Tragikomedija Gospodar nikako da dodje, je delo književnika Miodraga Lukića, srpskog romansijera i dramskog pisca koji već dve decenije živi u Švajcarskoj. Namenjena je, kao i dosadašnje Lukićeve drame, za izvodjenje u Srpsko-švajcarskom pozorištu Duga u Švajcarskoj, ali zbog svog vrlo provokativnog sadržaja igraće se na svim onim mestima gde postoje dovoljno hrabri umetnici da kažu ono što se ne kazuje. Prvo takvo mesto u Srbiji je čačak, grad koji nema pozorište, ali ima hrabre umetnike koji su se na čelu sa glumcem Baćkom Bukumirovićem odvažili da igraju u komadu za koji je sam autor rekao sledeće:
Ovo nije komedija ni tragedija, ni drama ni parodija već najcrnja zbilja, kojoj moramo da se nasmijemo jer kad bi je shvatili sasvim ozbiljno zamuknuo bi smijeh medju nama za narednih dvjesto godina. Naravno ja preuzimam cjelokupnu odgovornost na sebe u slučaju da neko odluči da nas tuži.
Ko bi to mogao da tuži umetnike, odnosno autora koji je preuzeo odgovornost na sebe?
Postoji mala mogućnost da će neko presaviti tabak i napisati tužbu zbog ove tragikomedije, ali je sigurno da će se u istoj prepoznati mnoge javne ličnosti, od političara i funkcionera u nevladinim organizacijama do sveštenika i vladika Srpske Pravoslavne Crkve.
Verovatno će citat koji sledi biti dovoljan da nam ukaže zašto autor pretpostavlja da bi mogao biti tužen i preuzima odgovornost na sebe da bi poštedio glumce koji igraju u ovom pozorišnom komadu.
MINISTAR: Ko nije dovoljno učinio? Jesmo li ubili premijera? Jesmo! čim je počeo da razmišlja svojom glavom, to jest kao Srboidi. Ubićemo još jednog ako treba. Jesmo li ubili onog patriotu kojeg nismo mogli da potkupimo, Krstić se valjda zvao? Jesmo! Neće nama niko glumiti nepotkupljivog, svi su potkupljivi kao i mi. Jesmo li uništili crkvu? Jesmo, svaki drugi vladika je mason ili rotarijanac, a da znaš ima i naših medju njima. (pokaže rogu). Na kraju, napravili smo naciste od Srboida, mislim na ove klince, mi ih ispod žita plaćamo, pa šta više hoće od nas?
Radnja tragikomedije se odvija na jednom mestu, to jest u ministarstvo čiji sam naziv upućuje na smer u kome se radnja odvija. Radi se naime o nepostojećem Ministarstvu za odnose sa gospodarom, a likovi su, iako zamaskirani smešnim nepostojećim imenima, veoma prepoznatljivi.
Pored ministra Peka Poltrona, pojavljuju se njegovi državni sekretari Dala Vazdan i bivši otporaš Riko Uvlakuša, kao i Sonja Sačekuša direktor NVO za zaštitu Srbomrzaca, domaćih izdajnika, stranih plaćenika, antiratnih profietara i ostalih naprednih gradjana.
Ovo četvoro naprednih gradjana čine sve da izvrše zadatke koje im je postavio nevidljivi gospodar i spremni su na sve, od laži i prevare pa do ubistva samo da bi se umilili gospodaru. Oni su slika onih koji zdušno rade na nestanku srpskog naroda, kako to ministar u jednom trenutku, ljut što gospodar nije zadovoljan njegovim radom, kaže:
MINISTAR: Pa šta hoće bre? Evo doveli smo dotle da se više na razmnožavaju. U ovoj državi imamo više od pola miliona žena starih izmedju trideset i pedeset godina koje se udale nisu. Neće se ni udavati, a ako se slučajno i udaju radjati sigurno neće, jer isprali smo im umove. Isto toliko, ako ne i više, imamo neoženjenih Srboida koji se neće oženiti jer žene neće da se udaju. Eto uništen milion jednim udarcem, plus u prosjeku samo dvoje nerodjene dece po paru i to je još milionče.
Nekima od pomenutih likova je služenje gospodaru porodična tradicija pa ministar Peko, to ovako kaže:
MINISTAR: Uvek sa ponosom to pričam, još moj deda je radio za gospodara, to nam je porodična tradicija. Bilo je to ovako: poslao on ovu srbodinu balavardiju da golim grudima probiju nemačku odbrambenu liniju, a baćuška general mu kaže:
Tovariš, ne šalji decu da ginu, pusti da to mi odradimo kaćušama.
A moj deda, junačina, stane ovako pred njega i kaže:
Njet tovariš general, ovo je planirano da izgine.
Bilo je planirano da pogine četrdeset hiljada srboidnih mladunaca, sve osamnaest-devetnaest godina starih, ali nas Nemci zajebaše. Povukli su se već nakon dvadeset i pet hiljada ubijenih…
Citat se naravno odnosi na Sremski front kada su komunisti žrtvovali oko dvadest i pet hiljada srpskih dečaka, a pokušaj ruskog generala da spreči pogibiju tih mladića nije izmišljen.
čitava drama protkana je činjenicama pred kojima političari i nevladine organizacije okreću glavu u stranu, a crkva ćuti jer je onakva kakva je, izbušena kao sito. Puna je sveštenika koji su bili agenti UDBA-e, a kasnije SDB-a, kao i onih koji su postali članovi masonskih organizacija i Rotari kluba, što je protiv kanona Srpske Pravoslavne Crkve.
