Ono što su, tadašnji dečaci Miloš Ušljebrka, Branko Komazec, Dražen Jakovljević i Nenad Bundalo čuvali kao uspomenu na rodno selo i pretke, dve decenije kasnije izrodilo je ideju kako da mu se ponovo vraćaju. I ne samo to, već i potrebu da pronađu način kako da Žegar opet oživi.
Sve je krenulo spontano, kroz priče i uspomene na rodni kraj, dolaske leti tokom školskih raspusta i druženja na , sada već tradicionalnim, „Susretima u Žegaru“ da bi , korak po korak, sada već imali čime da se pohvale.
Od dečije igraonice „Sveti Sava“ uređene zahvaljujući organizaciji „Srbi za Srbe“, opremanja školske biblioteke „Stojan Janković“, niza humanitarnih akcija namenjenih socijalno ugroženim povratnicima, do etno izložbe na trgu Gerasim Zelić i sređivanja terena za balote, i sve to u samo dve godine i bez pomoći državnih institucija.
U želji da pomognu kraju osnovali udruženje
Kada je kao devetogodišnji dečak u „Oluji“ Branko svoj rodni Žegar zamenio Beogradom, u srcu i mislima poneo ga je sa sobom. O Žegaru se nikada nije prestajalo govoriti, ni u porodici, među prijateljima i rođacima, niti na bilo kom drugom mestu gde bi se njegovi nekadašnji meštani uspeli okupiti.
– Devet godina nakon rata sam prvi put došao u Žegar, i sve to vreme za mene je bilo kao večnost. Tih prvih godina, na moje veliko iznenađenje, ovde je dolazio veliki broj mladih ljudi, dece, i tada su se stvorila neka nova poznanstva. Od prvog dolaska Žegar je postao nezamenjiv, i nezamislivo je bilo provesti školski raspust bilo gde drugo i tako je bilo kod većine. Iz tog druženja, nas četvorica koji smo bili dobri i u Srbiji, došli smo na ideju da obogatimo i ulepšamo vreme koje smo ovde provodili, da promenimo nešto koliko je u našoj moći. Tako je osnovano udruženje „Žegar u srcu“ kako bi što više ljudi mogli da uključimo u celu priču. Uradili smo nekoliko dobrih stvari, do sada, od preuređenja parohijskog doba za potrebe dečije igraonice, pa do ove izložbe o istoriji Žegara i ljudima koji su ovde živeli. Uz to, ono što je nama uvek bilo najbitnije, tu su povremene akcije u kojima smo prikupljali pomoć za socijalno najugroženije žitelje sela, ali i novogodišnje akcije za decu koja ovde žive – priča Branko Komazec, jedan od četvorice osnivača udruženja.
Osećaj zahvalnosti najveći motiv
Ljudi su, kaže, prepoznali njihov trud i dobre namere, tako da su se vremenom i sami javljali oni koji su ih finansijski pomagali u realizaciji pomenutih akcija. Pomoć najstarijim meštanima Žegara na njih je , dodaje, ostavila poseban utisak.
– Nije to bilo radi pomoći koju smo im donosili, već osećaj koji su izazvale njihove reakcije zbog toga što smo ih obilazili, posećivali u njihovim domovima u vreme najvećih praznika. Za nas je to bila najveća satisfakcija, dodatni motiv da tako nastavimo i u buduće – ističe Branko.
O privrženosti mlađih generacija Žegarčana svom kraju, najbolje svedoče i „Susreti“ koje svake godine, poslednje subote u sedmom mesecu, organizuju u selu. Jedan od značajnijih segmenata ovogodišnjih svakako je i izložba o istoriji života ovog sela i njegovih nekadašnjih meštana.
– Zahvaljujući dobroj saradnji sa našim Žegaraninom Veljkom Kubatom, koji već godinama unazad prikuplja podatke o istoriji Žegara, narodu, rodoslovima, želeli smo da , na neki način, dio toga približimo ljudima koji ovo leto dođu ili bar prođu kroz Žegar. Naš kolega Miloš Ušljebrka, koji se bavi arhitekturom, došao je na ideju da delić Veljkovih podataka i fotografija stavimo na panoe. Odštampali smo sve to u Srbiji a potom dovezli ovde u Žegar – objašnjava Branko.
Od izložbe planiraju da naprave muzej, a od stare ambulante kulturni dom
No, sama postavka izložbe na starim zidovima trošne kuće ni malo nije slučajna. Plan je, kako kaže Branko, da se u nekom narednom periodu otvori kulturni dom u Žegaru, etnološki muzej sa stalnom postavkom što bi pomoglo jačanje i očuvanje tradicije, jezika, vere i kulture ali bi i upotpunilo turističku ponudu Žegara.
Od grada Obrovca dobili su dozvolu da sa objektom stare ambulante konkurišu za EU projekte kroz koje bi osigurali sredstva za kulturni dom, u okviru kojeg bi otvorili i malu trgovinu suvenira.
