Prvi sastanak mešovite komisije održan je nedavno u Rimu, a Pilsel najavljuje da će se komisija baviti predratnim Stepincem na već najavljenom susretu u oktobru u Zagrebu, zatim ratnim Stepincem na planiranim susretima u Novom Sadu, Požegi i Podgorici, a onda i posleratnim Stepincem, najmanje spornim, na završnom skupu opet u Vatikanu.
„Poništenje procesa Stepincu praktično ništa neće promeniti u razgovorima između predstavnika SPC i Katoličke crkve, pa ni u običnoj javnosti“, naveo je Pilsel u tekstu objavljenom na poralu Autograf.hr.
Pilsel ocenjuje da sudija Ivan Turudić, predsednik Županijskog suda, i Vladimir Šeks, kao savetnik novog šefa HDZ-a Andreja Plenkovića, koji je inicijator izmene Zakona o krivičnog pravu iz 2009. kojom je omogućeno da ti politički procesi iz vremena Jugoslavije budu revidirani, nedvosmisleno sebi dižu spomenike za života, i na taj način se upisuju u istoriju.
Međutim, zahvaljujući Šeksu i Turudiću, Stepinac nam ostaje nepoznanica, kaže Pilsel i podseća da to ne kaže samo on, već da je to rekao i nadbiskup Bozanić, koji je po završetku prve runde razgovora s pravoslavcima u Vatikanu rekao da je nužno bolje proučiti ko je bio, što je bio i šta je radio blaženi Stepinac.
Pilsel ukazuje i da odluka Županijskog suda nije mudra iz još nekoliko razloga.
Podseća na izjavu Dražena Budiše, da ta odluka Županijskog suda „nije bila potrebna ni Stepincu ni Hrvatskoj“.
Budiša je, inače, penzionisani političar i lider omladine u doba „Hrvatskog proleća“, koji je na montiranom političkom procesu osuđen na četiri godine zatvora i četiri godine lišavanja građanskih prava.
Od istorijske drame do sudske farse
Budiša je za Večernji list, naime, rekao da „od istorijske drame pravimo sudsku farsu“ i dodao da je procedura suda trajala ravno 15 minuta, podsetio je Pilsel.
Ističe da je Budiša bio i protiv zakona koji je omogućio takvu reviziju.
Iako je poništenjem presude protiv Stepinca otvoren put da se i neka druga politička suđenja proglase nevažećim, Budiša kaže da se zapravo išlo na dokazivanje u kvazisudskom postupku kojim se ništa ne istražuje ono što je samo po sebi razumljivo, jer, smatra Budiša, šta smo radili u poslednjih četvrt veka kad moramo sudskim putem dokazivati kakav je bio komunistički režim?
„Da nije Budiša jedini koji tako razmišlja, znam iz prve ruke jer sam u februaru ove godine vodio razgovor s vladikom Jovanom Ćulibrkom za Jutarnji list, u kojem je episkop pakračko-slavonski jasno rekao da ‘komunistička optužnica ne može biti polazna tačka razgovora o Stepincu’, naveo je Pilsel.
Opširno podsećajući na prepisku srpskog patrijarha Irineja sa papom Franjom u vezi sa Stepincem, nakon čega je došlo do formiranja mešovite komisije, Pilsel ukazuje da Županijski sud poništenjem presude iz 1946. nije Stepinca proglasio nevinim, nego je utvrdilo da je u procesu došlo do bitnih proceduralnih pogrešaka.
„Konačno, ne smatram ovaj potez Županijskog suda u Zagrebu mudrim jer se izbegava ustanovljavanje, a što bi se pravom revizijom procesa sigurno uspelo, šta jeste a šta nije objektivna Stepinčeva krivica u merodavnom postupku. Na primer, a toga ima na vagone, je li Stepinac pomagao ustašama da nakon kapitulacije snaga Trećeg rajha i satelitske NDH u maju 1945. nastave ratovanje protiv nove, partizanske vlasti ili nije“, konstatuje Pilsel.
Utvrđivanje istine obaveza mešovite vatikanske komisije
Citirajući deo dokumenata iz zaostavštine Stepinčevog advokata, Pilsel kaže da je Sud propustio da utvrdi istinu, pa taj zadatak ostaje obaveza mešovite vatikanske komisije.
Poništenje procesa protiv Stepinca praktično ništa neće promeniti u razgovorima između predstavnika SPC i Katoličke crkve, pa ni u običnoj javnosti. Oni koji su smatrali Stepinca svetim to će činiti i dalje, a oni koji su ga smatrali krivim nastaviće da tako misle.
„Ako smem biti ličan i dati zaključak, rekao bih da je važno suočavanje s prošlošću koje je u podlozi problema, jer ono treba da se zasniva na hladnom naučnom istraživanju, a ne ‘javnom politizovanju'“, naveo je Pilsel.
Uz još jedno podsećanje na pismo patrijarha Irineja, gde on papi Franji poručuje da je slika o Stepincu, slažu se i katolici i pravoslavni članovi Komisije, bila radikalizovana i nerealna: ne samo da nadbiskup Stepinac nije imao moć da naređuje i rukovodi političkim, vojnim i policijskim aparatom Nezavisne Države Hrvatske, nego iz vrlo ranih izvora saznajemo o slučajevima gde se Stepinac zauzimao za pojedine progonjene Srbe i Jevreje, Pilsel ukazuje da je napisano i to da je Stepinčeva uloga opterećena ćutanjem, da je ulazio u teške kompromise s ustašama i činjenicom da je bio vojni vikar snaga NDH.
