„Želja nam je da ispravimo nepravdu i da vratimo obeležje i podignemo nova, na kojima će stajati da su u Norveškoj stradala i srpska deca” – Branko Dimović -Dimeski

Branko Dimović Dimeski, novinar, književnik, autor i producent, zahvaljujući kome smo mnogo saznali o stradanju srpskih zarobljenika u Drugom svetskom ratu u Norveškoj je i sam proteran sa svog ognjišta. 1999. godine, kada su na Kosmetu gorele srpske kuće, kada su oskrnavljane i paljenje srpske svetinje kada su Srbi masovno bežali pokušavajući da izvuku živu glavu, sagovornik medijskog portala Rasejanja.info ističe da kao neko ko je i sam doživeo patnju i stradanje svoga naroda da mnogo emotivnije i sažetije može da razume stradanje svoga naroda i u nekim drugim situacijama.

Svojim vrednim radom Branko Dimović Dimeski je posebno skrenuo pažnju na stradanje srpskih logoraša u Drugom svetskom ratu u Norveškoj, gde su preko 95 posto bili pripadnici srpskog naroda. U nemačkim nacističkim logorima u Norveškoj od 4060 zarobljenika život izgubilo 2398. Po priči Branka Dimovića Dimeskog ti naših mladih zarobljenici su bili smešteni po logorima u krajne nehumanim uslovima i prolazili su pravu golgotu. „Većina je imala između 12 i 30 godina. Kako norveški tako i srpski izvori dokazuju da su u logorima u Norveškoj ubijana i deca što ukazuje na metodologiju planiranog genocida koju su ustaše sprovele nad srpskim narodom. Poslati su u smrt samo zato jer su bili Srbi”, istakao je naš sagovornik medijskog portala Rasejanje.info Branko Dimović-Dimeski.

U Norveškoj je, istraživajući mračnu temu o položaju i stradanju srpskih logoraša u nacističkim logorima imao dosta sagovornika koji su se „sećali se podviga srpskih mučenika za vreme Drugog svetskog rata. Mnogi Norvežani pomagali su da se srpski logoraši domognu i slobode”. U mnogim razgovorima je isticao vezu srpskog i norveškog naroda, a najvažnije je da oba naroda u svojoj istoriji nikada nisu vodili osvajačke ratove. „Norvežani su izdašno pomagali srpskoj državi kada se grčevito borila za samostalnost i oslobođenje od viševekovne otomanske okupacije”.

Zahvaljujući Branku Dimoviću Dimeskom na prvom mestu naš narod a preko njega i mnogi u svetu počeli su da saznaju priču i podvih onih koje su ustaše i nacisti nasilno poslali u smrt.

Šta je bilo presudno da počnete da se bavite istraživanjem ove teme?
– Rođen sam na Kosovu i Metohiji i svedok sam mnogih stradanja mog srpskog naroda. Zato sam i morao napustiti zavičaj. Najmanje što sam mogao očekivati da ću i u Norveškoj svedočiti o stradanju srpskog naroda i dece. Moj motiv je da dok iskreno govorimo o stradanju i prenesimo na generacije posle nas i učinimo sve da se stradanja nikada ne ponove.

Da li su Vam u Norveškoj vrata bila otvorena za sva pitanja koja ste imali i kakva je bila saradnja sa norveškim istoričarima?

– U Norveškoj sam naišao na razumevanje i poštovanje s obzirom na temu. Moram napomenuti da je komunikacija sa norveškim istoričarima na  zavidnom nivou. Oni istoričari sa kojima sa ostvario saradnju govore i pišu  sa pijetetom o srpskog narodu.

Da li postoji spisak svih stradalih Srba koji su bili zarobljenici u Norveškoj?

– Spisak stradalih Srba u Norveškoj postoji, ali se u poslednje vreme radi na korekciji i unose se podaci koji su do sada bili nepoznati.

Priča svakog zarobljenika je teška na svoj način. Koja je za Vas bila najteža?

– Sve priče i svedočenja kojima sam prisustvovao na mene su ostavila snažan pečat. Verujte mi ljudski mozak ne može zamisliti kroz kakve muke i zlostavljanja je naš narod prolazio. Postoje i nemački dokumenti iz tog vremena koji su korišćeni kao za instrukcije stražarima u kojima se navodi da je srpski narod podvrsta i da logoraše treba ubijati i mučiti.

Koji je za Vas tokom istraživanja bio najteži momenat?

– Nažalost logoraši su ubijani i mučeni i primoravani da jedni drugi sahranjuju tako da posedujemo i fotografije iz 1945. godine koje jasno ukazuju da su svi grobovi jasno obeleženi po pravoslavnim običajima. Nadamo se da ćemo ispraviti učinjenu nepravdu i u skorije vreme vratiti obeležja i pre svega podići nova obeležja na kojima ćemo navesti da su u Norveškoj stradala i srpska deca.

