik „Respekt“, koji misli da je politički uticajan, nedavno objavio je članak pod naslovom „Ranko Pecić – prijatelj Vaclava Klausa“ u kojem nisu ostavili na miru ne samo nas dvojicu, nego ni mog pokojnog oca Mirka. Između ostalog, list je naveo da je moj otac bio istaknuti srpski mafijaš koji je poginuo u obračunu pariskog podzemlja u francuskoj metropoli!
Mojoj ćerki Gabrijeli, koja je doktorirala na žurnalistici, kad je u „Respektu“ pitala „kolege“ kako su mogli da objave takvu ogavnu izmišljotinu, prepotentno su odgovorili: „Dokažite da nije tako i mi ćemo se izviniti!“
A moj pokojni otac, koji je proglašen za mafijaša samo zato što je njegov sin prijatelj sa značajnim čovekom koji je, u stvari, prava meta ovog lista, živeo je i umro u Staroj Pazovi, u koju je stigao kao kolonista iz Bosne, nikada nikud nije putovao, čak ni do Beograda, a kamoli u Francusku. Živeo je kao miran vojvođanski delatnik i umro od infarkta u svojoj kući, dok se odmarao nakon celodnevnog košenja trave.
– LJubav i poštovanje prema ocu, obaveza da ga odbranim od monstruoznih tvrdnji, hiljadu kilometara od njegove kuće, naterali su me da presavijem tabak i tužim klevetnike – kaže Pecić, vidno potresen kad priča o prljavštini „Respekta“.
• Da naš razgovor, ipak, završimo veselijom temom. Kako ste u ovom „tuđem svetu“ uspeli, iako vam je, kao i svim strancima u tuđini, na tom putu moralo biti mnogo teže nego, kako bi to česi rekli, „domorocima“?
– U češku, tadašnju čehoslovačku, došao sam 1972, kao i mnogi naši zastupnici, na „mandatsko“ predstavljanje naše privrede. Nije bilo baš ugodno, s obzirom na moju građevinsku struku. U okviru beogradskog „Progres-Komgrapa“, gradili smo hotele, bolnice i druge značajne objekte u metropoli i van nje. Kasnije, kad sam prešao u sarajevsku „Bitumenku“, „presvlačio“ sam češke puteve, da bih potom prešao na presvlačenje i oblačenje ljudi koji su, živeći dugo u socrealizmu, bili želji prave mode.
Ranko se pre tačno tri decenije, 22. decembra, venčao, kako kaže, sa svojom jedinom, prvom i poslednjom životnom saputnicom, čehinjom Jitkom, s kojom ima dve ćerke.
– Prva, Sandra, pretvorila je Jitku i mene u baku i deku ili, kako to ovde lepše kažu, u babičku i dedečka. Tako smo je prihvatili kao svoje stalno stanište, počeli da radimo tekstilnu modu „za svoj groš“ i tako je počela moja velika ljubav prema modi, kreacijama, tekstilu. S ljubavlju prema onom što radite obavezno dolazi i poslovni uspeh – objašnjava Pecić svoj recept kako je jedan građevinac postao uspešan modni tekstilac.
