Od kako znaju za sebe Srbi su se oduvek delili među sobom. Tek stigli, sa košnicama na leđima, u oblacima pčela, kao stari Sloveni sa Odre, Visle i Dnjepra, odmah se podeliše; jedni na more, u Hrvate, a drugi u brda, u Srbe.
Posle su se delili na karađorđevićevce i obrenovićevce; jedni prema braći Rusima i slavjanofilstvu, drugi ka Evropi, i ta podela traje i dan danji.
Delili su se i na savce i dunavce; oni sa Dunava retko su se peli uz Savu, a oni sa Save se još ređe spuštali na Dunav.
Posle su jedni pili „vajfertovo“, a drugi „bajlonijevo“ pivo.
Jedni su bili republikanci, a drugi monarhisti. Posle se podeliše na one što navijaju za „Crvenu zvezdu“ i one druge, za „Partizan“. „Zvezda“ je bila kao građanska i reakcionarna, a „Partizan“ vojni, komunistički, mada su im u upravama sedeli isti generali Ozne, i kasnije Udbe, takoreći, braća od strica.
1948. jedni se opredeliše za Staljina, a drugi za Tita.
Posle rata, Srbi se podeliše i na čitaoce „Politike“ i „Borbe“. „Politika“ je kao fol, bila građanska, reakcionarna, a „Borba“ komunistička, mada su im direktori i glavni urednici kao i oni u „Zvezdi“ i „Partizanu“ bili isključivo komunistički prvoborci skloni lepoj književnosti (Drašković, Purić, Tepavac, Drulović, Bulatović), teški i strogi, namrgođeni ljudi pred kojima se drhtalo od straha u polumračnim kabinetima obloženim hrastovinom sa ogromnim portretima maršala Tita.
Naravno, da to nisam znao u maju 1945. kada me je baka poslala da kupim prve novine u oslobođenom Sarajevu. Novine su se zvale „Borba“ i koštale su jedan dinar, pa je narod govorio „da je život borba, a da je ‘Borba’ dinar“. U to vreme, život je bio jeftiniji od dinara. Slobodoumna „Politika“ objavljivala je isto kao i „Borba“ spiskove streljanih reakcionara. Pred kioscima su stajali žbiri koji su zapisivali ko iz ulice kupuje „Borbu“ a ko „Politiku“. Oni koji su kupovali „Politiku“ nisu dobijali „tačkice“ za snabdevanje ili su dobijali one najnižeg reda, a ne kao „Borbini“ čitaoci, nedostižne, udarničke R-1.
„Borba je imala težak olovni slog, a stupci su joj bili nalik na betonske. Koga napadne, taj se spremao na najgore. Tako je jedan čelnik Agitpropa, inače predratni pjesnik, otišao u Narodno pozorište da gleda Labudovo jezero, pa je zgrožen onim što je video, demonstrativno napustio kraljevsku ložu, zalupivši snažno vrata. A šta je video? Igrači su plesali na vrhovima prstiju. U sledećoj „Borbi“ odštampan je njegov žestoki napad u kome je zastupao ideju da je krajnje vreme da se igrači sa buržoaskih visina svoje umetnosti spuste u našu stvarnost punim stopalima. Tako se Labudovo jezero spustilo na tabane i to je trajalo sve dok Beograd nije posetila najviša sovjetska delegacija koja je našem Politbirou objasnila da se Labudovo jezero i u Sovjetskom Savezu igra na vrhovima prstiju.
Što reče jedan pesnik: „Politbiro“, pa zapalit“!
Ali, vremena su se menjala, pa je „Borba“ postajala sve bolji i bolji list, u kome su pisala najbolja novinarska imena i crtali naši najveći crtači kao što su ćirić ili nenadmašni Dragan Savić. Subotom joj je posebni pečat davao pesnik Slobodan Marković, zvani Libero Markoni. Budući da je preterano pio, redakcija je odlučila da ga pošalje na lečenje od alkohola u Švajcarsku, pa ga je tamo poveo glavni urednik „Borbe“ Slobodan Glumac, inače vrsni intelektualac, prevodilac poezije Bertolda Brehta, i naravno, režimski čovek, ali šarmantan. U Milanu je trebalo da Glumac obavi neke formalnosti u švajcarskom konzulatu, pa je ostavio Libera u jednoj maloj kafanici, naručio mu limunadu i rekao da će se vratiti za manje od sat vremena.
Ali formalnosti su se odužile pa se vratio tek za tri sata sa strahom šta se dešava sa Slobodanom koji nije govorio italijanski, a nije imao ni jednu liru. Ušavši u kafanu, zahtekao je sledeći prizor: za stolom prepunim boca „pino griđa“ sedeo je Libero, a na šanku su presamićena sa salvetama preko ruke stajala četiri italijanska kelnera. Libero bi otpevao „Ti me Mico ne voleš…“ a Italijančići su odozgo sa šanka odgovarali: „Cisto sumlam, cisto sumlam…“
„Borba“ je izlazila u tiražu od osamsto hiljada primeraka.
Onaj ko bi je držao smotanu ili na stolu, pokraj kafe, imao se smatrati solidnim, lojalnim građaninom.
U vojničkom klubu kaznenog puka u Vinkovcima, gde sam služio vojsku, „Borba“ je bio jedini list koji nije bio ukraden. No, za njegovu slavu bitka je bila žestoka i za nju su se, između ostalih, borili svojim rubrikama i Mića Danojlić i pokojni Slobodan Selenić i Jurij Gustinčić i Risto Bajalski. Iznad njenog zaglavlja pisalo je „Proleteri svih zemalja ujedinite se“.
Onda je odjedanput nestalo i proletera (koji se, izgleda, nisu ujedinili) i crvenih slova „Borbe“.
Svet je postao dosadan bez tih crvenih slova, čija su braća i sestre i dalje izlazili po svetu: „Combat““ i „Unita“ i sijaset drugih. Svet je, naime, nepotpun ako nema pored desnice i levicu.
Neposredno nakon Drugog svetskog rata, izdata su sabrana dela Maksima Gorkog u sto hiljada primeraka. Gotovo da nije bilo bolje kuće koja nije imala metar ovih knjiga u mrkim koricama sa plitkim, ovalnim reljefom pisca.
Niti je Maksim Gorki bio toliko velik da se štampa u sto hiljada tomova, niti je danas tako mali da mu se u beogradskim knjižarama ne može pronaći ni jedna knjiga.
Moram da priznam, nedostaju mi tih pet crvenih slova na zaglavlju lista, koji upravo slavi osamdeset pet godina postojanja i koji se iznenada ponovo pojavio na kioscima gde mi ga sa čuđenjem daju prodavci novina. Ali ja se sećam maja 1945. kada sam bosonog, po toplom asfaltu, otišao do kioska da kupim život koji je borba i „Borbu“ koja košta jedan dinar.
