Iz rodnog Vrbasa, u ravnoj Backoj, Olga Lucic je s roditeljima, bracom i sestrama stigla u Australiju daleke 1962. godine, a prvih nekoliko godina, Lucici su proveli u Mont Gambieru, malom mestu, pedesetak kilomatara udaljenom od središta Južne Australije..
– Po preseljenju u Adelejd 1968. godine, upisala sam se i završila ekonomsku školu i odmah dobila posao, tada je cini mi se, bilo puno lakše doci do posla, bilo je puno potražnje za svim zanimanjima – kaže za „Vesti“, gospoda Lucic.
Ipak, poslom je bila zadovoljna tek 1977. godine, kada je prešla u Ministarstvu za obrazovanje, obuku i zapošljavanje u Južnoj Australiji.
Najgore prošlo
Na pitanje kakvi su Srbi ucenici, Olga Lucic kratko je odgovorila, ni bolji ni lošiji nego ostali. – Ali, kada se zna kako nam je svima zajedno bilo poslednjih godina, da je i srpski jezik bio anatemisan, ostaje nam nada da je – najgore je za nama – dodaje Olga.
– Moj svakodnevni posao je rad sa ljudima koji su dolaskom u Australiju, došli u novu nepoznatu sredinu, i mnogo se radujem kada takvim ljudima, a najcešce i citavim porodicama, omogucim da se uspešno ukljuce u školski sistem. To nije nimalo lako, obrazovanje je ovde potpuno drugacije nego u otadžbini.
Inace, Olga Lucic, godišnje sretne oko cetiri stotine devojcica i decaka, koji govore srpski jezik, i koji pohadaju jednu od trideset i dve škole u Adelejdu, u kojima se srpski jezik izucava kao dopunski predmet, a upisuju se baš zahvaljujuci njoj.
Uz rad u Ministarstvu, u kojem radi kao oficir za vezu sa srpskom zajednicom, gospoda Lucic angažovana je u Koledžu za obrazovanje odraslih u Tebartonu, a redovno prevodi i novodošlim Srbima u jednom od centara u kojima se uci engleski jezik, u ELS u Randl Molu.
Ponosna na svoje ucenike
Najlepše se, kaže Olga, oseca kada negde na nekom javnom mestu, na nekom sastanku vidi nekog od svojih bivših ucenika i kada je pozdrave na srpskom jeziku.
– Ponosna sam što su tako dobro savladali engleski, ali i što srpski cuvaju od zaborava – istice Olga Lucic, koju poznaju generacije Srba, po njenom neumornom i nesebicnom radu.
– Nisam se umorila, kao i svaki posao i ovaj, ima dobrih i loših strana, ali osecam zadovoljstvo da mogu da pomognem, da se naši ljudi što brže uklope u novi život, a bez znanja engleskog jezika to jednostavno nije lako – prica gospoda Lucic.
