KAKVI SU FINANSIJSKI EFEKTI EMIGRACIJE
Živimo od izvoza dece
Novac koji emigracija šalje u Srbiju, paradoksalno, „pomaže” da se nacija ponaša neodgovorno prema sebi, svojoj deci i svojoj budućnosti
U Srbiji se često izražava nezadovoljstvo slabim učešćem emigracije u domaćim privatizacionim procesima. S druge strane, ni emigracija nije zadovoljna tretmanom koji u Srbiji ima. Nesporazum je logičan i nastaje uvek kada se u jedan surovo racionalan proces unose emocije i sentiment. Na finansijskom tržištu se promeće novac, a ne patriotizam i nostalgija.
Ako se privatizacija ostavi po strani i tajkunima, emigracija snažno učestvuje u ekonomskom životu Srbije. Kroz doznake ili u džepu, ovako ili onako, u Srbiju stiže izmeću 2 i 3 milijarde evra godišnje. Precizne statistike nema, postoje samo procene. Ovo je svakako više od onoga što Srbija dobija od investitora i donatora zajedno.
U ovom trenutku Srbija ima samo jedan „svetski” proizvod, a to su ljudi. Oni ulaze svuda i mnogo lakše od domaće robe. Kada pređu granicu, Srbi se „unormaljuju”, zaboravljaju pogubne fraze tipa „nisam ja učio školu da vama ovde…” ili još čuveniju „niko ne može da me tako malo plati koliko ja …..”. U emigraciji, Srbi se uglavnom ne žale – rade i štede.
Fenomen velike emigracije je u Srbiji odavno prisutan. U platnom bilansu „stare” Jugoslavije, doznake iz inostranstva bile su jedna od najvažnijih stavki i potpora. Kako je država bila ozbiljnija i dobro razumevala suštinu i sociologiju problema, za emigraciju se koristila kovanica „radnici na privremenom radu u inostranstvu”. Jugoslavija se i vrlo aktivno opirala svakom pokušaju asimilacije Jugoslovena u zemljama imigracije, verujući, ili praveći se da veruje u njihov povratak.
U međuvremenu, broj emigranata je porastao, promenila se i njihova struktura, pa je među njima ogroman broj najbolje školovanih. Niko više ni ne krije da emigracija nije privremena, a nikoga, čini se, nije ni previše briga. Srbija nema pouzdanu statistiku, možda i bolje, jer bi precizne cifre bile poražavajuće.
Iza svakog odlaska i života u emigraciji kriju se lične drame, kako onih koji su otišli, tako i onih koje su emigranti ostavili iza sebe. To je teška, mučna ponekad i ružna priča – od toga se pravi lepa literatura.
Tema ovog teksta su finansijski efekti emigracije. Oni su fantastični, ili tako na prvi pogled izgleda.
Kada izvezete robu iz Srbije, u njenoj vrednosti je i ono što se moralo uvesti za njenu proizvodnju – sirovina, amortizacija mašina nabavljenih u inostranstvu, itd. Neto efekat izvoza je uvek znatno manji od vrednosti izvezene robe. Kada stranci investiraju u Srbiju, profit i paraprofit (plaćanja po osnovu licenci, tehničke ekspertize, nadoknada za upravljanje itd.) opet se vraća u zemlje iz kojih je kapital došao. Kada se Srbija zadužuje, kredit se mora vratiti, mora se platiti kamata i moraju se trpeti sva uslovljavanja koja uz to idu. Svega toga u doznakama emigranata nema. Šalje se „čist” novac, neopterećen troškovima, neuslovljavan bilo čime.
Na prvi pogled, sve izgleda idilično – da čovek poželi da se ovaj „izvozni” trend nastavi, a nastavlja se bez obzira na želje. Prednosti su višestruke i nisu samo ekonomske.
