Drugu godinu za redom „Dr Baturan serbian Academy i Rekreativni centar „Healthy & Happy“ organizovali su zimski porodični kamp „Motava“ za decu i roditelje, bake i deke iz Toronta, Sadberija, Londona, Pikeringa i Misisage koji vole da se druže u netaknutoj prirodi i uživaju u zimskim radostima, istovremeno učeći srpski jezik i obnavljajući gradivo iz matematike.
Oko 450 kilometara od Toronta na severu, pored Nort Beja, u kanjonu rečice Motave, tamo gde industrija i ljudska ruka još nisu stigle u svom uništavajućem pohodu protiv prirode, družilo se i provodilo zajedničko vreme 14 porodica od kojih su tri sa po četvoro, a dve sa po troje dece, poreklom iz svih srpskih krajeva bivše Jugoslavije.
Svaka od porodica bila je smeštena u svoju „kuću“, a učenje i slobodne aktivnosti odvijale su se u Lovačkom domu, svojevrsnom muzeju flore, faune i radinosti ljudi iz tog kraja. Najbolji đaci, kamperi, svakog jutra su dizali srpsku trobojku uz pevanje himne „Bože pravde“.
Savršena organizacija
Vojislava Cvetković, univerzitetski profesor u penziji, boravila je u kampu sa sinom, snahom i troje unučadi i, kaže, stekla divno iskustvo.
– Tokom svog dugogodišnjeg rada u prosveti učestvovala sam u mnogim kampovima đaka i studenata u Srbiji, ali ovo sam prvi put doživela. Bila je to savršena organizacija rekreacije, sportskih igara na snegu, škole srpskog jezika, rodoljublja i kulturno-zabavnih aktivnosti za tri generacije. Pošto je školi dato ime „Nikola Tesla“, a sav svoj radni vek predavala sam elektrotehniku, i ovde sam volontirala pričajući deci o našem geniju.
Posle toga dva sata je posvećivano učenju srpskog jezika. Kada bi male glavice bile prepune „teških“ pitanja o padežima, glagolima, junačkim narodnim pesmama, sankanje, klizanje, skijanje i pravljenje Sneška Belića stizalo je u pravi čas.
Mali kamperi i njihovi roditelji napravili su tokom sedmodnevnog boravku u kanjonu Motave Sneška u visini „kućica“ i iglo koji je služio za igru, tajna došaptavanja i bežanje u svoj vlastiti svet, makar i na pet minuta.
Sa svojim nastavnicima i roditeljima deca su pripremala zidne novine i izložbe svojih crteža. Žiri sastavljen od baka, deka i roditelja birao je svakoga dana najbolje pisce i slikare. Mirko i Aleksa Tubić i Nikola Cvetković najčešće su stajali na pobedničkom postolju.
Oproštajno veče bilo je za pamćenje. Tokom popodneva okretalo se jagnje na ražnju, poklon porodice Nikitović, a stariji su, kao nekada, uživali uz „moču“ i „ljutu“. Poslednjem spuštanju zastave u kampu prethodio je recital pod nazivom „Vostani, Serbie“ u kojem su kazivani stihovi Vase Mihailovića, pesnika i profesora iz Severne Karoline.
Koliko god su deca uživala na snegu i u igri, a roditelji u tako neophodnom opuštanju daleko od gradske vreve i svakodnevnih poslovnih obaveza, toliko su bake i deke bile oduševljene mogućnošću da „proširene“ porodice provedu kvalitetno vreme zajedno, u kojem će sve tri generacije naći za sebe nešto posebno, ali i neku zajedničku uspomenu koja će se rado prepričavati.
Odlazak u Motavu organizovaće se ponovo već za martovski raspust, jer ljubitelja prirode, znanja i zabave, sve na jednom mestu i u istom „paketu“, sve je više.
