Životni put darovitog srpskog vojskovođe Živojina Mišića bio je, doista, „duga i teška borba“. Rodio se 19. jula 1855. godine pod jednom „šeftelijom“ (šljiva ranka) u selu Struganiku, kao najmlađe – trinaesto dete oca Radovana i majke Anđelije (Mišićevi roditelji imali su jedanaest sinova i dve kćeri). Posle mukotrpnog trogodišnjeg školovanja u Ribničkoj osnovnoj školi, „jednog lepog avgustovskog dana 1867. godine“, mali Živojin je – „obučen u čisto novo i belo rublje“ i ispraćen od brižne majke rečima: „Srećan ti put, bubice moja“ – otputovao u Kragujevac, na „više školovanje“. Tu je završio prvi i drugi razred gimnazije, treći, četvrti i peti u Beogradu, a šesti ponovo u Kragujevcu, Po završetku šestog razreda gimnazije, upisao se u DžI klasu Artiljerijske oficirske škole, koju je završio tek 1880. godine (pitomci ove klase prekinuli su, posle druge godine, školovanje zbog rata s Turskom), tek dvadeset prvi u rangu, od ukupno 23 pitomca. Ovaj primer najbolje pokazuje da uspeh u školi nije garancija već samo pretpostavka za uspeh u službi. Valja međutim, reći da je Mišić pokazivao najviše sklonosti za one predmete koji daju osnovu za praktičan operetivni rad i da je svoja prava teorijska saznanja proverio u surovoj ratnoj zbilji; učestvovao je u dva oslobodilačka rata sa Turskom (1876. i 1877 – 1878), u kojima je komandovao Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade II klase i stekao dragocena ratna iskustva, ono što u školi nije mogao da nauči, sve da je bio i prvi u rangu.
U ratu sa Bugarima 1885. godine, komandovao je 1. bataljonom 5. puka Drinske divizije. Poraz koji je srpska vojska pretrpela na Slivnici, teško je pao Živojinu Mišiću i njegovim saborcima, što se jasno vidi iz njegovih Uspomena, u kojima je, pored ostalog, zabeležio: „Svoj gnev i prokletstvo izlili smo u mislima na naše vojno i državno rukovodstvo, koje sa njemu svojstvenom lakomislenošću dozvoli da bez ikakve nužde dođe do ovog sloma i našeg uniženja.“
Početkom 1887, posle uspešno položenog ispita za čin kapetana II klase, Mišić je upućen u austrijsku školu gađanja, u Bruku na Lajti. Tamo je za vreme školovanja prevao na srpski jezik celokupno uputstvo o ustrojstvu škole, sa detaljnim opisom strelišta, meta i nastavnih planova, i elaborat predao Ministarstvu vojske, gde je po povratku u zemlju izvesno vreme radio. Godine 1888. postao je pripravnik za generalštabnu struku, da bi 1891, nakon uspešno položenih završnih ispita iz 13 predmeta, bio preveden u generalštabnu struku, unapređen u čin kapetana I klase i postavljen za načelnika štaba Šumadijske divizijske oblasti; godinu dana docnije, položio je, „bez ikakvih primedbi“, ispit za generalštabnog majora.
Prirodna obdarenost, široko vojno obrazovanje, neiscrpna radna energija, istrajnost i pedantnost u radu, obezbedili su mu redovno napredovanje u činu i postepeno uzdizanje na sve odgovornije položaje: bio je komandant bataljona, puka i divizije i pomoćnik načelnika Glavnog generelštaba; jedno vreme je predavao strategiju na Višoj školi Vojne akademije (ta predavanja je objavio 1907. godine u obimnoj studiji), a bio je počasni ađutant kralja Aleksandra Obrenovića. Posle Majskog prevrata, oficiri zaverenici su ga udaljili iz vojske; penzinisan je 1904. u činu generalštabnog pukovnika. Dve godine docnije, Mišića je, zbog opasnog zaoštravanja vojno-političke situacije, reaktiviran (1909. godine) i postavljen za zamenika načelnika Glavnog generalštaba. Na toj dužnosti, kao najbliži Putnikov saradnik, radio je na reorganizaciji, naoružavanju i drugim pripremama srpske vojske za rat protiv Turske, kao i na razradi ratnog i početnog operacijskog plana za odbranu zemlje od autrougarske agresije.
U balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka, jer je – kako s razlogom ističe akademik Živko Pavlović – u najtežim situacijama „svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske“. Stoga je, neposredno po završetku Kumanovske bitke, unapređen u čin generala. Naročito se istakao lucidnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je štab Vrhovne komande u Skoplju razmatrao pitanje na kojoj liniji treba primiti odsudnu bitku. Većina prisutnih je smatrala da bi trebalo povući sve jedinice sa Bregalnice i Zletovske reke na liniju Dinlerski položaj – Gradište – Crni vrh – Stracin, i na toj liniji organizovati odsudnu bitku. Mišić se tome energično suprotstavio, ističući da bi uzmicanje pred Bugarima u prvom sudaru posle Slivnice rđavo uticalo na borbeni duh srpske vojske i ohrabrilo neprijatelja; umesto uzmicanja, Mišić je predložio da srpska Prva armija odmah preduzme snažan kontraudar u pravcu Kočana radi preotimanja operativne indicijative. Putnik se izvesno vreme lomio između ta dva predloga, ali je na kraju usvojio Mišićevo gledište, što je imalo ogroman značaj za tok i ishod Bregalničke bitke.
Uprkos tome, Mišić je neposredno po završetku Drugog balkanskog rata po drugi put penzinisan. Ovog puta „crnorukci“ su iskoristili odlazak vojvode Putnika na lečenje u Glajhenberg, da se ponovo obračunaju s Mišićem, kome nisu mogli da oproste što je bio počasni ađutant poslednjeg Obrenovića. Međutim, čim je postalo očevidno da se rat između Austro-Ugarske i Srbije ne može izbeći, Mišić je reaktiviran (jula 1914) i postavljen za Putnikovog pomoćnika. Već u samom početku rata, Putnik i Mišić su – spretnim saobražavanjem početnog operacijskog plana sa stvarnom situacijom i znalačkim manevrima po unutrašnjim operacijskim pravcima, bacajući usiljenim marševima svoje divizije s jednog na drugi deo fronta i držaći čvrsto sve operativne konce u svojim rukama – stvorili uslove za prvu savezničku pobedu nad Centralnim silama, koju je izvojevala srpska vojske u Cerskoj bici (12. do 24. avgusta 1914).
Mišićev vojnički talenat došao je do punog izražaja tek u velikoj Kolubarskoj bici, u kojoj je austrougarska Balkanska vojska pretrpela katastrofalan poraz. Primio je komandu nad Prvom armijom 14. novembra 1914, u veoma kritičnim trenucima, kada je zbog velikih gubitaka na Mačkovom kamenu i svakojakih oskudica, u toj arimiji nastupila opšta fizička i duhovna klonulost, i kada je mnogima izgledalo da je njen raspad neminovan. I u tim dramatičnim trenucima Mišić je bio optimista; znao je da ima trenutaka kada i oni najhrabriji beže, ali je isto tako znao da se poljuljani borbeni duh premorenih trupa Prve armije može popraviti i neumorno se dao na posao, ne prezajući pri tome ni od nepopularnih mera. Nemajući drugog izbora da svoje trupe prikupi, sredi, odmori i popuni, na svoju ruku je napustio Suvobor i svoju armiju povukao na položaje kod Gornjeg Milanovca. Tri dana docnije, obavestio je Vrhovnu komandu da će Prva armija 3. decembra izjutra preći u napad, usmeravajući glavni udar pravcem Ručići – Vranovica – Prostruga. Obradovan ovom novom samovoljnom odlukom generala Mišića, vojvoda Putnik je izdao direktivu, da i ostale armije i grupe 3. decembra pređu u opštu prtivofanzivu.
