U srbiji, ipak, nisu svi jednaki, neki su – jednakiji
Dobro je što je policija uhvatila dvojicu momaka, kažu desničara, pa još, navodno, bliska „Obrazu“, koji su štanglom, isprepadali, tukli i povredili novinara, kolumnistu „Vremena“ Teofila Pančića, koji je, sutradan, teško povređen, otperjao na godišnji i, valjda, zasluženi odmor.
Umorio se od pisanja.
Nije dobro što ta, ista, policija još uvek nije, a utisak je, da ga i ne traži, pronašla ubicu Zdenka Krnića!
Međunarodnog šahovskog majstora, glavnog i odgovornog urednika „Šahovskog informatora“, uz Gligu (Svetozar Gligorić),Boru (Borisav Ivkov), Beku (Aleksanar Matanović), Milunku (Milunka Lazarević), Ljubu (Ljubomir Ljubojević), Natašu (Nataša Bojković) sasvim sigurno velikog i priznatog ambasadora srpskog šaha i Srbije u svetu.
Dakle, policija je, svaka joj čast, angažovala sve da nađe napadače na Teofila.
Prevrnula je, što bi rekao Dule Mihajlović „i nebo i zemlju“, angažovala i kapacitete svih sigurnosnih kamera diljem Zemuna, i očas posla, skembala i uhapsila napadače.
Umalo nije rađena DNK analiza šipke odbačene na zemunskom trotoaru!
Istina, Zdenka Krnića niko nikada nije tukao, a i on ima i lik i delo, koje mu priznaje čitav svet, ali njega niko nije udario štanglom, već ga je u suludoj vožnji, na uglu, na pešačkom prelazu, Dušanove i Kapetan Mišine, dok se vraćao s posla, pregazio motociklista s crvenim motorom, na smrt.
I, kao da se ništa nije desilo, pobegao s mesta ubistva.
Ubicu Zdenka Krnića nisu tražili narodni poslanici kao što su neki usred rasprave o Rezoluciji za Kosovo opominjali Ivicu Dačića, da je bolje da traži napadače na Teofila, nego što priča o – otimanju 15 odsto srpske zemlje.
U tražanju ubice Zdenka Krnića nisu intervenisale ni neke strane ambasade, ma kakvi neka, najveće…
Ispostavilo se da je štangla ili šipka kojom su dvojica pretkla, navodno, Teofila Pančića, bila veći izazov za policiju nego crveni motor Zdenkovog ubice…
Duboko verujem da će se i ubica Zdenka Krnića, i bez akcije poslanika i bez urgencije stranih ambasada, naći iza rešetaka (ako već i nije, a do zaključenja ovog broja – nije!?), ali ova dva, na oko, nepovezana slučaja: ubistvo Zdenka Krnića i premlaćivanja Teofila Pančića, imaju jednu zajedničku crtu.
U Srbiji nismo svi jednaki.
Neki su jednakiji.
Ne sećam se, ili nisam čuo i pročitao, da je bilo ko od zvaničnika u Srbiji, pa ni naš predsednik, ili od NVO, tražio da policija, po svaku cenu pronađe Zdenkovog ubicu.
Nisam čuo da se na tu temu oglasio Vojvođanin čanak, kao za Teofila, a da ga podsetim, Zdenko Krnić je Somborac.
Nisam čuo da su se oko smrti i ubistva Zdenka Krnića oglasile ambasade?
I neće.
Iako je Zdenko Krnić, svetska veličina, čovek kome se divio ceo šahovski svet.
čovek čijoj je porodici dirljiv telegram poslao i aktuelni prvak sveta Višvanatan Anand, pa najjača šahistkinja planete Judit Polgar, nekadašnji šampion Jugoslavije Ivan Sokolov, predsednik FIDE KIršan Iljumžinov, doskorašnji predsednik Evropske šahovske unije Boris Kutin…
Telegrame saučešća porodici Zdenka Krnića, njegovoj supruzi Zdenki i sinovima Bojanu i Goranu, poslali su i eks šampioni sveta u šahu Anatolij Karpov, Gari Kasparov, organizatori najvećeg šahovskog turnira na svetu u Vajk an Zeu, lično saučešće izrazili legende srpskog šaha Svetozar Gligorić, Aleksadar Matanović i mnogi drugi.
Oni koji su znali i pamte i lik i delo Zdenka Krnića, pre svega velikog čoveka, dobrog supruga i brižnog oca…
O ubistvu Krnića svi su ćutali.
U šoku i neverici.
Brutalno ubijen, gaženjem, nekoliko dana je bio u komi…
Malena nada da će ovu partiju, šahista i borac, Zdenko Krnić, da dobije ugasila se…
Sahranjen je na Novom groblju, tiho, kako je i živeo.
A imao je, za razliku od mnogih, čime da se podiče…
Iza njega ostala su dela, brojni tomovi najboljeg svetskog šahovskog časopisa na svetu „Informatora“, enciklopedije otvaranja, središnjice i završnica… Diskovi, CD romovi…
I tu je ta tanana nit koja razdvaja Zdenka i Teofila.
Posle prebijanja, dakle odmah, ali i pre nego što je odleteo, suradan na godišnji odmor, neumorni Teofil Pančić stigao je da obavesti domaću, svetsku i belosvetsku javnost da je pretučen zbog svog lika i dela i onoga što piše…
Ispostavilo se, bar tako prenose novine koje uvek sve znaju unapred, da su ti snagatori, momci od 18 ili 19 godina, koji su štanglom, iliti metalnom šipkom, napali ničim izazvani, Pančića, čitali Teofilove kolumne u Vremenu. čime su, zapravo pokazali, da nisu baš onakvi, kako ih ili njima sličnim, predstavljao Teofil.
Nisu dakle, neobrazovani, pismeni su, znaju da čitaju, a još, uz to, čitaju baš Vreme. Time su oborene teorije da u, doskora radikalskom Zemunu, Vreme niko ne čita.
Eto, to nije tačno, čitaju ovi tabatori iz „Obraza“, jer da nisu čitali, verovatno ne bi ni čuli za Teofila.
Naravno, odah sam rekao, da je odlično, da je dobro što je policija ulovila napadače i strpala ih iza rešetaka.
Ali, nije dobro što se od tuče u autobusu stvarao politički slučaj, što se stvar politizovala i što su upotrebljene izuzetno štre reči…
Njegovim napadačima, kojima je određen, kako i priliči, prinudni odmor, zasad samo do 30 dana, a u perspektivi preti malo poduži, do osam godina – samoće.
Ali, sve to, ipak nije odgovor na moje oporo pitanje:
Ko je Ubio Zdenka Krnića?
Valjda je lakše pronaći crveni motor i vozača ubicu, na pešačkom prelazu i uglu Dušanove i Kapetan Mišine – od metalne šipke?
Ili na uglu Dušanove i Kapetan Mišine nema kamera?
Ili, možda nije bilo svedoka…
Pa, neće biti…
