Nekada davno, u našim krajevima najstariji član zajedničkog domaćinstva bio je neko ko je osim poštovanja odlučivao o svim važnim pitanjima vezanim za porodicu.
U nekim krajevima sveta i dalje je tako. Možda je to pogrešno, možda nije, ali svakako ima svojih prednosti i nedostataka.
Prvi zakon Univerzuma je red, a kada se poštuje najstariji član domaćinstva, jedno je sigurno – zna se red. Danas se mnogo toga svodi na večitu trku novca i vremena, u nekim čudnim kombinacijama, i kao da se čovek gubi u beznađu… a često se izgubi i najstariji član. Nekada se to zvalo “glava porodice“.
Danas, daleko od nekadašnjih ognjišta, u novoj zemlji, život se dobrim delom sveo na rad i trku u kojoj se nema vremena ni za šta, ni za porodicu, ni za sebe, ni zdravlje. Mnogo toga se radi i uradi da se zaradi novac, da se stekne ono neophodno.
U toj trci se često izgubi zdravlje, a kada se zdravlje naruši ili izgubi, onda se taj isti novac troši da se zdravlje, često delimično, povrati. Ljudi, opet u suludoj trci s vremenom i novcem zaboravljaju na čoveka, a zaboravljaju i na prvi zakon svemira, zaboravljaju na red, zaboravljaju na “glavu porodice“.
Priča o deda Milutinu
Možda bi mlađa generacija morala s vremena na vreme da “zaviri“ u poruke mudraca iz naše istorije, na naše priče iz davnina kao što je ova:
– Jednog dana, ugledni bračni par učitelja slavio je svom petogodišnjem sinu rođendan. Pozvali su prijatelje iz drugih mesta, kumove, rođake i druge ugledne ljude. Planirana je velika rođendanska proslava, za pamćenje. Postavili su stolove, doveli muziku, bio je divan majski dan. Jedino što je smetalo je bio deda Milutin. Deda je bio mršavi starac vedrog duha, ali star pa je otac dečaka odlučio da dedu odveze u duboku šumu, dok ne prođe proslava rođendana.
Skupile se zvanice, počela je muzika i sve je bilo dobro dok slavljenik nije počeo da doziva dedu. Otac ga povuče na stranu i reče mu da su dedu odveli u šumu, da ih ne sramoti jer je star i da će ići po njega čim se završi slavlje.
U to dečak reče: ’Aha sada razumem, znači kada ja svom sinu budem slavio rođendan i pozovem puno ljudi, ti ćeš biti star i ja ću tebe odvesti u šumu da nas ne sramotiš’. U tom trenutku, kao da mu se nebo otvorilo, te reči njegovog petogodišnjeg sina su ga pogodile kao grom i on pojuri sa konjskim kolima u šumu po dedu Milutina. Kada su ga, onako u jurnjavi dovezli natrag, stavili su ga na čelo stola i nazdravljali s njim do kraja slavlja. Nikada više o tome nisu pričali.
Otkriti lepotu života
Objektivno gledano, mnogo je bolje ljudima u domu ukoliko ne mogu sami da brinu o sebi jer tamo imaju uslove za život dostojan čoveka.
Ma kako se činilo da je lepo biti kod svoje kuće, čak i to može biti teret ako se osećamo da opterećujemo ukućane, svoje najdraže, zdravstvenim i ostalim potrebama. Kao i među zvezdama što postoji ravnoteža, i ovde je potrebno naći najbolje rešenje, nešto između želja i mogućnosti, objektivnog i subjektivnog.
Starija generacija takođe treba da shvati da u poznom dobu može da otkrije lepotu života tamo gde se oseća najbolje, dok mlađa generacija, pored vođenja računa o finansijskim i ostalim aspektima, trebalo da vodi računa o potrebama i željama svojih roditelja, kada je odlazak u dom u pitanju, te da ne smetnu s uma priču o deda Milutinu, jer možda je to u budućnosti priča o njima…
Чланак Želja ili potreba?! се појављује прво на Vesti online.
