Ja sam Boris S. iz okoline Beca. U Beograd putujem na nekoliko dana da obidjem ocev grob. Nikoga nemam tamo, sem humke nad kojom je spomenik od crnog mermera. Placam pristojnu sumu novca jednom penzioneru da redovno donosi sveze cvece i da odrzava pocivaliste mog oca Janka. Tesko mi pada svaki odlazak u Beograd jer me tamo sacekuju aveti proslosti, slike koje s godinama ne blede, tuge koje ne postaju slabije. Jedino sam uspeo da se oslobodim gorcine. Ne osudjujem vise nikoga za moje nesrecno detinjstvo, za mladost bez radosti i za ovaj bol koji zivi u meni.
Ispricacu vam svoju pricu zato sto mi se cini da ce, ako sve izlijem iz sebe, prestati kosmar, da cu ozdraviti i krenuti dalje kao slobodan covek. Rodjen sam u Beogradu pre 36 godina. Moja mama, tada prelepa devojka, dosla je iz malog sela u Vojvodini posle zavrsene medicinske skole i dobila posao na velikoj beogradskoj klinici. Pricala mi je da su je voleli i lekari i pacijenti i da su se blagonaklono smejali njenom madjarskom akcentu. Posebnu paznju joj je pruzao sef odeljenja, tada vec poznati lekar, afirmisan i na politickoj sceni. Na klinici se pricalo o njegovim flertovima, o ljubomori njegove supruge i o dve slatke devojcice koje su ponekad dolazile da ga posete dok je dezurao. Eva, moja mama, nije uspela da odoli njegovom sarmu i upustila se u nedozvoljenu vezu koja je uskoro postala omiljena tema za tracanje medju njenim koleginicama. Nije se obazirala na podsmesljive, ali i sazaljive poglede, nije slusala reci upozorenja onih dobronamernih… prvi put je volela i davala se bez ostatka.
Kad je Janku saopstila da ocekuje bebu, odmah je predlozio da je posalje svom kolegi na ginekolosku kliniku. Pricala mi je da se tada prvi put okrnjla njegova idealna slika u njenim ocima. U srcu naivne devojke je postojala nada da ce, kad mu saopsti veliku novost, i on biti srecan kao sto je bila ona zbog spoznaje da deo njega nosi pod srcem. Nadala se da ce se Janko razvesti od supruge za koju je tvrdio da je ne voli i da ce ona biti ta koja ce mu napokon pruziti pravu toplinu porodicnog doma. No, on je razbio u paramparcad njene snove, strpljivo joj objasnjavajuci da o razvodu nema ni govora jer bi to unistilo njegovu karijeru i ugled u drustvu. Iako veoma mlada i sasvim sama u velikom gradu, moja mama je odlucila da rodi. Kad je njena trudnoca postala uocljiva, Janko je insistirao da napusti posao, obecavajuci da ce se on brinuti o njenom izdrzavanju. Nije on to uradio samo iz ljubavi, nego i zbog straha da ce njegova supruga saznati da ce uskori postati otac nezakonitom detetu. Bio je pazljiv prema mami tih meseci. Nije joj nista nedostajalo sem njega. Zelela je da bude pored nje i da dele svaki tren njene radosti, ali i strahova. Naucila je tada da dobija samo onoliko koliko su to drugi hteli, cekajuci u svom malom stancicu da se on pojavi i da joj podari mrvice sebe koje su preostajale od onih kojima je zaista pripadao.
Mom rodjenju se obradovala mama, a otac je u potaji bio ponosan sto je napokon, nakon dve kceri rodjene u braku, dobio i sina. Naravno, nijednog momenta nije pomisljao da mi da svoje prezime i da na taj nacin moj buduci zivot ucini dostojanstvenijim. Iskren da budem, pruzao je mami i meni puno u materijalnom smislu. Imao sam igracke, letovanja na moru i zimovanja, ali on nikad nije odlazio sa nama. Bio sam njegova javna tajna. Kad sam poodrastao, vidjao sam njegove fotografije u novinama i pokusavao sam da shvatim zasto nemamo isto prezime. Nisam razumeo zasto je jednom u nas stan dosla zena elegantno obucena i zasto je vikala na mamu, nazivajuci je pogrdnim imenima, gledajuci u mene sa mrznjom. Mrzeo sam i ja nju zbog maminih suza i zbog sve redjih susreta sa ocem. Njegova supruga je zahtevala da nas se odrekne i da prestane da se brine o nama.