Prelaskom u protivofanzivu baš 3. decembra, upravo u trenutku kada su austrougarske Balkanske snage vršile promenu pravca glavnog udara, srpska vojska je priredila neprijatelju strategijsko iznenađenje i time stekla preimućstva od neprocenjivog značaja za dalji tok, pa i konačan ishod bitke. Nosilac sprskog protivofanzivnog manevra bila je Mišićeva armija, koja je u međuvremenu popunjena izvesnim brojem ljudi i neophodnom količinom artiljerijske municije. U rano jutro 3. decembra 1914, sve četiri divizije Mišićeve armije energično su se ustremile na 16. korpus Poćorekove Šeste armije na liniji Mramor – Ručići – Donji Branetići – Galič i, posle oštre trodnevne borbe, na leđima potučenog neprijatelja, izbile na suvoborsku gredu, probile front austorugarske Šeste armije, a potom – goneći bezobzirno i drsko njene razbijene brigade, divizije i korpuse i vukući napred i ostale srpske armije i grupe – proširila taktički proboj neprijateljevog fronta u operativno – strategijski uspeh. U nastavku operacije, Mišićeve trupe su osujetile nameru felcajgmajstera Poćoreka da zaustavi rastrojenu Šestu armiju na liniji Povlen – Valjevo – Kolubara, ponovo naterale u panično bekstvo njegove elitne korpuse i, u nezadrživom naletu, 13. decembra izbile na obale Save i Drine, očistivši ih od poslednjih ostataka potučene Šeste armije. U toj bravuroznoj protivofanzivi, Prva armija je izgubila 4.073 vojnika, podoficra i oficira, ali su neprijateljevi gubici bili mnogostruko veći. Od Kolubare do Šapca, pred pobedonosinim Mišićevim divizijama iskrsavale su tragične slike Napoleonovog odstupanja iz Rusije 1812. godine: duž puta su nemoćno ležale stotine iznemoglih vojnika, izvrnuti automobili, zdrobljeni zagrebački, sarajevski i novosadski fijakeri i kola, razbacane puške, municija i razna ratna oprema: razriveni drumovi bili su bukvalno zakrčeni hiljadama lipsalih konja i zaglibljenih topova, čije su čeljusti žalosno štrčale u nebo.
Među vojnim istoričarima i stručnjacima vlada nepodeljeno mišljenje da je Mišić za sve vreme trajanja srpske protivofanzive nepogrešivo reagovao na nepredviđene događaje, ne obazirući se pri tome na zapovesti Vrhovne komande, koje je u tri maha svesno kršio, svaki put s razlogom. Krupni uspesi Prve armije omogućili su vojvodi Putniku da u završnoj fazi bitke usmeri napad Druge i Treće armije ka Beogradu i da za svega četiri dana potuče austrougarsku Petu armiju i protera poslednje ostatke Balkanskih snaga sa srpske teritorije, nanevši im ogromne gubitke: 319.000 ljudi izbačenih iz stroja. Neposredno po završetku bitke, načelnik štaba austrougarske Vrhovne komande Konrad u svom dnevniku je zabeležio: „Na Balkanu smo izgubili svoje pozicije, koje bi se mogle povratiti samo jednom pobedonosnom odlukom na ruskom frontu ili srećnim završetkom rata uopšte.“ Za tu najveću pobedu srpske vojske u Prvom svetskom ratu, Živojin Mišić je dobio čin vojvode i najveće srpsko odlikovanje.
Za vreme teških i krvavih operacija srpske vojske u jesen 1915. godine, vojvoda Mišić je, celishodnim rasporedom snaga i pravovremeno preduzetim kratkim i snažnim protivnapadima u prostoru Gornji Milanovac, čačak, Valjevo, osujetio nameru feldmaršala Makenzena da obuhvati levo krile srpske vojske i spreči njeno povlačenje dolinom Ibra. Pošto njegov predlog o prelasku srpske vojske u opštu protivofanzivu, iznet na sednici komandanata armija u Peći, nije prihvaćen, vojvoda Mišić je proveo svoju armiju preko Rožaja, Andrijevice i Podgorice do Skadra. Maršujući po teškom i besputnom terenu na snežnoj vejavici, gladni i fizičk krajnje iscrpljeni, njegovi vojnici su masovno umirali, ali su, ipak, u sadejstvu sa savezničkom crnogorskom vojskom uspešno zaštitili desni bok srpske vojske za sve vreme njenog povlačenja preko crnogorskih i albanskih vrleti na Jadransko primorje.
Na tom teškom i zamornom maršu, vojvoda Mišić se teško razboleo, pa je po dolasku u Skadar upućen u Italiju na lečenje. Odatle je, na poziv maršala Žofra, otputovao u Francusku i obišao Zapadni front, da bi se početkom septembra 1916. godine ponvo našao na čelu srpske Prve armije i u Gorničevskoj bici i teškim borbama u luku Crne reke ispoljio kvalitete neumornog pregaoca i velikog vojskovođe, zbog čega je, posle oslobođenja Bitolja, dobio visoko englesko odlikovanje.
