Zelengrad je naseljeno mesto u sastavu grada Obrovca. Do teritorijalne reorganizacije u Hrvatskoj nalazio se u sastavu stare opštine Obrovac. Na popisu stanovništva 1991. godine, naseljeno mesto Zelengrad je imalo 512 stanovnika, sledećeg nacionalnog sastava: Srbi 458 (89.45%), Hrvati 52 (10.15%)), ali dvadeset godina nakon toga, podaci popisa pokazali su i statistički neuporedivo stanje, Zelengrad je ostao sa svega 77 stanovnika.
Svaka godina nakon toga i u ovom je mestu uzela danak, ljudi je sve manje, praznih domova sve više. Na pustim Zelengradskim ulicama može se sresti tek po neko od njegovih nekadašnjih žitelja. Dok su se jedni trajno vratili, drugi pak samo privremeno borave tu da, kako kažu, odmore i srce i dušu, da se naudišu čistog vazduha i oči odmore u zelenilu po kojem je mesto i dobilo ime. Oni sa kojima smo pričali, za početak su nas upoznali sa nekim od opcija kako je njihovo selo uopšte dobilo ime Zelengrad.
– Jedna od varijanti koje su nam preneli naši stari, jeste da je Zelengrad ime dobio po turskom Begu Zeli koji je napravio kulu iznad sela. Ta zelengradska kula je utvrda koja već vekovima stoji iznad sela, odoleva i vremenu i ljudima i prva je asocijacija ljudima kada im spomenete ovaj kraj. Kada je to precizno bilo ne mogu vam sa sigurnošću reći, ali svakako da potiče iz turskog perioda. Druga varijanta jeste da je to bilo baš zbog zelenila kojim je čitavo selo ogrnuto – ukratko objašnjava Zdravko Gagić, jedan od mlađih stanovnika Zelengrada.
No baš ta druga varijanta o nastanku imena sela, ne zvuči baš logično iz vizure onih koji su slušali neke drugačije priče i predanja. Spomenka Gagić ispričala nam je priču koju je ona od detinjstva upamtila.
– Pričalo se da su jednog učitelja, davno, šaljući na službu pitali da li će u Starigrad, Novigrad ili Zelengrad. On se odlučio za Zelengrad. Kažu da se vodio imenom, te mu je naziv ovog sela zvučao kao neka mirna, zelena oaza. Kada je došao u selo zatekao je samo sivilo, krš kakav se retko gde nalazi i goli kamen. No, danas se to ime sela sasvim uklapa sa njegovim izgledom. Sve je obraslo u šumu i rastinje ali je ipak ostalo najlepše mesto – opisuje Spomenka.
Stanovnici se rasuli po celom svetu
Jednako kao i priče o nastanku imena i uspomene koje su ljudi vezivali za prošla vremena, ona pamti i vreme svog odrastanja u uslovima čak i težim od današnjih. Bez premišljanja kaže kako joj je to bio jedan od najlepših perioda života, i uvek se sa radošću seća tih dana.
– Nije bilo ni struje ni asfalta, ni interneta ni mobilnih telefona, ni igrica ni kompjutera, ali smo imali detinjstvo kakvo deci danas teško da se može priuštiti. Selo je bilo puno ljudi, puno dece, puno života. Radilo se dosta, ali su se ljudi više družili, pomagali jedni drugima. Bili smo svi zdraviji, srećniji i ispunjeniji. Bez svega što sam navela mi smo uživali u našem odrastanju, u prirodi koja nas okružuje, u malim stvarima zbog kojih smo bili i srećni i zahvalni. Mislim da nas je takvo odrastanje učinilo i sposobnijim i boljim ljudima – setno će Spomenka.
Onda je došao rat i za sobom ostavio pustoš, rasuo Zelengrađane svuda po svetu. Spomenka je otišla u Srbiju pa u Nemačku, Zdravko se selio svuda pa stigao čak i do Kana, neki su se tek kasnije otisnuli put belog sveta, dok su malobrojni odlučili da se vrate na svoje. Ono što je svima ostalo zajedničko jedino su uspomene, žal za prošlim vremenima, i ta povezanost koja ih je, manje ili više, uvek vukla ka svom rodnom kraju.
– Ja sam jedno vreme živela u Srbiji, zatim otišla u Nemačku. Tamo sam živela i radila punih sedamnaest godina. Nakon toliko vremena, kada sam shvatila da ne želim živeti programiranim životom, da ne želim da mi se sve svodi na rad, posao, porez i druge stvari koje su samo deo sistema u koji upadneš, da živiš samo za dane odmora koje ćeš provesti u svom rodnom mestu, razrešila sam sve što sam tamo imala i opet se vratila u Srbiju. Roditelji su mi se vratili u Zelengrad a ja, koja sam ostala u Srbiji, gotovo svakodnevno bila bolesna. Prehlađena, alergična, ili nešto treće, samu sam sebe počela da preispitujem šta li to udišem pa sam takva. Onog trenutka kada sam i ja došla u Zelengrad, svi ti simptomi su nestali, a ja zaboravila šta znači nakašlјati se, prehladiti – prenosi nam Spomenka svoje iskustvo.
Ni kod Zdravka slučaj nije mnogo drugačiji. Svuda je stigao, proputovao poslom gotovo pola sveta, bio na destinacijama o kojima mnogi maštaju, ali ga ništa to nije dovoljno fasciniralo da ostane. Zaposlio se u Zagrebu kako bi što više vremena mogao provoditi kući jer mu, kako kaže, ni najmanji napor ne predstavlja par sati vožnje do sela. Jedino tu se oseća svoj na svome i tu mu je sve, što bi narod rekao, baš potaman.
