Tetka Ivanka Škundrić je pojam srpskih modernih baka u Štutgartu, koja je sve dala i učinila ne samo za svoju decu i unuke već i za mnoge koji dolaze u hram Sabora Srba svetih u Štutgartu. Sa članicama Kola srpskih sestara Sveta Petka vrlo ozbiljno je shvatila rad ovog udruženja i uvek je bila na usluzi i velikoj pomoći svome narodu svih generacija.
Nasmejana, blaga, mirna, tiha, toplog pogleda punog ljubavi i velikog srca uvek je pružala pomoć i govorila lepu reč. Znala i vrlo dobro zna tetka Ivanka šta znači biti čovek i kako se postaviti prema njemu, kako biti divna osoba i kako pomoći, zna ona šta znači nemati i kako nekome pružiti radost i zadovoljstvo. Zna, jer je život nije ni malo štedeo.
Foto: arhiva Lj. Koškanac
Imala je vrlo teško detinjstvo – nju i njenog brata su odgajali baka i deka, mamini roditelji. Otac ih je napustio kada je imala pet godina a sa nepunih deset im je mama umrla. Ivanka se majke po malo i seća, za razliku od brata Miće, koji je u tom trenutku imao samo četiri godine. Brigu o njima su preuzeli majčini roditelji. Međutim deka je od prevelike tuga za ćerkom jedinicom izgubio vid. Sve je bilo na baki pa je zbog takvom stanja u kući Ivanka počela vrlo mlada da radi. Nije imala svoje detinjstvo nego je u tom periodu, kako je govorila bila „tuđi sluga“. Paralelno je radila i išla u školu. U sprskoj prestonici je završila je obućarski zanat. Jedno vreme je radila kao kontrolor obuće, a potom je upisala i završila ugostiteljsku školu u Kragujevcu pa se vratila za Beograd da radi.
U želji da omoguće svojoj deci normalan i pristojan život tetka Ivanka Škundrić, rođena Simić je iz Beograda 1964. godine sa svojim drugim suprugom Đorđem došla za Nemačku.
Sa svojim bratom, bakom i decom tetka Ivanka je živela u Žarkovu. Danas je to deo Beograda a u vreme njenog odrastanje bilo je selo pored Beograda. Imanje koje su imali država im je konfiskovala nakon Drugog svetskog rata. Živeli su vrlo teško. I kako je sama rekla da joj je život bio bar malo lakši ona i njen drugi suprug nikad ne bi došli za Nemačku. A došla je kako bi svojoj deci omogućila pristojan život. Ona i njen suprug su se put ove zemlje uputili 1965. U lepom i srećno braku sa Đorđem (koji je preminuo pre nepune dve decenije) izrodila je ćerku Ljilju, a iz prethodnog braka imala je sina Miodraga. Lepe, vredne i uspešne godine života prvo joj je prekinula smrt supruga a potom i pre deset godina i iznenadna smrt sina, koji je sa svojom porodicom i unucima živeo u rodnom Beogradu. Ćerka Ljilja je rođena u Štutgartu, u gradu u kome je i danas sa svojom porodicom, gde u braku sa Draganom ima unuke Milicu i Srđana.
Tetka Ivanka je imala veliku ulogu u odrastanju Milice i Srđana i ona ih je upisala u folklornu sekciju srpsko-humanitarnog i kulturnog društva Morava. Danas su Milica i Srđan jedni od glavnih nosilaca ovoga društva. Svu ljubav prema Srbiji, srpskim običajima, kulturi i tradiciji svoga naroda tetka Ivanka je prenela na prvo svoju ćerku a potom i na unuke. I svi njihovi drugari tetka Ivanku doživljavaju kao svoju, drugu mamu i baku i rado provode vreme sa njom.
Foto: arhiva Lj. Koškanac
Pitala se tetka Ivanka u više navrata da li je bila pravilna odluka što je došla za Nemačku. Uvek je isticala da tuđina ne može da zameni svoju zemlju, svoj narod, svoje običaje, sve svoje, ali nemaština i želja da njena deca ne moraju da počnu da rade u ranom detinjstvu kao i ona su uticali na njenu odluku. Po dolasku za Nemačku jedno vreme su živeli na Švarcvaldu u Filingenu, gde su oboje radili i to u više smena i to bilo šta da bi sinu Miodragu priuštili normalan život. Potom se rodila ćerka Ljiljana, pa su se preseli za Štutgart. Radila je više poslova, bila je prodavačica, monterka… Sa osmehom je ispričala da je rado proizvodila ulične taksimetre… Na kraju se vratila svom ugostiteljskom zanatu, gde je u kuhinji grada Štutgarta radila do 1974. dok nije otišla u invalidsku penziju. Na njenu opštu sreću stekla je i starosnu penziju tako da danas može pristojno da živi. Pokojni suprug joj je radio kao dekorater u Ministarstvu za privredu, dobro su se slagali i imali skladan brak.
Zbog svoje dece je bila aktivna u klubu Mladost a po osnivanju članica Kola srpskih sestara Sveta Petka u Štutgartu, odmah se uključila u humanitarni rad. Kao jedna od sestara nije štedele sebe i svuda je bila prisutna, samo da bi pomogla svome narodu. Ljubav prema pravoslavlju i veri je stekla u detinjstvu.