Odlazak u emigraciju smanjuje broj nezaposlenih u Srbiji, pa je statistika manje strašna. Politički efekti su takođe sjajni. Efektivno glasačko telo je suženo, a njegova struktura manje komplikovana. Kako odlaze najobrazovaniji, dakle i najkomplikovaniji, sve je manje teških pitanja, zahteva i očekivanja. Medijska manipulacija je time mnogo lakša i uspešnija. Nostalgični emigranti lakše opraštaju politička nepočinstva u zemlji matici i ne zanovetaju, sretni što imaju sentimentalno utočište.
Na političkoj i privrednoj sceni je manja konkurencija i manja gužva. Mnogo se više može dobiti sa mnogo manje kvaliteta – zgodno za one koji ne vole konkurenciju, a ako ćemo pravo, ko je voli.
Nažalost, ništa nije idilično.
„Rashodna” strana emigracije je katastrofalna. Svaki emigrant je sa sobom odneo znanje koje su prethodne generacije finansirale. Deo ključnog kapitala male zemlje, a to je upravo znanje, tako odlazi zauvek. Otišao je kapital koji je najvažniji izvor stvaranja vrednosti. Kada bi valorizovali taj kapital, platnobilansne radosti doznaka bile bi manje. Srbija je na gubitku. Da je ta vrsta prihoda dobra, razvijeni bi već primenili isti metod, a Srbija bi bila puna Nemaca, Kanađana i drugih.
Odlazeći, emigratni nisu poveli i roditelje sa sobom. Sve i da jesu, nisu ih skinuli sa liste penzionog fonda, ili zdravstvenog osiguranja. Njihove troškove u zemlji neko mora pokrivati, a novac koji se rodbini šalje ne ide u kasu uzajamne pomoći, ni u budžet Srbije. Oni koji su ostali sada izdržavaju i svoje i tuđe roditelje, bar kada su penzije i zdravstvo u pitanju. Izdržavanih je tako sve više, a radno sposobnih sve manje.
S druge strane, tamo daleko, imigranti plaćaju porez i jačaju tuđe penzione sisteme, zdravstvo, školstvo itd., pomažući i sebi ali i onima kojima pomoć baš i nije preko potrebna. Lavovski deo onoga što imigracija stvara ostaje u zemlji imigracije i ugrađuje se u društveni proizvod tih zemalja. Samo mali deo stvorenog se vraća u Srbiju.
Otišao je i „fertilni kapital” da popravi natalitet onih čiji je natalitet ionako viši od našeg. Sve i da se natalitet ne popravlja, popravlja se odnos zaposlenih i penzionera u zemljama imigracije. Nije slučajno da mudri česi pozivaju mlade srpske stručnjake da se sa porodicama usele u češku. Neko mora nadomestiti nizak natalitet u razvijenim zemljama i uneti potrebni ljudski kapital. Ko će pomoći Srbiji?
Novac koji emigracija šalje u Srbiju, paradoksalno, „pomaže” da se nacija ponaša neodgovorno prema sebi, svojoj deci i svojoj budućnosti. Da ovog priliva nema, Srbija ne bi mogla imati tako ležeran odnos prema radu, platnom bilansu, zaduženosti i nezaposlenosti.
Taj novac ne ostaje u Srbiji, bar ne dok Srbija ima trgovinski deficit, a ima ga stalno. Srbija koristi taj novac da bi uvezla robu, platila kamate itd., pa se novac vraća odakle je i došao, pomažući proizvodnju zemalja izvoznika.
U ekonomskom smislu, gotovo je svejedno da li emigracija šalje Srbiji novac, ili pakete sa robom – efekat na domaću privredu je minimalan, izuzev što pokriva katastrofalne greške ekonomske politike.
Srbija tako nastavlja da živi preko svojih mogućnosti, finansirajući se izvozom dece – nekom vrstom konsenzualnog „danka u krvi” novog doba.
Nebojša Katić
Finansijski konsultant,
London