„Stranci više vrednuju ono što imamo nego mi sami“
U dan kada smo obišli Zelengrad, Zdravko je iskoristio priliku da se vidi sa komšijama i prijateljima, da uz toplu jagnjetinu i čašicu vina razmene koju anegdotu, uspomenu na vreme i ljude kojih više nema, ali i da „načnu“ temu o povratku i perspektivi sela u budućnosti. Ima tu, slažu se, potencijala koji se ni najmanje ne koristi. Kraj je najperspektivniji za bavljenje stočarstvom ali i turizmom od kojeg bi se moglo više nego pristojno živeti.
– Ne mora i ne može svako da se bavi stočarstvom, u današnje vreme turizam je na ceni, a mi imamo toliko neiskorišćenih resursa. Iz iskustva znam da Nemci ne gledaju na pare kada je u pitanju odmor u miru, prirodi, na čistom vazduhu i konzumirajući zdravu hranu. Ako mogu plaćati za sela po rubovima Austrije, u kamenu, zašto to sve ne bi mogli imati i u Zelengradu. Sama sam se uverila koliko je sve to kod njih danas popularno. Pre izvesnog vremena dovela sam ovde jednog svog prijatelja Nemca koji radi u Austriji i bio je oduševljen odmorom koji je ovde proveo.
– Svako jutro bi, nakon ustajanja, prvo otišao u šetnju i sam brao i jeo kupine, smokve, ono domaće ili divlje voće koje ovde uspeva. Zatim bi popio kafu, otac bi mu ponudio domaću rakiju, zatim doručkovao sir, jaja, slaninu ili nešto drugo od naših seoskih proizvoda, i sve tako u krug. On je u podne već imao ispunjen dan, i bio više nego zadovoljan svime. Naši ljudi o tome ne vode računa i mislim da više stranci vrednuju ono što imamo nego mi sami. Kada bi, za početak, svi sredili oko svojih kuća, uredili svoja imanja, makar u dane odmora, i selo bi bilo drugačije i privlačnije. Ovako, najčešće se okupe ljudi za Petrovdan kada je slava hrama, tu se druže, goste, ali ubrzo opet svako ode svojim putem. Dovoljno je i to za početak, bar da ne zaboravljaju ko su i odakle su ako ništa drugo – detaljno će Spomenka.
Ona i sama ističe da ne preuveličava ništa jer je imala sreću da obiđe i Grčku i Španiju, i Austriju, Australiju, i nije baš da nemamo ništa nalik drugima, samo su nam želje i ambicije neuporedivo manje.
Na nekoliko kilometara udaljenosti Jadran, Velebit i Zrmanja
Istog je viđenja i Zdravko. Iskustva su mu, kaže, pomogla da vidi i shvati ono na šta ranije nije ni obraćao pažnju.
– Blizu nam je more, na svega nekoliko kilometara, blizu nam je Velebit, Zrmanja, a sve te prednosti niko od nas nije cenio toliko. Samo da je više mlađih ljudi, voljnih i željnih da život nastave ovde, ili da sve krenu od početka ali na temeljima koje još imamo. Ljudi su se razišli na sve strane, samo su se stariji vratili, i nema ko ni da pokrene celu priču, ponudi neki sadržaj da privuče goste. Ja svo svoje vreme nastojim da provodim ovde, ali fali još neko sa kim bi čovek mogao nešto napraviti – kaže Zdravko.
I on i Spomenka slažu se da treba osmisliti program, bilo kakav sadržaj koji bi Zelengrad mogao predstaviti i onima koji za njega čuli nisu. Oboje su voljni dati svoj doprinos u tome, iako sami ništa ne mogu. Jedino što oboje znaju jeste da će, kako godine odmiču, sve više vremena provoditi u svom selu, a starost na drugom mestu ne mogu ni da zamisle. Dok ljudi nema, sve ostaje samo na pukim rečima i željama.
Nikola Veselinović i sam nam je to potvrdio. Već dugi niz godina on se trajno vratio, a svaki napor da se nešto promeni ostao je na pokušaju. U svojim šezdesetim on je i najmlađi povratnik u Zelengrad.
– Još mnogo kuća je ostalo neobnovljeno, kao da su mnogi digli ruke od toga. U određenom broju obnovljenih još uvek nije sprovedena struja. Dok jedni kažu da se ne mogu vratiti dok nema struje, drugi objašnjavaju da je nemaju kome ni dovesti, i tako u krug. Svega nas je dvadesetak u selu, ja sam najmlađi pa najčešće pomažem ostalima. Nemamo trgovinu. Dece nema, škola je prenamenjena u druge svrhe, a da nas to niko nije ni pitao. I tako, mnogo je tu stvari koje bi se mogle urediti, popraviti, dalo bi se i oživeti ovaj kraj ali su najveći problem isključivo ljudi. Kad nema naroda onda nema ni života – kaže Nikola.
I sve je to baš onako kako naši sagovornici iskreno govore. U oazi mira i zelenila, okružen brojnim prirodnim lepotama, Zelengrad kao da se uljuljao u neku svoju kolotečinu. Tišinu pustoši remeti samo cvrkut ptica, cvrčaka. Njihova pesma, kao i želje naših sagovornika, pozivaju da ih se čuje, da se život vrati tamo gde je nekada od istog sve vrvelo.
The post Zelengrad, u oazi mira i zelenila appeared first on srbi hr.