Najveći uspeh vojvode Mišića posle Kolubarske bitke vezan je za savezničku solunsku ofanzivu 1918. godine, u kojoj je srpska vojska ispisala jednu od najslavnijih stranica svoje ratne istorije. Glavni teret te ofanzive nosila je srpska vojska (Mišić je bio načelnik štaba Vrhovne komande), koja je, ojačana sa dve francuske divizije i teškom artiljerijom, probila 17. septembra, nemačko – bugarski front na Dobrom polju i Kozjaku i kao lavina se obrušila u dolinu Vardara. mada su krila i bokovi srpske vojske, zbog sporog napredovanja britanskih i francuskih snaga kod Dojrana i Bitolja, bili opasno izloženi bočnim napadima, njene divizije su, izvršavajući Mišićevu direktivu „da treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica mogućnosti ljudske konjske snage“, nastavile energično nadiranje i 29. septembra prinudile bugarsku vojsku na kapitulaciju, u sadrjstvu sa savezničkim snagama, razume se. U nastavku ofanzive, srpska vojska je bez predaha gonila rastrojene nemačke i autrougarske trupe, otavljajući francuske i britanske snage na rizičnom odstojanju (oko 200 kilometara). Uprkos tome i izričitom naređenju glavnog savezničkog komandant Franš d Eperea da se privremeno zaustavi nastupanje srpske Prve armije, Mišić je odobrio odluku komandanta te armije vojvode Petra Bojovića da napadne i zauzme Niš. Zahvaljujući tom, Prva armija je, u trodnevnim borbama (9. do 12. oktobra) razbila nemačku Jedanaestu armiju, nastavila nazadrživo gonjenje njenog razvijenih trupa i 1. novembra oslobodila Beograd. Ovaj bravurozni marš je posle kraćeg predaha nastavljen i dalje čak do Arada, Temišvara, Baje i Pečuja, kao i briljantno komandovanje Prvom armijom u Kolubarskoj bici, uvrstili su vojvodu Mišića u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata. iz velikog broja pohvala i priznanja izrečenih u to vreme o srpskoj vojsci i vojvodi Mišiću, navešćemo samo ono što je rakoa predsednik enegleske vlade Lojd Džordž:
„Solunskom ofanzivom zadat je smrtni udarac Centralnim silama … Srbi, koje je predvodio jedan od najtalentovanijih generala ovoga raga, vojvoda Mišić, izveli su proboj fronta sa neodoljivim junaštvom. Navala Srba na neprijatelja koji je bio ukopan u stenu iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga ovog rata …“
Posle domobilizacije Vrhovne komande, Mišić je postavljen za načelnika Generalštaba nove – jugoslovenske vojske, ali je njegov rad na ustrojstvu te vojske ubrzo prekinut; umro je 20. januara 1920.
Mišić je, kao što smo videli, bio najbliži saradnik vojvode Putnika, koji ga je u dva maha izvukao iz političke nemilosti i postavio za svog pomoćnika. Bila je to srećna okolnost za srpsku vojsku i narod, jer je reč o dve komplementarne prirode: na jednoj strani, hladan i racionalna ličnost, koja je u najsloženijim ratnim situacijama ispoljavala zadivljujuću ravnotežu uma i volje, a na drugoj, intuitivna i senzibilna osoba neobično jake volje i dinamičnog duha, koja je i u najtežim trenucima zračila optimizmom i nesalomljivom verom u pobedu, koja je čudesnom pronicljivošću osećala puls trupe, umela da osokoli i podstakne fizički i duhovno posustale, ali i da energično preseče kolebanje i paniku. Putnik je ovako ocenio svog pomoćnika i saborca Živojina Mišića: „Poslovima rukuje oprezno, a izvodi ih drsko. Ima potrebnu odlučnost u stvarima gde ne sme biti kolebanja. Iako jak individualista, ne iskače iz kruga delatnosti dok same prilike na to ne izazovu. Mišić je veliki optimista; čak ni u najcrnjim prilikama ne gubi veru i nadu u poboljšanje situacije“.
Ovoj kratkoj i nesporno tačnoj oceni dodali bismo još samo konstataciju da se u ratnim prilikama Mišić isticao lucidnim procenama situacije, smelim odlukama, operativnim optimizmom i energičnim sprovođenjem u život donetih odluka. Te osobine obezbedile su mu zavidno mesto u srpskoj i svetskoj ratnoj istoriji.
Sto najznamenitijih Srba – Princip – Beograd