Njen pokojni deka, majčin otac uz koga je odrasla je bio predsednik crkvene parohije u Žarkovu, učestvovao je u izgradnji crkve a kasnije su je i održavao, dok nije oslepeo. Ivanka je zajedno sa njim redovno išla u sveti hram i sa ponosom je uvek isticala da se u njihovoj kući uvek slavilo.
Po dolasku za Nemačku, naše crkve nije bilo, pa je prvo posećivala grčku pravoslavnu crkvu a po osnivanju naše, postala je redovna parohijanka i glavni oslonac u Crkvenoj opštini Štutgart. I dan danas, kada zbog starosti manje pomaže, ali pomaže rado ističe da su članice Kola srpskih sestara uvek bile na pomoći i usluzi i kada se kupovao pa preuređivao srpski hram, kada se slavilo i tugovalo, kada se putovalo i prikupljala pomoć, kada su se organizovale mnoge slave i proslave… Drago joj je što je bila i što je dalje deo vrednog i dobrog tima, koji se zbog starosti na žalost u toj prvobitnom postavci osipa, ali i dopunjuje, jer dolaze mlade, nove članice u Kolo sprskih sestara, koje obaveze i uloge razumeju upravo onako kako treba.
Drago joj je što je uspela da skući decu. Sinu je za vreme njegovom života obnovila porodičnu kuću, u kojoj su ona i brat odrasli. Tu je ostala da živi njegova porodica, koja se proširila i pored unuka tu si i praunuci.
Presrećna je jer ima odlična odnos sa zetom Draganom. A u Štutgartu unuci Milica i Srđan su joj sve. Sve podjednako voli i rado provodi vreme sa svima ali živi i svoj život jer nikome ne želi da bude na teretu. Iako se danas malo teže kreće tetka Ivanka Škundrić, rođena Simić sve stiže. Obilaze mnoge manifestacije, mnoge prijateljice i prijatelje i rado se druži sa svojim narodom.
Foto: arhiva Lj. Koškanac/Rasejanje.info
Baka koja je odgajila nju i njenog brata Miću je poživela 104 godine. Oni su se trudili da joj obezbede što bolji život i uspeli su u tome. Jedno vreme je tražila oca jer je želela da zna zašto ih je ostavio. Baka nije imala nikakvih informacije. Došla je do svoga strica, koji ju je prihvatio kao svoje dete, ali nije mogla da dobije više podata o rođenom tati, pošto njih dvojica nisu razgovarali. Razlog je bio što brat nije mogao da oprosti bratu što je napustio porodicu. I to je bio dovoljan razlog da tetka Ivanka prestane da ga traži.
U mladosti je rado pisala poeziju, putovala i družila se sa ljudima. Ima tetka Ivanka i divan glas pa kada zapeva svako poželi da je sluša. U kuhinji je mnogo vredna i sprema divne specijalitete.
Ništa slađe od ajvara
„Kao mala sam zapamtila sam kako su kuće divno mirisale na paprike. I ne samo kuća već i čitave ulice, kvart, dok se spremao ajvar. Pošto nisam imala mamu vrlo rano počela da ga spremam i evo spremam ga punih šest decenija”. Zimnica je sastavni deo njene trpeze na kojoj se svake zime nađe ajvar. Ranije ga je bilo lakše spremiti u Beogradu i doneti, ali od kada avionom ne može tako lako da se transportuje hrana tetka Ivanka ga rado pravi u Štutgartu. Našla je odličnu makedonsku papriku kod jednog turskog prodavca po povoljnoj ceni tako da ih ovde peče u rerni, ljušti, samelje i prži… „ponekad kada unuci požele ubacim i neki začin. Mnogo volim domaću hranu i trudila sam se da i moja deca i unuci zavole našu hramu i drago mi je da sam u tome uspela”. Sam rad ne prestavlja problem, već pravo zadovoljstvo, posebno kada se zna da će članovi porodici uživati u specijalitetima. „Spremanje ajvara u Srbiji je ritual kojim se bavi skoro svaka kuća, za razliku od Nemačke. Često mi komšije zvone na vrata i pitaju koji je taj divan miris, koji mami sve u kući i oko kuće, a ja se samo nasmejem i kažem im da je to naš divni ajvar”, kroz zadovoljni osmeh je ispričala tetka Ivanka Škundrić.
Foto: arhiva Lj. Koškanac
Iako je imala težak infarkt i bila u veštačkoj komi, gde se porodica takoreći oprostila od nje tetka Ivana se oporavila. Njena velika voljom za životom je prevagnula da ćerka Ljilja često doda kako njena mama ima veću snagu od nje same. Obožava da je u Štutgartu sa svojima ali i u Beogradu posebno sa porodicom svoga brata Miće. Snaja Dola i njihova deca Boris i Maja kao i tetka Ivankina deca su za nju sve, sve ih mnogo voli i poštuje a svi prijatelji ističu da ipak malo više ljubav preovlađuje prema Milici i Srđanu.
Krajem decembra 11.12. tetka Ivanka će napuniti 83 godine i svi njeni najmiliji se raduju tom datumu kada će joj po ko zna koji put prirediti neko neopisivo i divno iznenađenje za njen divan dan. Mi joj želimo dobro zdravlja i još mnogo onih toplih osmeha, koji tako lepo stoji na njenom licu, kao i svu sreću ovog sveta da nas još dugo, dugo obraduje njenim lepim pričama, toplinom i ljubavlju.
Katarina Krstić-Tadić
Izvor: Rasejanje.info