Narod u kome je polusvet proglašen elitom mora da se zabrine nad svojom sudbinom. Već dvadeset godina u Srbiji je poremećen sistem vrednosti do te mere da je šljam isplivao na površinu i usidrio se na vrhu dok pošteni i časni ljudi nemaju šta da jedu. Zbog čega je do toga došlo? Djelimično verovatno i zbog medija, koje kao što ćemo videti Lukić nimalo ne štedi:
MINISTAR: Nemaš ti pojma. Davno smo mi montirali dva velika tumora i nekoliko manjih. Na jednoj strani smo napravili ljubičastu televiziju koja ispira mozak ovim manje obrazovanim, a na drugoj strani ovu prosvetljenu televiziju četiri puta dvadeset i tri, koja ispire mozgove ovima koji pokušavaju da razmišljaju, razumeš li sad?
Za jednu rečenicu, možda baš onu koja najviše kazuje o karakteru likova koje je prikazao, Lukić priznaje da je pozajmio, to jest delimično citirao novinara Milovana Brkića.
MINISTAR: Naći će on lako druge. Niko Srbiju ne mrzi više od njenih intelektualaca. Oni je preziru iz dna duše, oni je se gade, stide i spremni su da je izdaju, čak i bez naknade.
čačanski glumac Baćko Bukumirović i književnik Miodrag Lukić se poznaju desetak godina, iz vremena kada je Lukić pokušavao da utemelji srpski kongres u Švajcarskoj, a Baćko bio pozvan da učestvuje u zabavnom delu osnivačke skupštine. Do saradnje izmedju ove dvojice umetnika ipak nije došlo zbog starog poznanstva već zahvaljajući Draganu Biserčiću vlasniku izdavačke kuće Legenda iz čačka, u kojoj su objavljeni svi Lukićevi romani. Miodrag Lukić je autor devet romana, trinaest pozorišnih komada, par scenarija, mnoštvo pripovetki i jedne pesme. Izdavač je dobio na čitanje rukopis tragikomedije Gospodar nikako da dodje i već nakon par pročitanih stranica odlučio da pozove glumca Baćka Bukomirovića i ponudio mu na čitanje delo za koje mnogi veruju da je rukavica bačena u lice svim onim Srbima kojima je lični interes važniji od opstanka srpskog naroda, a takvih je na žalost mnogo. Kako je Lukićeva poruka namenjena Biserčiću glasila: Da li postoji u Srbiji neko dovoljno hrabar da ovaj pozorišni komad postavi na daske? Bukumirović je odgovori jednom rečju: Postoji.
čačak nema pozorište, ali ima dovoljno nadarenih i hrabrih umetnika koji upravo zaslužuju da posle realizacije ove drame, dobiju pozorište.
Sami o sebi kažu sledeće:
POZORIŠTE OTPISANI (LIčNA KARTA)
Pozorište OTPISANI je ilegalno pozorište. Glumci su iskusni ilegalci rođeni u čačku, ali žive i studiraju van čačka.
Sve što rade rade protiv zakona i ilegalno, pošto pozorište Otpisani nije nigde upisano ni registrovano, ne pripadaju nijednoj državnoj ustanovi, jer ni u čačku nema pozorišta, ne plaćaju državni porez ni PDV, ne priznaje ih nijedna politička stranka, a ne priznaju ni oni nijednu od njih, svoje usluge naplaćuju projinim brašnom, sirom, kajmakom, jajima, a ne evrima ne ispunjavaju ni građansku dužnost zato što su seljaci, ne priznaje ih ni evropska unija zato što igraju na srpskom jeziku, jedino ih priznaje narod zato što se i narod oseća otpisanim.
Glumci pozorišta Otpisani su glumci beskućnici koji ne pripadaju nigde i nikom, osim sebi i ljubavi koju u sebi gaje prema pozorištu, živoj reči izgovorenoj sa scene, svome jeziku i svojoj kulturi, duhu za koji se vredi boriti.
Sve nam možete oduzeti, ali dušu nikad ovo je moto pozorišta Otpisani.
A u čačku je 1954 godine jednim ukazom tadašnje vlasti oduzeto gradsko pozorište.
Od tada stari čačani žive u nadi i iščekivanju da im se pozorište vrati.
Kad se pozorište vrati u nekadašnji Nemanjića Gradac, a sadašnji čačak, vratiće se i Otpisani. Biće to Povratak Otpisanih.
A do tada u uz Božiju pomoć radiće i igrati predstave na svim scenama po Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, svuda gde ih narod bude dočekao i lepo primio kao svoje pravo narodno pozorište.
Pozorišni komad Gospodar nikako da dođe radiće ansambl u sastavu:
Branko Todorović Toške – ministar Peko Poltron ;
Baćko Bukumirović – Riko Uvlakuša;
Ana Vladisavljević – Dala Vazdan;
Sanja Mišović– Sonja Sačekuša;
Režija –Baćko Bukumirović;
Scenografija – Vlade Šutić;
Autor muzike – Rastko Radičević (sin Branka V. Radičevića).
Premijera će biti u Velikoj sali Doma kulture u čačku krajem novembra.
Rad na predstavi (čitalačke probe) i okupljanje ekipe počinje posle 20 septembra u Domu kulture u čačku.
Tada ćemo poslati fotografije kompletne ekipe koja će raditi i realizovati pozorišni komad Gospodar nikako da dođe.
DO TADA ILEGALAN POZDRAV: SVE NAM MOŽETE ODUZETI ALI DUŠU NIKAD
Upravnik pozorišta Otpisani
Baćko Bukumirović
profesionalni probisvet