Kako ste se finansijski izborili tokom snimanja filma „33 Anđela”, da li je država Srbija pomogla…

– Tokom rada na filmu 33 Anđela imao sam podršku od srpskih državnih struktura koje se pre svega ogleda u logistici. Želeo bih da se zahvalim gradu Niš i Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije, a pre svega Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Na koje ste poteškoće nailazili tokom snimanja filma?

– Mnogo je poteškoća kroz koje sam nailazio u nastajanju filma „33 Anđela”. Sada je to sve iza nas najvažnije da smo film završili. Vrlo sam ponosan na to šta smo uradili. Film je podržan privatnim dobrovoljnim donacijama i učešćem potomaka i svedoka na filmu što daje poseban dojam i čini me ponosnim da su mi ljudi ukazali poverenje. Zadovoljan sam jer je film gledan i tražen. Činjenica da film osvaja međunarodne nagrade daje mi motiv da nastavim dalje i da sa razlogom mogu biti zadovoljan učinjenim poslom.

Da li je tačno da su jugoslovenske vlasti pokušavale da skrivaju priču prvo o postojanju a potom i o stradanju zarobljenika?

– Ja nemam podatak da su naše vlasti pokušali da sakriju priču o stradanju srpskog naroda u nacističkim logorima za Vreme drugog svetskog rata u Norveškoj, ali imam podatke da su vlasti iz bivše Jugoslavije priču o stradanju Srba preokrenule u ideološki koncept što je nedopustivo i na nama ostaje zadatak da učinimo sve i ispravimo učinjeno.

Na ovu temu ste napisali nekoliko knjiga?

– Napisao sam knjigu Srpski Krvavi Put koji upravo govori o stradanju Srba za vreme Drugog svetskog rata u Norveškoj i imam nameru da prevedem knjigu na nekoliko jezika.

Da li Vam poznato, postoji li neki naučni rad kod nas na ovu temu – poznato je da u Srbiji nema nijednog doktorskog rada koja obrađuje temu Jasenovac?

– Jasenovac i stradanje srpskog naroda u tom zloglasnom logoru mora da bude mesto gde ćemo se svi složiti da se desio genocid i ne smemo dozvoliti da dođe do razlika i neslaganja. Istoričari bi trebalo da se bave stradanjem i naučni i doktorski radovi moraju pomoći generacijama posle nas da znaju šta se zapravo tamo  dogodilo.

Kako srpsko rasejanje može da pomogne u širenju ove teme? Kako sprsko rasejanje može da pomogne uopšte?

– Mislim da mi u rasejanju u poslednje vreme činimo puno u vezi teme i uopšte kada je kultura u pitanju. Mi smo imali prilike da film prikažemo u više zemalja na poziv srpskih udruženja i Srpske Pravoslavne crkve.

Koji su Vaši dalji planovi?

– Trenutno radim na filmu Bekstvo i vrlo sam zadovoljan učinjenim do sada. Snimali smo u više zemalja i uzeli izjave više svedoka. Nadam se da ćemo ukoliko budemo dobili pomoć film završiti u planiranom roku. 

Očekujem angažman na još nekoliko filmskih ostvarenja tako da su moji planovi uglavnom usmereni u tom pravcu.

Branko Dimović Dimeski rođen je 05.08.1978 u Gnjilanu. Po zanimanju je ekonomista. Radio kao novinar u časopisu Izvornik. Bavio se humanitarnim radom kao član Udruženja Srba Kosovskog Pomoravlja (USKOP), ali i u okviru više internacionalnih organizacija. Od 2008. godine živi u Norveškoj, gde je organizovao akcije pružanja pomoći Srbima iz svog kraja. Ostvario se i na filmu a dokumentarac u kome tumači lik lekara i danas se koristi u svim norveškim zdravstvenim institucijama. 2021.godine.

Producent je filma o stradanju Srba u Norveškoj „Logor smrti u Karašoku”. 2023.godine autor i producent filma o stradanju srpske dece u Norveškoj „33Anđela”. Dobitnik je više nagrada, Plaketa za razvoj norveško-srpskog prijateljstva, kao i Nagrada za odanost Vojsci Srbije koju mu je dodelio komandant Kopnene vojske Republike Srbije general potpukovnik Miloslav Simović.

Dobitnik Zlatne Značke Kulturno Prosvetne Zajednice Srbije

Objavio je knjigu duhovne poezije i proze „Ka nebu“ 2019. godine, „Pelagonijski vitez” 2020. godine, „Zavičajni otisci” 2021. godine, 2023.godine „Srpski krvavi put”.

Radove publikuje u časopisima za kulturu i zbivanja Literalni otisak, Stremljenja itd.

Živi i radi u Norveškoj. Otac je četvoro dece.

Katarina Krstić-Tadić