Jednom sam sa mamom bio u zooloskom vrtu na Kalemegdanu. Smejao sam se ispred kaveza sa majmunima, uzivajuci beskrajno kao i svako dete. Kad sam se u jednom trenutku okrenuo na drugu stranu, ugledao sam oca kojeg je ispod ruke drzala ona neljubazna zena, a pored njih su hodale dve devojcice, za koje tada nisam jos znao da su mi sestre. Potrcao sam prema njima, ozaren i radostan, zazivajuci iz svega glasa oca. Nikad necu zaboraviti taj dogadjaj! Mama je pojurila za mnom, pokusavajuci da me zaustavi, otac je zastao, bled i zbunjen, njegova zena je pocela da vice, a devojcice su se rasplakale. Ljudi su nas gledali u cudu – mene, malenog decaka koji je obgrlio oceva kolena, mamu koja me vuce od njih, devojcicu koja govori „to je moj tata, a ne tvoj“ i zenu koja histericno psuje.
Bio sam vec u pubertetu kad je mama odlucila da odemo iz Beograda. Dosli smo u Austriju, gde je ona dobila posao u bolnici, a ja sam krenuo u skolu. Bio sam uvek dobar djak, poslusan i primeran. Mama mi je omogucila puno toga – od najboljih skola, pa do putovanja sa vrsnjacima. Nikad se nije udala, kao da je zaboravila na zenu u sebi, potpuno posvecena poslu i meni. Sa ocem je odrzavala kontakt, slala mu je fotografije i pisala mu o mojim uspesima. Nekoliko puta smo bili u Beogradu i tada sam vidjao oca krisom od njegove porodice. Odnosio se prema meni sa nekom cudnom neznoscu, pricao mi o svom poreklu, detinstvu, poslu. Bili smo tada bliski i znao sam da me voli. Jedino me je uvek bolelo sto nemam njegovo prezime. Nikad nije skupio hrabrost da me i pred zakonom ucini svojim.
Godine su prolazile. Zavrsio sam fakultet, zaposlio se i krenuo stazama uspeha. Mama je bila ponosna, a otac mi je pisao lepa pisma. Znao sam sta se desava u njegovom zivotu – kad mu je supruga umrla, kad su mu se cerke udavale, kad je postao akademik. Jednom mi je napisao da je bolestan i da se blizi dan naseg rastanka. Otisao sam odmah u Beograd i proveo sa njim nekoliko dana. To su bili najlepsi i najtuzniji dani u mom zivotu. Ponovo sam bio mali decak koji je zeljno upijao svaku ocevu rec, imajuci ga potpuno za sebe. Otvorio je potpuno dusu, kajao se sto mi davno nije dao mesto u svom zivotu. Pokusao sam tada da uspostavim kontakt i sa sestrama, ali su me grubo odbile.
Umro je te jeseni. Javio mi je to njegov prijatelj kojem je otac rekao za moje postojanje. Otisao sam da ga poslednji put vidim na odru i da mu kazem da sam mu sve oprostio. Tamo su me docekale njegove kceri, neprijateljski raspolozene. Prve reci su im bile da ne ocekujem slucajno deo nasledstva jer sam nezakoniti sin. Gorko sam im se osmehivao, rekao im da meni ne treba kuca, stanovi, a ni vinograd jer imam sve. Ponudio sam da platim troskove sahrane i to su prihvatile, naredivsi mi da se drzim po strani zbog naroda koji dolazi i pred kojim treba da sacuvaju dostojanstvo. Eto, ni pored njegovog odra mi nisu dozvolili da budem. Narucio sam spomenik na kojem pise da su ga podigla njegova deca, a onda sam otisao u opstinu i pitao sta mi od dokumenata treba za promenu prezimena. Sve sam prikupio i predao zahtev. Posle izvesnog vremena sam dobio pozitivan odgovor i danas napokon nosim ocevo prezime. Zao mi je sto je moralo da ide tim putem, zao mi je sto u mom izvodu iz maticne knjige rodjenih u rubrici predvidjenoj za ime oca ostaje praznina, ali imam makar prezime koje sam zeleo oduvek.
Idem da obidjem ocev grob i da mu kazem da sam dobio sina. Zove se Janko, po dedi, a nosi i njegovo prezime. Supruga mi je Austrijanka, ali je razumela moju zelju da nastavim nit koju tvrdoglavo pletem dugi niz godina. Mali Janko ima sve ono sto ja nisam dobio od svog oca Janka. Dajem mu sebe i tako ispunjavam praznine u dusi, napokon miran, sa zaokruzenim zivotom i srecan sa svojom porodicom.