Rafting na reci Zrmanji, priroda i reka koje svake godine privlače sve više turista, idealna su prilika da se u selu otvori bar jedno radno mesto, a gostima pruži mogućnost da uspomenu na ovaj kraj ponesu u vidu autentičnog proizvoda. Od dosadašnjih prihoda od turizma mesna zajednica ne uzima ni jednu kunu, a to bi, smatraju momci iz udruženja, bila prilika da se još nešto korisno uradi za selo.
Ljubav prema kraju nadilazi svaku prepreku
Iako svi žive na relaciji Žegar- Srbija, Italija, Amerika, Nenad Bundalo je možda za nijansu češće u Žegaru od drugih. Kada je 2006. godine prvi put ponovo došao, imao je osećaj da nikada nije ni odlazio. Osećaj pripadnosti ovom kraju nije zamenilo ni gotovo deset godina provedenih u Kladovu, pa čak ni promenilo autentični govor po kojem se Žegarčani prepoznaju.
Zbog velike udaljenosti na kojoj žive, nije lako funkcionisati, ali jaka volja, ljubav prema svom kraju, i istinske vrednosti koje su im u amanet ostavili preci, nadilaze, kaže, svaku prepreku. Moglo bi se, i može, u Žegaru još štošta napraviti, ali samo da je ljudi više, da se vraćaju i oni koji još imaju dileme o povratku.
– Fale ljudi, i to je najveći problem. Ako ne da dođu ovde da žive, makar da se konstantno vraćaju da ožive selo. Treba nam mlađih ljudi na terenu. Ovde je, danas, samo par mlađih porodica sa decom, dok većinu čini starije stanovništvo. Zbog blizine Zrmanje koja je sama po sebi biser, najveći potencijal vidim u turizmu. Žegar obiluje bogatim i plodnim poljem, ali za ulaganje u poljoprivredu opet su potrebna izvesna sredstva. Starije stanovništvo živi od bavljenja stočarstvom, penzija ili socijalne pomoći, a to opet nije sigurnost za povratak mladih. Počevši od sebe, mogu reći da bi se više ljudi vratilo samo da im je pomoći da sebi obezbede posao, nešto što bi im osiguralo egzistenciju – siguran je Nenad.
Mladost bi oživela selo
Od 2005. godine u Žegar se iz Rijeke vratio i Dragan Vukčević. On potvrđuje da se u Žegaru živi dosta teško, najviše zbog nedostatka posla i manjka stanovništva.
– Ovaj deo zaleđa ima problem kao i ostatak Hrvatske, a to su radna mesta. Stari umiru , mladih je malo i većinom odlaze vani. Živi se od stočarstva i građevinskih poslova a to sve je slabo. Da bi se živelo od poljoprivrede potrebna je mehanizacija, a i za to su potrebna sredstva. Nekada su ljudi imali i posao i obrađivali zemlju, a u odnosu na to vreme ovo je danas prava utopija. Ipak, daju nadu ovi mladi ljudi koji dolaze, koji na sve načine pokušavaju da ožive selo. Moralno nas pokreću, vraćaju optimizam makar leti, i zato je teško što ih se, na neki način, ne može zadržati jer nemaju posao – kaže Dragan koji letnje dane, čak i na najvišim temperaturama, koristi za građevinske radove na kućama onih koji odmor provode u Žegaru.
Deset godina u Srbiji za jedan dan u Žegaru
Ipak, pre ili kasnije, sa poslom ili bez njega, Žegarčani poput Vojina Bundala uvek bi dan u Žegaru menjali za godine daleko od njega. Voćko, kako ga ondašnji meštani svi znaju, ističe kako su ga dug prema starim roditeljima i ljubav prema kraju bez ijedne dileme vratili iz Srbije.
– Bio sam u Užičkoj Požegi deset punih godina i radio u Javnom komunalnom preduzeću. Tamo mi je ostala ćerka i unučad, sin mi je u Americi, ali su mi se roditelji rano vratili i nisam želeo da ih ostavim same, bolesne i nemoćne. Iako sam tamo dobio i stan, ništa me nije vuklo da ostanem. I dok sam boravio telom tamo, srcem i dušom sam uvek bio ovde. Radije bih dan živio u Žegaru nego deset godina tamo. Volim ovaj kraj, ove ljude, sve ono što odavde potiče – zaključuje Vojin.
Selo, koje je pre poslednjeg rata imalo oko 2.000 stanovnika, sada broji tek nešto više od njih dvetstotinak. No, i pored toga, sve dok je mladih entuzijasta koji vole svoj zavičaj, baš poput Branka, Nenada, Dražena i Miloša, ostaje nada u neka bolja, optimističnija i plodonosnija vremena za Žegar i život u njemu.
The post Žegar živi ma gde kuća bila appeared first on srbi hr.
